«Kroz dvoglede Mile gleda gde je marva, gde goveda…»

.                         „Ako jednom dođeš u bilo koji grad…“

Valjevo je pravo polazište da se sagleda „ratnohuškački“ odnos prema našoj nacionalnoj tradiciji koji tako uporno gaje domaći „modernisti“. Tradicija, ili ono što je od nje ostalo, skoro bez izuzetka je ukorenjena u selu, a nešto manje u palanci. To je i logično jer je moderna Srbija, pre pobede socijalističke revolucije, bila „zemlja seljaka na brdovitom Balkanu“. To što su ovi seljaci u socijalizmu terani da budu proleteri a hteli su da budu građani – iritira unuke Radovana Trećeg. Oni, poput svog tragikomičnog mitskog pretka, kreću u obračun sa zavičajem kako bi uspešno ostvarili ličnu „tranziciju“ u dostojanstvo urbanog pripadnika globalnog sela. Ma koliko se trudili da se otmu sopstvenoj prošlosti, ona im neprekidno iskače kao žaba na naslov takvog dela, u vidu onog slova Ž za koje je Matija rekao da ga „nema niko, sem nas i Rusa“.

Upravo ovim slovom počinje Todorovićevo literarno suočavanje s Radovanom u sebi. Nakon opitne knjige Čevapčiči su bili otlični, servirao nam je Živela naša Srbija, zbornik izabranih tekstova objavljivanih u „Vremenu“. U stvari, u ovom zborniku razvio je jedno od poglavlja znamenite knjige Čevapčiči… Na koricama knjige Živela naša Srbija je jedan srpski (ne francuski) akademik između Voje i Velje pred ravnogorskom crkvom. „Valjda će se prevari neki koji voli akademika kad to vidi u izlog, pa će kupi“, rekli bismo da smo zlonamerni. Inače, autor Matiju Bećkovića i ne zove drugačije nego „Akademik“, što je titula o kojoj gaji veoma protivrečna osećanja.

„Dobro doša, Dragane, di si bija do sad?“

„Novinar, ni pojma. Piko fudbal, pojeziju piso, priznajem kao studiro prava, trebalo vremena da nađem svoj astal, u kafani i inače, što bi moglo da znači i u životu. Novine čito otpozadi.“

Ovo pisac, Dragan Todorović, navodi o sebi. Obećavajuće.

Živela naša Srbija je, izgleda, trebalo da bude „bela knjiga“ autora o njegovom privatnom, a politički korektnom kulturnom ratu sa provincijalnim, odnosno tradicionalnim. Ime je ponela prema istoimenom tekstu iz 1998. godine, u kojem se autor podsmeva penzionisanom radniku vojne industrije, iz sela u okolini Čačka, koji je sebi sazidao mauzolej.

„Još je u snazi, 99 posto zdrav, zimi tera skije niz dolove, tera i bicikl i na plaži, kad je na moru, trči, živeće dogod bude proizvodio, a čim počne da proizvodi gubitke njegovoj Srbiji, pokazuje, tu je konopac. Sve spremio, konopac, sa omčom, 2,5 metara, ricinus i čaj od kamilice. Zašto ovo poslednje? Zato što se svaki koji se besi usere, a on neće usran da se oprašta od svoje Srbije. Očisti se lepo, zakači konopac gde visi zastava, izdahne vazduh, skoči i dok izbrojiš do jedan, dva, tri – mrtav. Ali neće još, dole pored pruge prolaze vozovi, ide moja Srbija polako napred… a sa’ranu će obavi za života… biće i dva popa… pa Slobu i Lilića… red bi bio da dođu, jer i on je dosta kuko za njinim nosilima… Živeli mi i naša Srbija, uspravlja se Božidar, i pita ko se od prisutni’ nije upiso. Božidar ima srpsku prošlost. Boža leže u grob, jastuk mu zastava sa petokrakom, profesionalno ponavlja scene, peva ‘Sa Ovčara i Kablara’, govori tekst ‘ja sam Jovićević Božidar, selo Loret kod Požege, zadnja pošta Jelen Do, pravoslavni Srbin… Svaku scenu završavo sa ‘živeli mi i naša Srbija’…“.

Teško je naći domaćeg novinara kome ovakav nekro-bizar može da posluži kao paradigma stanja u Srbiji. Još je teže da takav publicista fotografski savršeno opiše svaku ružnu pojedinost. Pored Todorovića, sudeći po tematskoj zaokupljenosti, skoro nijednog novinara „Vremena“ ozbiljno ne zanima srpska tradicija. Njegova je „upućenost“ u ovu tematiku, međutim, toliko sistematična i redovna da se može smatrati da je Todorovićev stav zapravo i stav časopisa.

