Najduže je na čelu vlade bio Nikola Pašić: u 23 mandata, ukupno 17 godina 3 meseca i 20 dana. Nikola Pašić je bio i najstariji predsednik vlade; u trenutku kada je završavao svoj poslednji mandat (1926) imao je 81 godinu. Najmlađi predsednik srpske vlade bio je Ljubomir Kaljević, koji je na početku svog mandata (1875) imao samo 34 godine
Od Prote Mateje Nenadovića do dr Vojislava Koštunice na čelu srpske vlade bile su 83 ličnosti. Ako se pođe od stanovišta da je „naš državotvorni razvoj, osim srpske, imao još jednu nacionalnu komponentu – jugoslovensku„, i da su „jugoslovenske vlade bile u isto vreme i vlade srpskog naroda“ (Dr Radoš Ljušić), novovekovna srpska država imala je do sada 162 vlade.
Nekoliko reči o srpskoj državi. Od 1459. godine, kada je srpska despotovina dospela pod tursku vlast, Srbija je sve do Prvog srpskog ustanka 1804. godine (gotovo tri i po veka) bila u vidu nekoliko pašaluka u sastavu Turskog carstva. Jedino su za vreme pojedinih austrijsko-turskih ratova, vođenih od 1683. do 1699. i od 1719. do 1738. godine, delovi Srbije bivali pod austrijskom vlašću. Sa Prvim srpskim ustankom započinje proces oslobađanja i državnog osamostaljenja Srbije, koji će, tek nakon 74 godine, na Berlinskom kongresu 1878, rezultirati nezavisnošću.
Dakle, prva vlada „vaskrsle srpske države“ (termin Stojana Novakovića), odnosno izvršni organ tada ustaničke države, bio je Praviteljstvujušči sovjet srpski, osnovan na Veliku Gospojinu 1805. godine, na čijem je čelu bio znameniti Prota Mateja.
Kako se državnopravni status Srbije vremenom menjao, tako se menjao i naziv vlade. Posle Praviteljstvujuščeg sovjeta srpskog, koji je pod tim nazivom delovao do sloma Prvog srpskog ustanka 1813, dve naredne decenije Srbija nije imala svoju vladu. Tek 1834. godine, posle perioda u kome je Turska formalno priznavala Srbiji jedan po jedan stepen autonomije, Srbija ponovo dobija vladu, odnosno Razmotrilište popečiteljstva. U periodu od 1835. do 1839. najviša izvršna vlast u Srbiji nosi naziv Zakonoizvršitelna čast Državnog soveta, a u naredne 22 godine, tj. do 1861, Centralno pravlenije. Srpska vlada je najduže nosila naziv Ministarski savet, od 1861. do 1941, odnosno punih 80 godina. U socijalizmu je nosila naziv Izvršno veće, da bi od 1991. godine imala današnji naziv Vlada Republike Srbije.
Vremenski najduža vlada bila je Vlada Avrama Petronijevića, koja je trajala 7 godina 5 meseci i 11 dana (11. oktobar 1844 – 22. april 1852), a najkraća, dvodnevna vlada Koste Protića (6/7. mart 1889. godine). Ne želeći da kralj Milan Obrenović abdicira za vreme njegovog mandata, tadašnji predsednik Ministarskog saveta Nikola Hristić je podneo ostavku, a vladalac je, pod pretnjom abdikacije čitave dinastije, prisilio ostale ministre da ostanu na svojim mestima, a generala Kostu Protića da se prihvati mesta predsedništva. Ova dvodnevna vlada primila je akt abdikacije kralja Milana Obrenovića u korist maloletnog prestolonaslednika Aleksandra i akt o naimenovanju tročlanog Namesništva. Odmah po stupanju na dužnost, Namesništvo je prihvatilo ostavku vlade.
Najduže je na čelu vlade bio Nikola Pašić: u 23 mandata, ukupno 17 godina 3 meseca i 20 dana. Nikola Pašić je bio i najstariji predsednik vlade; u trenutku kada je završavao svoj poslednji mandat (1926) imao je 81 godinu. Najmlađi predsednik srpske vlade bio je Ljubomir Kaljević, koji je na početku svog mandata (1875) imao samo 34 godine.
