Franko izbliza

Tačno pre tri decenije, 30. novembra 1977. godine, u Beogradu je umro Miloš Crnjanski, jedna od najuticajnijih ličnosti srpske književnosti XX veka. O njegovom književnom radu napisane su obimne studije, pa će se autorka ovog teksta, kao istoričar, a povodom navedene godišnjice, uredsrediti na Crnjanskog kao diplomatu i novinara.

Dakle, kao zapaženog novinara beogradskog dnevnog lista „Vreme“, Ministarstvo inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca postavilo je početkom juna 1928. godine Miloša Crnjanskog na mesto atašea za štampu ambasade u Berlinu. O dolasku u nemački glavni grad, Crnjanski već 12. juna obaveštava svog prijatelja Ivu Andrića, tadašnjeg vicekonzula našeg poslanstva u Madridu, a za svoj diplomatski status kaže da je „dodeljen poslanstvu, kao neki (naglasila Z. J.) ataše za kulturnu propagandu“ i da će u Berlinu ostati „izgleda, duže“.

Vreme će pokazati da su obe procene Crnjanskog bile tačne: 1) ono „neki ataše“ bio je predosećaj da će se njegove sposobnosti uočavanja detalja i analize istih, osim za propagandu, koristiti i za poverljive zadatke koje će dobijati od samog vrha vlasti, i 2) boravak u Berlinu će, sa prekidima, trajati čitavu deceniju.

Naravno, za specijalne zadatke se morao napraviti diplomatski paravan, pa je po dolasku u Berlin Crnjanski u „Berliner Tagblattu“ objavio (7. jula) članak pod naslovom „Literatur in Beograd“, a zatim nastavio da vodi, kako sam kaže, „vrlo uspele manifestacije“ (pismo Andriću, 28. novembar 1928). On iz Berlina vodi i oštru polemiku sa Markom Carem, koja mesecima (1928/29) ne silazi sa stubaca beogradskog „Vremena“. Povod je odbijanje Srpske književne zadruge, čiji je Car bio predsednik, da štampa putopis Ljubav u Toskani, koji je Crnjanski napisao posle obilaska Italije i Bretanje.

U međuvremenu, Crnjanski će dosta putovati po Evropi i Africi (Alžir), da bi se s proleća 1937. godine vratio u Berlin. A onda, 6. juna, u nedeljno jutro, čitaoci beogradskog „Vremena“ su na prvoj strani svog lista pročitali uvodni tekst u kome se kaže da je „Vreme“ „umolilo našeg poznatog književnika g. Miloša Crnjanskog, … da obiđe ponovo Španiju, svom njenom širinom i svom dužinom krvavih frontova … Naši čitaoci dobiće iz napisa čuvenog pera g. Crnjanskog objektivnu sliku današnje Španije i odgovore na pitanja koja svakog dana postavlja svaki Evropljanin.“ Na prvoj strani istog broja objavljen je i tekst „Zašto je propala Španska monarhija“, koji je potpisao Crnjanski.

Odlazak Crnjanskog u Španiju, u kojoj je već drugu godinu besneo građanski rat, nije bio iznenađenje. On je već bio iskusan novinar, čije je tekstove, pored „Vremena“, objavljivala i „Politika“, kao i desničarske „Ideje“, koje je sam izdavao. Pored toga, javnost je i očekivala da list, koji pretenduje da bude vodeći u zemlji, ima na licu mesta, svetski aktuelnog događaja, svog dopisnika. Međutim, na odluku tadašnjeg „Vremena“ da baš Crnjanski putuje na uzavrelo Pirinejsko poluostrvo, snažno je uticao (verovatno i presudno) predsednik Ministarskog saveta (Vlade) Milan Stojadinović, ujedno i akcionar lista. Pored ratnih reportaža, koje su bile namenjene javnosti, Crnjanski je za predsednika Vlade bio u poverljivoj misiji. Istraživač Radivoj Cvetičanin će pet decenija kasnije dokazati da je pisac bio u obaveštajnoj misiji i da je „sakupljao osetljiva fakta o Frankovom režimu za jugoslovenski režim“.

Prvu ratnu reportažu, kako je sam govorio, „iz zemlje Seneke, Marka Aurelija, Korteza, Kolumba i Servantesa“, Crnjanski je objavio u „Vremenu“ 13. juna 1937. godine. Kroz opis svog dolaska u Španiju (celodnevni let nemačkim avionom od Štutgarta, preko mirne Švajcarske i Francuske, do nesigurne Španije), Crnjanski uvodi čitaoca u ratnu atmosferu, koju će u narednih 12 reportaža verno opisivati. Crnjanski odlazi „u neposrednu blizinu fronta“, odakle prati Frankovu ofanzivu u Baskiji, ulazi u tek osvojeni i razrušeni Bilbao, maršira „uporedo sa vojnicima“, obilazi Burgos i Salamanku, političko-vojna središta Frankovog režima. On faktografski opisuje događaje (naročito u tajnim izveštajima za predsednika Vlade), ali nije imun na povremene emocionalne izlive karakteristične za njegovu čuvenu putopisnu prozu.

Za razliku od grupe tada već afirmisanih pisaca (Hemingvej, Malro, Blok, Sen Egziperi, Orvel), koji prate republikansku vojsku, desničar Crnjanski prati špansku falangu, koja je, kako kaže, „prva izašla na ulicu da se bije sa komunistima“. Za Franka kaže da je „sve pre nego tip diktatora, demagoga i govornika“ i da je „pre svega militarista u najboljem smislu reči“. Za Frankovu vojsku kaže da je disciplinovana i „da se to svuda može videti“.

Poslednjeg dana juna 1937. Crnjanski se vratio u Berlin. Iscrpljen, zatražio je kraći odmor, a „Vreme“ je objavilo njegove sređene utiske: „Što se mene tiče, ja smartam da sam se isuviše oduševljavao za generala Franka i da je vreme, po povratku iz Španije, da obuzdam malo svoje oduševljenje.“ Ipak, kao ratni reporter, ostao je uglavnom objektivan, što današnjem čitaocu uspešno dočarava atmosferu na manje poznatom Frankovom području. Uvek ljubazni bibliotekari Narodne biblioteke Srbije omogućiće vam uvid u sve ratne reportaže Miloša Crnjanskog, kao i posetu njegovom lepo uređenom legatu. Tamo ćete imati prilike da pročitate i jedno njegovo razmišljanje o novinarstvu: „Smatram da bi svaki književnik trebalo da provede nekoliko godina u redakciji velikih listova. Naučiće, da misli, upoznaće svet, bedu, jad, komediju ljudsku isto tako kako i logiku, psihologiju, i uživanje u pisanju i štampanju.“ (Sve ratne reportaže i novinski tekstovi iz Španije Miloša Crnjanskog objavljene su, pored ostalog, u dvotomnim knjigama Putopisi i Eseji i članci koje su u okviru Sabranih dela objavili Zadužbina Miloša Crnjanskog iz Beograda i izdavačka kuća L’Age d’Homme iz Lozane, 1995, odnosno 1999. godine – prim. ur.)

Posle Berlina, Crnjanski je kao diplomata bio na službi u Lisabonu, Rimu i Londonu. Drugi svetski rat je proveo na Ostrvu, gde će kao emigrant živeti do 1965. godine, kada se konačno, kao priznati pisac, vraća u zemlju.

Umro je u bolnici „Dr Dragiša Mišović“ na Banjici, oko pet sati po podne poslednjeg dana novembra 1977. godine, mesec dana posle svog 84. rođendana. Počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.