Negde u doba kad je „Ćorava kutija“ Pere Lukovića nestala bestraga iz „Vremena“ , počinje Todorovićev uspon. Za razliku od Perinog, samo njemu razumljivog, latino-sapunjavog, sve seksualnijeg doživljaja srpske političke scene, Todorović se pokazao kao solidan reporter s osećajem za detalj. Umeo je, nemalo puta, da prepozna, raščlani, fotografiše i efektno opiše događaje i aktere na koje se „namerio“. Njegove minijature naših aktuelnosti mogu se prepoznati i u redakcijskim vestima. Od samog početka dosledno je pisao o provincijalnim aktuelnostima iz Valjeva i zapadne Srbije. Njegovi izveštaji o ravnogorskom i gučanskom „radovanju“, lokalnim političkim javnim temama, privatizaciji i lokalnoj publicistici redovni su u nedeljniku. „Obrada“ tradicije je ono čime se bavi, iako ga zanima i književnost. Lokalnost je ipak samo formalna, njegovi članci imaju širi smisao jer on pišući „lokalno, deluje globalno“.

Tice ćedu da izedu grožđe

Prevremeni razlaz „demokratskog bloka“ razvio je i njegov talenat. U „proevropskom“ opredeljenju za „brze integracije“ Todorović je investirao u, čini se, najbesmisleniju podelu Srbije. Raskol na „građansko ili nacionalno“ shvatio je kao podelu na globalno i provincijalno. Od početka 2004. njegove reportaže bile su ogorčen i neprekidni napad na sve one domaće tradicije koje su čak i u titoističkim medijima, okrenutim brzoj i bespoštednoj modernizaciji, bile pozitivnije tretirane. Todorovićevi članci su paradigma stava urbanog „mejnstrima“, nekritična i nekreativna, a maliciozna fotografska proza domaćih nacionalnih tradicija lišena bilo čega što je dobro, lepo i simpatično. Čak i u retkim slučajevima kada se bavio nacionalnim institucijama moderne države, poput SANU i UKS, naravno sa izrazito negativnim stavovima („Akademija je mrtva“), ovaj prezir nije mogao da potisne u drugi plan zarad objektivnijeg pristupa.

Todorovićeva objava rata nacionalnim i provincijskim tradicijama dogodila se početkom 2004. godine reportažom „I spomenik bez glave“, čiji su delovi pomenuti na početku ovog članka. Potom je objavljena reportaža „Skela van jaruge“, gde nakon zlonamerno banalizovanog oslikavanja proslave dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka temeljno opisuje kako se jelo i pilo, i završava: „Kijamet još traje, ispred one dvostruke šatre štand, imaju letke, imaju parole, Srbi nikad neće moći da na hrvatskoj abecedi reše svoje puteve u Evropu. Imaju i bedževe sa ćiriličnim Ć, literaturu, srpski jezik pod okupacijom ćirilice, a imaju i megafon, jednom iskočile žile, ‘braćo pravoslavci, pozivamo vas da podignemo kulturnu bunu za ćirilicu’“ . U istom broju je i članak „Kruna, mač i mantija“. Ove zlurade reportaže proslave dva veka srpske državnosti propraćene su posebnim odeljkom štampanim na ćiriličnom pismu (sva ranija izdanja štampana su latinično!) sa člancima, praktično, cele redakcije „Vremena“.

Ova humoreska predstavlja nam dahijski režim kao neobično uslužan da daje intervjue i poverljive informacije novinarima kroz koje se razobličuje čitav srpski pokret u beogradskom pašaluku, rugajući se „modernoj srpskoj državnosti“, tako mrskoj kritičarima „srpskog provincijalizma“. Dahije se predstavljaju pozitivno i čitalac bi trebalo da gaji simpatije prema njima, a ne prema osnivačima moderne srpske državnosti.

Ovi „ćirilični“ članci samo su početak „moderničarske manufakture“ u kojoj Todorović i njemu bliski krugovi promovišu deformisan pogled na našu istoriju i tradiciju, a sve to, najčešće, pod maskom neozbiljnog i šaljivog. Sposobnost da se uoči detalj on vešto koristi kako bi slikovito dočarao svaku sitnicu u atmosferi slavlja u Orašcu. Stavova tu nema, očigledno se obraća čitaocu kome je javna atmosfera inače važna za sopstveni feeling . A prema shvatanju naših „modernista“, atmosfera je jako važna, ona može da ubije. Ko, dakle, hoće da se „urbano“ nasmeje seljacima, primitivizmu prošlosti i sadašnjosti – nek izvoli. Todorović je sve što je „seljačko“ uočio i zapisao: pokret kojim je pogladio bradu predsednik srpske skupštine, belu kašičicu u ustima srpskog premijera, nabrekle žile na vratu, mantije, popove, ćirilicu, činjenicu da je ustanak dignut na mestu koje se zove neurbano – „Jaruga“, stihove narodnih pesama koje nisu „kul“, rakiju, arhaizme u govoru i pevanju, prigodne bedževe i majice, četnike, socijaliste i razne sitnice koje je „mejnstrim“ prezreo kao primitivno i varvarsko.

