Svakakvih smo se polemika ovde načitali – sve krsteći se obema rukama, i žaleći što nemamo još po pet-šest tih korisnih ekstremiteta, da ih sve odjednom uposlimo – ali ovoga, vala, još nije bilo. Prvo je Đorđe Vukadinović („Politika“, 19. 6. 2007) našao za shodno da još jednu stilsku vežbu iz nekih od svojih omiljenih teza o srpskoj odviše odnarođenoj inteligenciji (valjda u inat onom belosvetskom snobu Slobodanu Jovanoviću) ilustruje bizarnim primerom svog (imaginarnog?) prijatelja, da bi mu potom Ljubiša Rajić na istom mestu odgovorio ne samo nevericom da taj i (baš) takav „prijatelj“ uopšte postoji nego i svesno „iskonstruisanim“ utukom, stvaranjem lika vlastitog imaginarnog „prijatelja“ koji poseduje osobine i ispoveda vrednosti u svemu suprotne onima iz Vukadinovićevog teksta. Na dan nastanka ove kolumne nije poznato hoće li se ovo polemičko natprijateljavanje nastaviti, i kakva nas čuda tu još mogu zadesiti. A šta ako, recimo, Vukadinović legitimiše svog prijatelja, objavi njegovo ime, fotografiju i JMBG? Doduše, s obzirom na to kako je prikazao svog sablasnog drugara, bila bi to, hm, neka vrsta denuncijacije narodnog Izdajnika, ali znate kako je: kad vas neko optuži da lažete i izmišljate, gledaćete da se na svaki način oslobodite tako nezgodne optužbe… A ako neko usput i strada, šta da se radi: volem Sokrata, al’ tek istinu što volem, čudo jedno!
Dobro, a kakav je uopšte taj Vukadinovićev kumpanjo? Ma, šta da vam kažem, (pr)osudite sami: taj „u svojoj sobi još uvek čuva malu američku zastavicu (ako je „zastavica“, onda teško da može ne biti mala, op. T. P.) kojom je nameravao da maše prilikom ulaska američkih trupa u Beograd 1999″. E, crni Đorđe, s kim se ti družiš?! Dok smo mi, pošteni Srbi, nosali okolo targete, detinje ponosni na svoju sveže pronađenu Nedužnost (uzalud traženu okolo još od 1991), ovaj imperijalistički agent se aktivno spremao za kvislinga; da je bilo po njegovom, taj bi nam sad bio okupacijski upravnik, Klintonov i Bušov Milan Nedić! Hm, ili pre Mita Ljotić?
Dobro, dobro, pokušaću da povratim ozbiljan ton: ono što Vukadinović stvara zapravo je stereotipni psiho-robot „anacionalnog ekstremiste“ iz jedne ideološke imaginacije o kojoj već „sve znamo“: njegov papirnati ortak obožava Hag, ne mari za Kosovo, voli jedinstvenu BiH, zalaže se za lustraciju, Čanak mu je „baš simpatičan“, Crna Gora mu je nezavisna, ne podnosi turbo-folk, misli da su Milošević & co. krivi za sve… Šta reći: devijantna ličnost, pa to ti je. Đorđe V. ovako rezimira taj slučaj: „… u svakom (se) slučaju ozbiljno treba zamisliti nad činjenicom da neuobičajeno veliki broj srpske obrazovane populacije u dobi između dvadeset i četrdeset i pet godina ima slične stavove i gaji gotovo patološku odbojnost prema svojoj zemlji i mržnju prema svemu što nosi srpski nacionalni predznak. Svako od nas poznaje bar nekog takvog, a poneko će se u gornjem opisu možda malo i prepoznati“. A taj što se prepozna, bogumi, bolje mu je da se sam prijavi! Uh, opet ja, a stvar je, bre, mrtva ozbiljna. U tom sam se smislu evo i ja, po savetu Đ. V., „ozbiljno zamislio“. Pa da vidimo šta će iz toga da ispadne.
Moj se dobar poznanik Vukadinović poziva na „stvarnog“ prijatelja, ali ono što dobijamo više je karikaturalni stereotip dežurnog „nacionalnog nihiliste“; jer, budimo ozbiljni: da li iko od vas poznaje ikoga ko je, recimo, skladištio američke zastavice u narečenu svrhu?! S „literarnog“ stanovišta, Vukadinovićeva karakterizacija lika je najblaže rečeno trapava: čedo njegove imaginacije više liči na dežurno strašilo iz zlatnodanih KBG-ovskih propagandnih filmova o „kosmopolitskim i cionističkim elementima“ nego na ličnost u čije smo stvarno & moguće postojanje, piscu zahvaljujući, uspešno ubeđeni. S Rajićem je drugačije: on ne pretenduje na dokumentarističku, sitnorealističku uverljivost, nego stvara jednu papirnatu monadu koja bi mogla biti neka vrsta sublimata/komprimata svih naših „nacionalnih radnika“, pa ipak, kad proučite taj model, svako će se od vas lako setiti ponekoga vrlo živog i konkretnog ko odgovara tom opisu. Zapravo, baš su te američke male zastavice onaj „višak“ koji Vukadinovićevom tekstu znakovito oduzima verodostojnost; onaj, pak, „realpolitički“ opis (Kosovo, CG, Čanak, Sloba…) je sasvim OK. A onda opet kobni višak: iz jednog korektno dočaranog političkog stava Drugog, Vukadinović olako bunari opasna uopštavanja i tvrdnje koje se tobože podrazumevaju, proizvoljno baratajući pojmovima koji su sve samo ne nepodložni diskusiji. Šta to, recimo, znači „patološka odbojnost“ prema svojoj zemlji? Kako se ona ispoljava – ko je, uostalom, autor kriterijuma? – te čime se ona meri, i ko je Ovlašćeni Merač? I zašto baš On, a ne ja, ti, ili već neko deseti? A tek „mržnja prema svemu što nosi nacionalni predznak“!? Da li užički kajmak nosi „nacionalni predznak“? Da li ga nose romani Borislava Pekića? Ploče Discipline kičme? Slike Biljane Đurđević? Kafanski evergrini Tome Zdravkovića? Drop-šotovi Ane Ivanović? Senzacionalni roštilj iz krčme „Srbija“ u Meljaku? Pošteno i znojno zemljodelstvo nekog paora iz Sivca?
Hoće se reći ovo: nedopustivo je arbitrarno izolovati određeni broj vrednosti (ličnosti, pojava, ideja…), i monopolisati ih, to jest proglasiti ih za lakmus na osnovu kojeg ćemo određivati ko mrzi, a ko pak voli „sve što ima nacionalni predznak“. To je tipično nacionalistički trik: ti moraš voleti i držati vrednim ono isto što i ja; u protivnom presuđujem da patiš od nedostatka „nacionalnog duha“ (koji se, odnekud, sav skupio baš u mom malom prstu), pa ćeš biti (barem…) simbolički ekskomuniciran iz „nacionalnog tela“. A kako se to završava, zna se: evo ti američka mala zastavica, pa mavaj tamo-amo, rasteruj muve. E sad, ako jednom zbog toga i sličnoga dođu po tebe, prašćaj, ništa lično, ja sam samo hteo da te malo proanaliziram.
