Nema Itake

On je, zaista, neverovatan: pobeđuje i kada gubi.

Nikola Sarkozi, predsednik Republike Francuske, uspeo je da i prošle nedelje, kada mu je zemlja bila okovana sindikalnim protestima i štrajkovima, bude u apsolutnom središtu medijske pažnje. Kao što je dobro poznato, razlog te pažnje nisu bili ni štrajk niti neka druga goruća politička tema: posle brojnih nagađanja u žutoj i drugoj štampi, i doslednog odbijanja Jelisejske palate da se po tom pitanju oglasi, prošle nedelje je konačno izdato zvanično saopštenje da se Nikola i Sesilija Sarkozi sporazumno razvode. Osim što je u pitanju presedan (dosad se nijedan predsednik Francuske nije razveo za vreme trajanja mandata), ovaj događaj iz privante sfere nema veće političke implikacije. Bitno je to što je razvod sporazuman, jer bi u suprotnom, kada bi predsednik Republike trebalo da se pojavi na sudu, došlo do kolizije s nekim odredbama Ustava.

Ali, bez obzira na to što ipak još ostaju neki pravni problemi koji treba da se reše, jasno je da ovaj slučaj ima mnogo manje političku, a mnogo više romanesknu težinu. Još jedanput se pokazalo da su i Francuska i Evropa ponovo dobile političara čija celokupna pojava i aktivnost, kako javna tako i privatna, s njegovom već poslovičnom eruptivnošću, samoljubljem, strašću, oštrinom i ambicijom, nadilaze politički kontekst i daju materijala za analize druge vrste, pa čak inspirišu i umetničku obradu. Prizivaju fabuliranje.

NEMA ITAKE: Tom izazovu među prvima je podlegla vrlo popularna francuska dramska i prozna autorka Jasmina Reza, poznata našoj pozorišnoj publici po dramama Čovek slučajnosti, Tri verzije života i, naravno, Art. Najveće uzbuđenje, ne samo na „kulturnoj“ sceni Pariza, krajem leta izazvao je izlazak njene knjige Zora veče ili noć (L’aube le soir ou la nuit, Flammarion 2007), praćen brojnim komentarima, kritikama i intervjuima s književnicom. Reč je o rezultatu neobičnog jednogodišnjeg projekta: tada samo kandidat za predsednika Republike, Nikola Sarkozi prihvatio je, bez imalo dvoumljenja, molbu poznate autorke da ga prati na svakom koraku predizborne kampanje i sastavlja nešto kao njegov portret. Kako je nedavno izjavio: šta god da je napisala, to bi bila moja promocija.

I u intervjuima, ali i u knjizi, negde na samom njenom početku, Reza obznanjuje šta su poetičke ambicije ovog projekta. Spisateljicu, naime, ne zanima analiza konkretnih političkih sadržaja, pa ni nekog opšteg mehanizma vlasti: „ono što me zanima jeste da promatram čoveka koji želi da se takmiči s protokom vremena“. Tako se – odmah, jasno i oštro – kao središnja tema ove neobične, dokumentarističko-esejističko-hagiografijsko-putopisne proze izdvaja pitanje vremena, tačnije borbe političara da relativizuju vreme, da zatru prošlost i progutaju sadašnjost, e da bi večno živeli u nikad dosegnutom budućem trenutku. Takav koncept vremena neodvojivo je, naravno, vezan s najdubljim principima vlasti: iako ga tako ne zove, Reza kontemplira o sindromu Aleksandra Velikog, o onoj nezajažljivoj potrebi da se uvek grabi dalje, jer se iza svakog osvojeneg brda nalazi novo, potrebi koja čini da se izjave političara u stilu „jednog dana ću se baviti nečin drugim“ uvek shvataju kao čista (samo)obmana. Ili, rečima jednog od Sarkozijevih saradnika, koju Reza citira, sigurno ne slučajno, na poslednjoj strani knjige: „Vlast je kao horizont, što se više približava, sve više se udaljuje.“

U konkretnom slučaju Sarkozijeve kampanje, koju Reza prati gotovo iz dana u dan i to duže od pola godine, ovakva vremenska perspektiva ostvaruje se putem neverovatno snažnog komprimiranja, neprekidnog pokreta koji čini da se dani, prostori i ljudi stope u jedno, pokreta u kome nema sadašnjeg trenutka, zastoja u kome bi, bar na tren, mogla da se primeti, pa možda u njoj i uživa, lepota korzikanskog sela. Po Rezinom shvatanju, ova situacija neprekdine trke – koja se samo ubrzava u predizbornoj kampanji, a i inače je nepromenljiva odlika političkog života – autentično je tragička; pogotovu zato što na kraju trke nema ničeg esencijalnog: „nema Itake“. Iz tog doživljaja političkog vremena potiče i naslov. „Ne postoje mesta u tragediji. A nema ni sati. To su zora, veče ili noć.“

Ali… Proza Zora veče ili noć otvara iste dileme kao i Rezino, bar našoj publici, mnogo bolje poznato dramsko delo: s jedne strane, ima se utisak tankoćutnog, u prvom redu psihološkog poniranja u fenomene savremenog buržoaskog sveta, a s druge strane taj isti pristup deluje kao jedno, samo za nijansu produbljeno opšte mesto. Zar predstava o političarima koji uvek jure ka novom brdu i na tom putu ne mogu nikad da se zaustave, ne zvuči, u osnovi, kao misaoni kliše? Taj utisak uopštenosti i klišetiziranosti dodatno pojačavaju neki drugi misaoni lajtmotivi kojima Reza proširuje središnju temu političke trke s vremenom: glad za osvajanjem povezuje se, opet kao u slučaju nikad spomenutog Aleksandra Velikog, s dečačkim instinktom. Otuda i brojna, na granici dobrog ukusa, poređenja Sarkozija s dečakom: „imam utisak da gledam malog dečaka. Stoji uspravno, prekrštenih ruku, ljubazno čeka“ Ili: „Kravata i odelo nisu nikad za njegove godine“.