Moj bratandr grubijandr velikandr

Ono što, međutim, preokupira Todorovića su provincijalna „radovanja“. „Osećaj za filing“, za posprdno slikanje seljačke atmosfere, razvija se u pravcu podsmeha njihovim gastronomskim radovanjima: rakiji, kobasicama, čvarcima, uskršnjim jajima, žetvama, kosidbama, ludaji. Jak, iritirajući začin u ovim zaprženim člancima je učešće sveštenika u srpskoj nacionalnoj tradiciji. U njegovim člancima sveštenici i mantije upotrebljavaju se mnogo efektnije nego u književno-propagandnim delima socrealizma, a uz to imaju i veći značaj. „Popove“ novinarski slika „pored rasnih žena“, banalizuje njihov govor i rado piše o vezi „popa“ s ovozemaljskim sumnjivim biznisom.

Upečatljivo je što Todorović često koristi priliku da ironično komentariše rakiju, iako redovno ćuti o drogama. Jednostavno, rakija je „aut“, a droga je nekako „urbana“, iako je zakonom zabranjena, pa se stoga još ne može otvoreno promovisati. Ostaje nam da zagonetka da li autor naklonjen „kulturi izlaza“ koja podrazumeva slobodnu konzumaciju stimulativnih hemijskih sredstava. Naime, jednom prilikom je na naslovnoj strani „Vremena“ objavljena fotografija „urbanog radovanja“ s novosadskog Egzita: na fotografiji, nad glavom devojke u zanosu, ponosno se vijori rastafarijanski barjak na kome je slika lista marihuane. U „urbanom“ načinu razmišljanja egzotični dimovi i prahovi umeju da budu „miko fo“. „Zlo oko“ reportera ne vidi negativne strane „tehno-saborovanja“. Ono je po volji domaćih kvazievropejaca, pa se o takvim stvarima ili ne piše, ili pak sledi autocenzura. Egzit je sveta krava koja se ne sme kritikovati, dok se zabave „narodnjačke Srbije“ mogu ocrniti do mile volje. Iz zdrave atmosfere podrumskog „klabinga“ izaći noću na nezdravu atmosferu livade i travnjaka ima smisla samo da se još jednom potvrde sopstvena „urbana“ uverenja. Kad je „kontroverzni kantautor“ svojevremeno, na koncertu ispred Skupštine grada Beograda, uzviknuo „Rastafari, rastafara“, to Todorovića i druge hroničare „srpskog primitivizma“ nije motivisalo da pišu. Ali ga rakija i te kako motiviše. Gde god bio, on je „vido“ i „piso“ ko je, „kol’ko“ i čega pio. Skoro da i nije „piso“ a da nije makar „malko“ i o rakiji „piso“.

Na Drini gubernija

S nacionalnih i provincijalnih „radovanja“ reporter dijalektički prelazi na materiju nacionalne pobede i tragedije. Tada se, pišući o boju na Mišaru, pozabavio „istorijskim bunarenjem“. Broj „Vremena“ koji je obeležio desetogodišnjicu srebreničke tragedije sadrži Todorovićevu reportažu sa pomena srpskim ratnim žrtvama iz Skelana. S punim pijetetom prema postradalim srebreničkim muslimanima, mučno je kritički razmatrati njegovo pisanje o srpskim žrtvama. Čitajući, dakle, članak „Možda smo i mi“, saznajemo šta ga je to potreslo na srpskom groblju u Skelanima: „Narod se okuplja, uglavnom žene prinose baštensko veštačko cveće, jedan muškarac spajalicom zakačio Karadžića na mali džep kaputa“, radikalski bedževi sa likom Šešelja, jedenje i pijenje na daći izginulim nesrećnicima, inostrano poreklo automobila kojim je došao vladika. Todorovićevo oko je naročito zapazilo nesklad boja i nakita na Pop-Lazićki: „Skoro u kafeno obučena, sa veliki zlatan lanac oko vrata, sa veliko srebrno srce na njemu“.

