Beograd je postao sabirni centar u kome su higijenski uslovi jako loši. Velika je gužva, sve je prenatrpano. Moraš se odreći pola života da bi živeo u Beogradu, i onda moraš da ubediš sebe da je preostala polovina zapravo celina. Ja sam dete ovoga smrada, ovo je moj grad, moje mesto. Mogu da živim gde hoću i tamo mi je lepo, jer ovde doživljavam usijanje, a tamo se hladim. Osećam uzbuđenje kada uđem u Beograd, i osećam olakšanje kada iz njega izađem.
Dugo sam tragao za najpogodnijom definicijom sadašnjeg Beograda, ponešto sam i sam pokušavao da tome doprinesem, ali sve do sada, nisam naletao na Ono Pravo. A onda je došao Cane, naravno, ne Subotić, nego Zoran Kostić Partibrejker, i sve to lepo razjasnio u pet-šest gorenavedenih rečenica, a u jednom sasvim svežem intervjuu (za Qrir). Cane je Beograđanin „sa dna kace“, jedan od sve ređih manje-više u komadu preživelih simbola onog bivšeg, (s razlogom) mitologizovanog Beograda ka kojem su svi hrlili, a ne bežali od njega koekude. Međutim, i taj Cane odavno ne živi u Beogradu: povukao se čovek u Zrenjanin. Zašto da ne – fina varoš, ugodna za život (čak ni Klinton nije imao srca da je bombarduje), ako zanemarimo to da im iz slavina teče nešto što se tek krajnje uslovno može nazvati vodom; tačnije, onoliko uslovno koliko je i mr Velimir Ilić uslovno zamisliv kao kandidat za novog dalaj-lamu.
Kako god, dok Cane meditira, metaniše i ortači se sa Spasiteljem tamo negde iznad Carske Bare, nama se približavaju lokalni izbori. Sada je glavna priča hoće li se oni održavati po pravilima po kojima i prethodni (sve sa direktnim izborima za gradonačelnike i predsednike opština), ili će se pravila bitnije menjati, te ko će iz toga izvući ćar, a ko će ostati na suvom. Jedna od izglednijih varijanti je da gradonačelnici tri velika grada (Beograd, Novi Sad, Niš) budu i dalje birani neposredno, a ostali – po stranačkom odnosu snaga. I odmah je krenula priča da se DSS poalavio za (nimalo beznačajnim) mestom beogradonačelnika. Dobro, to je legitimna težnja, samo što su im šanse za uspeh u tom smislu tek neznatno veće od verovatnoće da FK Šikara iz Sombora osvoji Ligu šampiona. Doduše, Šikara i nije u konkurenciji za LŠ, ali… u tome i jeste poenta: to nije realno, pa se zato i ne događa, niti se ko trudi u tom pravcu. Više su koncentrisani na teška iskušenja koja ih čekaju u međuopštinskoj ligi. Naročito ako se ove sezone razmašu uvek neugodni FK Mladi zadrugar iz Apstraktnog Salaša i FK Fruštuk iz Balaševića.
Dobro, u čemu je onda gvint? DSS je, navodno, smislio da Tadiću ponudi trgovinu: podržavamo te na predsedničkim izborima, sve sa Veljom, Palmom i ostalim velikanima sliva triju Morava, ako nam zauzvrat prepustiš mesto gradonačelnika glavnog grada, i podržiš našeg kandidata, ko god to bio. Hajde, recimo da Tadić pristane na nešto tako sumanuto – ne bi mu bilo prvina: postavlja se nezgodno pitanje ko bi zastupao boje DSS-a? Ljiljana Čolić, sva u brojanicama? Nebojša Bakarec, sav u stihovanim rejvovima i rejvovanim stihovima? Ili možda lucidni Šormaz Dragan, moj omiljeni junak, prirodno nadareni ljubimac svakog kolumniste: dovoljno je da kažeš „Šormaz“ i svima je već smešno, ne moraš ništa da se trudiš da budeš duhovit. Da je ovo neko uređenije društvo, taj bi čovek lepo mogao da živi od rentiranja svog imena kolumnistima baldisalim na avgustovskoj pripeci. Ali je za neposredne izbore, pogotovo u naseljenim mestima sa više semafora – ipak deprimirajuće neupotrebljiv.
Sasvim ozbiljno: hoću da kažem da niko iz DSS-a naprosto nema ama baš nikakve šanse na neposrednim izborima u Beogradu, kao ni u Novom Sadu, gde je DSS tek skromni kamerni skup onih koji su zapravo krenuli da se učlane u SRS, ali su greškom skrenuli levo kod poslovičnog Albukerkija (za Niš već ne mogu da garantujem, jer ljudi koji su sasvim ozbiljno glasali za Smiljka Kostića ne samo da zaslužuju sve što ih snađe nego i po definiciji nisu podložni bilo kakvoj racionalnoj analizi). Možete li da zamislite nekoga koga bi oni istakli da junački pobedi ili još junačkije izgine na izborima, i možete li zamisliti sebe kako glasate za njega/nju, samo zato što je u pitanju dogovoreni kandidat(kinja) virtuelnog „demokratskog bloka“? Naravno da ne možete: može politička klasa da sklapa svakakve uvrnute „dilove“, ali gotovo niko među biračima nije baš toliko blesav da, posle svega, podnese baš toliku žrtvu. Ovim će gradom, dakle, i dalje vladati neka ekipa slična dosadašnjoj (sa DS-om u sredini i DSS-om na desnom krilu, ili LDP-om na levom; možda i s G17 ta trane), ili će pak vladati Aleksandar Labelo Vučić i njegov ljupki hor prigradskih dečaka sa stanovitim hroničnim smetnjama u socijalizaciji. Tu naprosto nema manevarskog (među)prostora za nekog (ionako imaginarnog, za perčin iz Nepostojanja izvučenog) koštuničarskog „frontmena“. Uostalom, sudeći po aktuelnoj politici te stranke, njima je ionako jedina šansa da registruju Beograd kao istureno odeljenje Moskve, pa da onda večiti moskovski gradonačelnik Jurij Luškov – lukav baja: dobar s Jeljcinom, još bolji s Putinom – naprosto detašira nekog od svojih pomoćnika, da mu ovaj vodi beogradske poslove.
U sređenijim zemljama, onim koje načelno ipak znaju „kuda idu, odakle dolaze i šta ima za večeru“, lokalni su izbori komunalno pitanje, ono nešto oko javnog prevoza i iznošenja đubreta. Tako je posle 2000. trebalo da bude i ovde. Kad ono, u međuvremenu, Srbija opet postade zaguljeni Globalni Igrač, pasionirana ljubiteljka hladnoratovskih džidža-bidža, kao u najbolje slobističko doba. Pa su onda i lokalni izbori ovde iznova samo još jedna prilika da se vidi znamo li uopšte kuda smo krenuli: jal’ svojoj kući i pameti, jal’ kod onog što mete oko Kremlja? A možda bi bilo najbolje da ipak nekako nahvatamo Svetog Caneta, makar kao prelazno rešenje?