AUTENTIČNA ANTIPATIČNOST: Kao što se iz prethodnih navoda može naslutiti, dileme po pitanju klišetiziranosti ne odnose se samo na misaone sadržaje Rezine proze, već i na njihova jezičko-stilska uobličenja. Što se pak tiče kompozicije dela, ona je, bar na prvi pogled, vrlo jednostavna i nepretenciozna: u vidu kratkih crtica, plete se krajnje slobodno i prozračno asocijativno tkanje, sačinjeno od ličnih opservacija i kontemplacija, književnih citata (Borhes pre svih drugih), delova stvarnih političkih govora, ogoljenih podataka… Jedina „dramaturška nit“ tiče se vremenskog sleda, jer autorka hronološki prati etape Sarkozijeve kampanje, često počinjući nove crtice navođenjem datuma, kao u dnevničkoj prozi. Cinik bi rekao – još malo pa – roman toka svesti (ili: kad bi Jasmina bila Virdžinija). Efekat tih crtica trebalo bi da se postigne u završnom obrtu, u jednoj do dve rečenice, ali on – obrt, mislim – nije uvek stilski i misaono potentan, već se često svodi na pretenciozan pucanj u prazno.

Posebnu dilemu pravi jedan specifičan tekstualni materijal – tračevi. To, naravno, nisu tračevi, već sušta istina – za Sarkozijevu prirodu karakteristični grubi komentari o drugima, koje novinari nisu mogli, iz profesionalnih skrupula, da objavljuju, ali zato Reza jeste. Na prvi pogled, čini se da je ovo grubi prodor trivijalnosti primerene žutoj štampi, ali, s druge strane, kako bi ovakva voajeristička književnost mogla da prođe bez toga. Dakle, zanemarimo obzire i ponudimo katalog pikanterija. O samim novinarima (obraćajući se uglednim dopisnicima „Monda“ i „Figaroa“): „Ja sam ipak neiscrpan izvor za vaše sranje od članaka“. O saborcu Bleru: „Doneli smo odluku, Toni i ja, osvojićemo Evropu.“ O mentoru Širaku: „Prikladno i demodirano. Nikakve veličine. Na njegovom mestu ja bih rekao, evo, služio sam vam dvanaest godina, sada se najavljuje novo doba“ (doduše, kasnije dodaje, komentarišući isti Širakov nastup: „imao je energije stari lav“). O protivnici Roajal: „Nije sigurno da je u Francuskoj činjenica da ste nula nužno hendikep.“

Jedini odnos o kome Rezina knjiga ne pruža zadovoljavajući insajderski uvid jeste upravo onaj koji ove nedelje najviše zanima javnost: Sesilija nastupa samo jednom, a o njoj se i retko govori. U tim malobrojnim prilikama, junak je više nego entuzijastično nastrojen prema svojoj supruzi, a naratorka se drži na primetnoj distanci, izbegavajući i najmanju ironiju, koja joj je inače vrlo svojstvena i koja predstavlja jednu od vrednosti knjige (naprotiv, stavlja Sesiliju na prvo mesto spiska onih kojima se, na kraju knjige, zahvaljuje i to zato što je „podržala projekat“)… Čini se, ipak, da su citirane i slične pikanterije nužna građa ovakve literature i da imaju značajnu funkciju u portretisanju protagoniste. Neuporedivo trivijalnije zvuče neke autorkine snobističke interpolacije, kao što je spominjanje, šatro usputno, ručka s bračnim parom Kundera, na kome su ovi bili „stvarno uzbuđeni“ što na Rezinom mobilnom telefonu mogu da vide snimak Sarkozija.

I kako na kraju razrešiti dilemu o umetničkom dometu novog književnog ostvarenja Jasmine Reze?… Kada sam pre dve nedelje, u mojoj omiljenoj knjižari u živopisnoj ulici Muftar u Parizu, kupio knjigu Zora veče ili noć (ovo je svesno stilističko parafraziranje, da čitaoci osete kako izgledaju Rezini kao–usputni snobizmi), imao sam potrebu da se pravdam prodavačici što kupujem ovaj bestseler, odštampan u prvom tiražu u 100.000 primeraka (!), a koji možete da nađete i na kioscima na aerodromu. Dakle, instinktivna reakcija bila mi je da kupujem „laku literaturu“.

Pored svoje autentične antipatičnosti i u sklopu nje brojnih problematičnih osobina, Nikola Sarkozi sigurno nije političar za podsmeh i ignorisanje. Neke njegove osobine – upravo one koje ističe, ipak, šarmirana književnica – svedoče o ličnosti za respektovanje: ulaganje do krajnjih granica, sklonost slobodnim i nepredvidljivim reakcijama, poverenje samo u svoje snage. Analogno tome, još jednom se ispostavlja da se književnost Jasmine Reze ne može u potpunosti deklasirati, i pored određene misaone klišetiziranosti i stilske trivijalnosti. Njena dramska dela oksimoronski određujemo kao „intelektualni bulevar“; slična odrednica sasvim bi pristajala i prozi Zora veče ili noć.