Doduše, na reportera su utisak ostavile i tragične sudbine ljudi koji pominju osvetu. Piše o jednom anonimnom nesrećniku koji je izgubio ženu, pa bi u Tuzli „sve redom“. Pri tome, čitaocu ne pominje reči reis Mustafe Cerića slične sadržine „Osveta će biti pravda“, koje su upisane na spomen-obelisk srebreničkog mezarja. Ipak, setio se kako Srbi komentarišu da je broj srebreničkih žrtava uvećan. Lelek udovica, siročad, ožalošćene majke – to, valjda, nije video u Skelanima, ili na njega nije ostavilo dovoljan utisak, osim jedne trudnice koja je „sve izgubila u ratu“. U oku reportera nema mesta za plač, suze i tugu Srba. To mesto je zauzelo zlato i srebro na Pop-Lazićki, jelo, piće i vladičin „audi“. Koji je smisao naslova njegovog članka? Autor je u nedoumici zbog onog što je video – da ima i srpskih civilnih žrtava stradalih od ruku muslimanskih dželata? Da se podsetimo, Srebrenica je stradala kao demilitarizovana zona pod zaštitom OUN. Otkud, iz ovakve zone, da u Skelane upadnu do zuba naoružani mudžahedini? Ali to se, naravno, ne pominje u Todorovićevom članku jer bi bilo „politički nekorektno“ i izraz saučešća prema srpskim žrtvama bio bi nešto „prevaziđeno“ – sa mirisom nacionalizma. Ipak, u konkurenciji sa drugim izrazima političkog sitnodušja „Istorijsko bunarenje“ nije našlo mesta u knjizi Živela naša Srbija. Uostalom, Bratunac nije, niti će ikad biti, obuhvaćen pojmom Todorovićeve Srbije.

Najviše volim sok od đusa

Vremena se menjaju. Njegoš bi rekao „Nije vino pošto priđe bješe, nije svijet ono što mišljaste“. Ponekad je simpatičan podsmeh kiču ravnogorske proslave iz devedesetih neumesan da bi se koristio pri opisivanju godišnjice zločina nad našim narodom. Da li je stradalima u Skelanima otežavajuća okolnost to što su seljaci? Pa moglo se onda pisati i o „urbanim“ žrtvama fašizma u Kragujevcu i Kraljevu, da podseti čitaoce, iako je to bilo davno „u zemlji seljaka“. Onda, možda, rizikuje da bude „retro“. Rodoljubi nisu više samo „šovinisti“ i masni četnici koji se, kao u partizanskim filmovima, slade pitom, pečenim prasićima i prostitutkama u prisustvu „popova“. Žrtve to pogotovo nisu. Retoričko izrugivanje kiču, koje je bilo primereno sredstvo protiv nacionalističkog preterivanja, neumesno je o komemoracijama, „makar i našim“, makar i ako su na selu.

Zamislimo nezamislivo – da je neko otišao u Srebrenicu i napravio jednu takvu novinarsku ili TV reportažu o tamošnjem pomenu i muslimanskim žrtvama. Kakva bi se medijska prašina digla, bilo bi i tužbi zbog širenja govora mržnje, i ko zna čega još. Bio bi izložen na stub srama od dežurnih „humanista“ iz medija u stranom vlasništvu, ili na stranim doznakama, kao i iz kvazinevladinog sektora. Možete li da zamislite da je Todorović na komemoraciji u Srebrenici merio nakit, falte na dimijama, zagledao da li je neko od hodža prehlađen pa kašljuca, ili pak objašnjavao kako i pravoverni muhamedanci krišom vole da trgnu domaću rakiju?

Doživeli smo da Guča postane nacionalni brend. Seljački, nacionalni, tradicionalni, a svetski? Pa kad je Todorović već napravio izlet ka Zapadu, makar samo preko Drine – do Skelana, mogao bi da nam opiše atmosferu nekog radovanja u EU, pa se, recimo, podsmehne Oktobar festu. U bavarskim pivnicama nicali su fireri uz pečene kobasice. Zar nema u Španiji koride, zar se ne gađaju paradajzom na svojim festivalima? Da čujemo nešto o prostaklucima pijanih švedskih vikend-turista u Kopenhagenu i o mega-rejv partijima u prestonicama evropskih gradova, iza kojih ostaju zaražene telesne izlučevine, špricevi i kondomi? Naši provincijalci se napiju, stave šajkače na glave i pevaju, a devojke igraju – i to je sve. Da li bi bili „urbaniji“ da „uture“ eks u piće, ili da se „puknu“ nečim egzotičnijim, pa da kliču Rastafariju, ili repuju „Nad Egzitom tehno vatra seva….“?