Najbrojnija je bila vlada Desimira Jevtića (6. maj 1986 – 5. decembar 1989), koja je u svom sastavu imala čak 42 člana (predsednik, 4 potpredsednika, 16 članova koje je delegirala Skupština i 21 član po položaju – resoru). Najmanja vlada imala je samo dva člana; bila je to prva vlada Avrama Petronijevića (predsedatelj), dok je drugi član bio Toma Vučić Perišić (predvoditelj naroda), a delovala je od 8. septembra do 7. novembra 1842. godine.
Ako izuzmemo period od 1813. do 1834. godine, kada je Srbija bila bez vlade, njeno prosečno trajanje je bilo 13 meseci i 10 dana.
Predsednik srpske vlade nikada nije bila žena.
Pečat prve srpske vlade
Mnogo koji navijač je oglasio „kraj Partizana“. Ili jer je u odlasku Željka Obradovića video rušenje po notama režima ili jer klub koji napusti njegova najveća legenda gubi moralno pravo da postoji. To je naslovna tema novog „Vremena“
Željko Obradović više nije trener “Partizana”. Otišao je jer nije mogao više, i uz reči koje predsedniku kluba Ostoji Mijailoviću ne ostavljaju prostor ni za šta osim da podnese ostavku. Navijači nisu dočekali da dosanjaju “jedan davni san”. Kako je jedan čovek postao više od košarke i kako je došlo do neslavnog kraja
Šta se desi kad brane oko Pionirskog parka puknu i horde ćacija se izliju na gradove u Srbiji u kojima se održavaju lokalni izbori? To smo proteklog vikenda gledali u Mionici, Negotinu i Sečnju. Nije ovo tekst o lokalnim izborima, ni o rezultatima, jer izbora tog dana u suštini nije ni bilo. Sve što smo videli bilo je bezvlašće, teror, suspenzija zakona i države, te opšta vladavina nasilnika i batinaša sa crnim kačketima. Takođe i nova fazu represije koja je još jača i iracionalnija
Srpska napredna stranka ne sme i neće raspisati parlamentarne izbore u skorije vreme. Razlog je jednostavan – ako je ovako prošla u Mionici, Sečnju, Kosjeriću i Zaječaru, u malim sredinama gde tradicionalno ima najtvrđu infrastrukturu i najlojalnije biračko telo, onda je stanje u Beogradu, Novom Sadu, Valjevu, čak i na nivou republike nesagledivo lošije. Zato su izbori sada po prvi put za SNS prestali da budu demonstracija sile i postali nepoznanica. A nepoznanica je opasna: nosi mogućnost da se izbori izgube
Po drugim zemljama tužioci za organizovani kriminal gone razne vrste mafija i neki od tih kriminalaca tim tužiocima doslovno rade o glavi. Međutim, u Srbiji tužiocima – ali i celom tužilaštvu – o glavi radi vlast Republike Srbije i njeni funkcioneri. Ovaj zaključak se ne izvlači samo iz poslednjih događanja, već iz 13-godišnje naprednjačke “politike”, koja je još odavno zarobila državu i njene institucije
Naprednjačke Pirove pobede u Mionici, Negotinu i Sečnju pretvaraju u zgarište ustavno-pravni poredak Republike Srbije. Time je Vučić postao elementarna katastrofa koja pogađa sve građane. Jednostavno – zemlja je izručena bandama
Prethodni dani su bili mučni za navijače Partizana, naredni će isto biti. Oduzet im je san, još jednom sa velikim Željkom Obradovićem na krovu Evrope. Sada je jasno samo jedno – Ostoja Mijailović mora da ode i tako spreči još veću štetu
Vučić se upravo dohvatio marksističke teze o odumiranju države. U njegovoj verziji Republika Srbije neće odapeti prirodnom smrću. Naprotiv – on će je lično zatući zarđalom lopatom
Odlazak najboljeg evropskog trenera
Ništa nije crno-belo osim “Partizana” i Željka Obradovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
