Poslednji džoker na sceni

Belgija je već više od pet meseci bez vlade i ozbiljno je zakoračila u duboku političku krizu i u najneizvesniji period u sopstvenoj istoriji u kome se ne nazire nijedno moguće i efikasno rešenje. Naime, posle izbora od 10. juna, flamanske i valonske partije još nisu uspele da se slože oko sastava nove vlade što govori o podeljenosti dve jezičke zajednice u zemlji od kojih svaka teži očuvanju sopstvenih interesa. Dosadašnji period protekao je u iščekivanju formiranja vlade s demohrišćanskim mandatarom Ivom Letermom na čelu, ali do sada nijedan pomak nije napravljen – naprotiv.

Još do pre dve sedmice mogle su se prepoznati dve jasno podeljene struje: Flamanci, iza svog lidera Leterma, koji na sva zvona traže reformu državnog sistema i blok frankofonih Valonaca koji neće ni da čuju za ove reforme. Sve nade za izlazak iz ozbiljne krize pale su u vodu 7. novembra u parlamentu kada su flamanski poslanici, od levo orijentisanih sve do onih iz redova ekstremne desnice, glasali za pripajanje flamanskoj federalnoj jedinici, do sada trećoj belgijskoj jedinici koju predstavljaju Brisel i periferija.

BEZ POMIRENJA: Još od nezavisnosti Belgije, 1830. godine, nije prekršen tzv. belgijski pakt, koji je bio oličenje svih političkih konsenzusa u kraljevstvu. Belgijski kralj Albert Drugi je još u avgustu, kada je konačno shvatio da je đavo odneo šalu i da je ovoga puta sitaucija mnogo delikatnija nego pre četiri godine, odlučio da se umeša u politički život. Prema ustavu, kralj se nikada ne meša u politički život, osim kad je reč o vanrednoj situaciji i kada ceo ambijent u državi preraste u pretnju integritetu i njenom opstanku. Kralj je tada, suspendovao pregovore valonskih i flamanskih partija koje definitivno nisu mogle da nađu zajednički jezik i pozvao njihove predstavnike na razgovor iza zatvorenih vrata koji ni dan danas ne daju rezultat. Za Iva Leterma, predstavnika flamanske Demohrišćanske partije koji je na izborima dobio najviše glasova, to predstavlja ogroman poraz i znak da će vrlo teško moći da se zadrži na čelu vlade, ako ikada bude i formirana.

Za njega se još u startu ispostavilo da je potpuno nesposoban da pomiri frankofone Valonce koji su vezani za ono što ostaje od federalne države Belgije i Flamance koji teže ka još većoj regionalizaciji i ukidanju preostalih federalnih funkcija. A kao šlag na tortu stigli su i potpuno antagoni politički zahetvi liberala sa juga i demohrišćana sa severa povodom reforme državnih institucija, nakon čega je Iv Leterm izjavio da je Belgija „nesrećni istorijski slučaj“, naprosto ne znajući šta više da uradi.

Mešanje kralja Alberta Drugog u politiku s ciljem da pronađe izlaz iz sve očiglednijeg ćorsokaka pokazuje da je Belgija trenutno u situaciji da iz rukava mora da izvlači i poslednjeg džokera. Naime, do sada je u Belgiji važilo pravilo da je monarhova reč poslednja i da je to jedina institucija koju još poštuju obe zajednice i da niko neće odbiti želju suverena. Stvari su se, međutim, iskomplikovale u poslednjih mesec dana, jer su flamanske partije uspele da radikalizuju zahteve za reformama, te je zbog eksplozivne situacije u kojoj je u igri i integritet države, što je kralja nateralo na izraziti oprez. Ne želeći da se predstavi kao totalitarni suveren, belgijski kralj je zadužio predsednika poslaničkog doma, Flamanca Hermana van Rompija i frankofonog predsednika Senata, Armana de Dekera da sastave projekat reformi koji bi bio uravnotežen i prihvatljiv za obe federalne jedinice.

Pre desetak dana, u saopštenju kraljevske palate precizirano je da se predlaže stvaranje konvencije po ugledu na onu koja je imala zadatak da sastavi evropski ustav pre četiri godine. U ovoj konvenciji bi se obreli brojni parlamentarci, članovi federalne vlade (one prethodne, naravno) kao i regionalnih vlada, koji bi u saradnji sa ekspertima za institucije revidirali funkcionisanje sistema. Albert Drugi je tako zadužio pomenutu dvojicu da što pre pokrenu misiju „pomirenja“ posle munjevite odluke flamanskih poslanika 7. novembra. Zadatak nije nimalo lak, jer se istovremeno mora garantovati Flamancima koji zahtevaju veću regionalnu vlast, da su reforme konačno stavljene u pogon, dok se istovremeno frankofonim Valoncima pre svega mora garantovati brzo formiranje vlade kao garanta postojanja jedinstvene Belgije. Perspektivu nekog bržeg rešenja krize koja je sada ravna nadmorskoj visini države, bukvalno je nokautirao Iv Leterm, podnošenjem ostavke i begom iz belgijskog začaranog kruga, glavom bez obzira. Malo pod pristiskom kralja, malo od sramote jer za gotovo šest meseci nije uspeo da na noge postavi vladu, Leterm je prošlog vikenda saopštio da se povlači, zahvaljujući na poverenju koje mu je ukazano. Iz kraljevske palate odmah je stigla i vest da je stari lisac belgijske politike i dosadašnji premijer Gi Verhovštat pozvan da hitno pronađe rešenje za izlazak iz poražavajuće situacije. Iako se u ime najveće političke krize u poslednjih nekoliko decenija Verhovštat prihvatio ove odgovornosti, već je na startu najavio da nema nameru da se zadrži dugo u prvom planu. No, bivšem premijeru i novopečenom mađioničaru Verhofštatu ostaje vrlo malo vremena do obaranja evropskog rekorda jedne države bez vlade, kog za sada drži Holandija sa 208 dana nakon parlamentarnih izbora 1973. godine.