Pa to bi bilo sasvim u skladu sa naslovima članaka koje je Todorović objavio u svojoj knjizi: „Pravi prezidente Koštunica“, „Kapo moja šajkačo“, „Već bio među majmuni“. Kad se predsednik Boris Tadić „onečisti“ kohabitacijom s ekipom Voja & Velja, Todorović ga munjevito uklapa u svoju satiričnu provincijalnu atmosferu. Još je Teofil Pančić, pišući komentar u okviru jednog Todorovićevog članka, uočio sličnost domaćih i stranih „radovanja“. To, međutim, nije ostavilo traga na pomodni trend Todorovićevog bavljenja domaćom tradicijom. Je li možda Velja, na čelu s Vojom, propustio da kroz Guču ili Ravnu goru provede specijalce s psima tragačima u potrazi za heroinom, pa je atmosfera ostala izrazito provincijalno-seljačka jer „kljunovi“ ne pretresaju klince da im otmu „gandžu“?

Drugi doajen „Vremena“, Pančić, nazvao je svoju popularnu rubriku „Nuspojave“, dajući time čitaocu do znanja da ovome o čemu piše, navodno, ne pridaje velik značaj, tj. to su tek „pričice iz života“ koje ilustruju njegov „evropejski svetonazor“. Njegova ključna preokupacija jeste, čini se, savremena književna kritika. Kod Todorovića stvari stoje sasvim suprotno. Za razliku od Pančića, koji uvek najpre jasno iznosi lični stav, ovaj slika malicioznu ekspresiju atmosfere. Takva kritika provincijalne tradicije izvodi se sa jasnom i nedvosmislenom namerom da se ismeje i ponizi „druga Srbija“. Upravo govoreći o valjevačkom piscu Radovanu Belom Markoviću, autor „Vremena“ je paradigmatski izneo ono što nam izgleda kao njegov sopstveni književni aksiom: „… pisac ne može da živi u provinciji, a ako već ne može u centru sveta, onda je najbolje da se skloni u neku od najudaljenijih gubernija svoje duše.“

Nobles kon nit biti paor

Ovakve pojave „kulturnog rata protiv tradicije“ nisu ni nova, ni lokalna pojava. Propast komunizma kao „procesa“ i „projekta“ je dijalektička negacija socijalističkog poretka. Kraj hladnog rata je kraj moderne i trijumf postmoderne. Bivši komunisti i njihovi đaci uklapaju se u postmoderni svet. Oni odbacuju dogmatski komunizam, ali zadržavaju mnoštvo njegovih stavova i ideja. Stoga osciluju između neumerenog oduševljenja prema „modernosti“ i agresivnog prezira prema tradiciji, koju sasvim poistovećuju sa „orijentalizmom“. Pošavši od jednostrane pretpostavke da je nacionalno kod nas potpuno ukorenjeno u orijentalizmu, izveli su kako je sva naša nacionalna kultura orijentalna, bez obzira na to što je nacionalizam tipična pojava moderne evropske kulture. Oni ne žele da vide kako je upravo kolektivizacija i nepoštovanje privatne svojine u socijalizmu orijentalna tradicija, pa stoga i „revolucionarni duh“ i njegove ideološke vizure i predrasude, koje istrajno neguju domaći pobornici „urbanog“. Njihov udoban (a pri tome nezahvalan) život na „donacijama“ i „budžetu“ ostatak je „loše tradicije“ socijalističkog parazitizma i otuđenja od sopstvenog naroda. Trebalo bi u ovome tražiti korene sistematskog nipodaštavanja domaćih tradicija, čemu su veoma skloni naši „modernisti“.

Mi smo jedno od retkih društava koje (osim na nivou penzijskog osiguranja) nije izvršilo nacionalno pomirenje. Iako se čini da je sve besmislenije insistirati na kulturnoj dihotomiji, njeni urbani promoteri (s druge strane, još nije artikulisana kampanja) i dalje forsiraju svoju jednostranu ideološku paradigmu. Oni normalizaciji i integraciji srpskog društva suprotstavljaju samo ruganje svemu što je tradicionalno i domaće. Razmere agresivnog odnosa „modernog“ prema „tradicionalnom“ u Srbiji sažimaju se u „urbanoj misli“ stanarke Rumenke iz ulice Antipopa Antonija 108, koja kao da je, i po duhu i stilu, pristigla iz Todorovićevog pera: „Tamo sad zaudaraju svinjci, blato je do kolena i seljaci se bodu noževima.“