KAKO ZADOVOLJITI SVE: U ovoj zemlji od 10,5 miliona stanovnika zadovoljiti sve strane i sve političke struje neće biti nimalo lako. Frankofoni Valonci, koji čine 40 odsto stanovništva, kritikuju demohrišćane i njihovog lidera Iva Leterma da štiti Flamance i njihove interese, jer je pre izbora 10. juna bio tamošnji tzv. ministar predsednik. Čak je uspeo da javno mnjenje južno od Brisela razbesni teatralnom zabunom, mešajući belgijsku državnu himnu s Marseljezom, ili tvrdnjama da frankofoni deo stanovništva nema intelektualni kapacitet da nauči holandski jezik. Na zahteve flamanskih partija za većim ovlašćenjima u finansijama, Valonci odgovaraju da je to samo izgovor kako bi bogati severni deo Belgije dobio veći deo kolača, i krenuo putem nezavisnosti. Jer, prema rečima brojnih belgijskih političkih analitičara, Valonci smatraju da je flamanski deo proždrljiv i nikada sit, pa se neće zadovoljiti ni aktuelnom konfederacijom, već će proglasiti nezavisnost. Zahtevi flamanskih partija za većom autonomijom dovoljno govore da severni deo Belgije želi još više da se udalji od veze sa federalnom državom i u glavama mnogih vrti se ideja o jednostavnom proglašenju nezavisnosti. Flamanski nacionalisti koriste kulturološke odlike, kako bi naglasili istorijske razlike iz doba kada je Valonija bila u prednosti, zahvaljujući uglju i čeliku. Sada su stvari potpuno drugačije: ekonomski razvijenija Flandrija (zbog gašenja spomenutih ekonomskih aktivnosti) sada neće da hrani razorenu Valoniju u kojoj caruju kurupcija, birokratija i socijalna pomoć – ističu flamanski nacionalisti kao glavni argument za odvajanje i osamostaljenje. Aktuelni zahtevi za regionalizacijom sadrže ukupno 25 tačaka i stavku o pravu na državljanstvo, što ipak ne predstavjla ništa drugo do skicu za buduću podelu zemlje. Raspad Belgije, od postanka države ovakve kakvu danas poznajemo, predstavlja fobiju koja u poslednje vreme mnogim Valoncima predstavlja noćnu moru, jer su ipak oni ti koji najviše strahuju, svesni da je njihov deo ekonomski dosta slabiji.

Treba napomenuti da su ove dve regije posle dobijanja nezavinosti od Holandije, 1830. godine, uspostavile vrlo složen politički sistem, kako zbog kulturnih i jezičkih razlika tako i zbog teško postignutih kompromisa. Brisel kao obostrana prestonica ima u svojoj nedležnosti deo ekonomije, saobraćaj i profesionalno osposobljavanje kadrova. Federalna vlast u svojim rukama drži samo ministarstvo spoljnih poslova, odbranu, pravdu i socijalno osiguranje. Ostalo je sve na nivou dve regije, a ono što je trebalo da predstavlja „jedinstvenu federalnu državu“ palo je u zaborav i na površinu su sada isplivali novi zahtevi Flamanaca koji se čak iz dana u dan uvećavaju, tako da se stiže do neizbežnog pitanja: da li belgijski scenario već sad može da podseća na česki ili ne daj Bože jugoslovenski?

PODRŠKA: Nacionalisti sa severa sve više smatraju da su demohrišćani i naročito Iv Leterm previše meki prema Briselu i jugu, dok je po nepopularnosti potukao i sve rekorde među Valoncima koji ga u 90 odsto slučajeva ne žele za premijera. U ovakvom političkom kontekstu, kada se kralj poziva kao poslednja šansa za kompromis i očuvanje jedinstva Belgije, brine to što veliki deo stanovništva i na jugu i na severu zemlje smatra da je ulazak kralja na scenu znak da je zemlja pred raspadom. U nedelju 18. novembra nekoliko stotina hiljada Belgijanaca izašlo je na ulice u znak podrške zajedničkoj državi. Ulice Brisela i ostalih gradova poput Antverpena, Ganda i Monsa bile su ispunjene demonstrantima koji su nosili državne zastave i parole „Ne damo Belgiju“, „Ostajemo zajedno“ i sl., dok je kralju upućena peticija sa više od 200.000 potpisa protiv razbijanja Belgije.

Ova belgijska doskora tabu tema prerasla je u životno pitanje broj jedan. Srećom, Belgijanci su civilizovani i razumni ljudi, pa se ceo sukob svodi na političku i verbalnu borbu. Balkan je ipak daleko od ravničarske Belgije, iako mnogi evropski analitičari smatraju da zahtev Flamanaca za odvajanjem od Valonije može da igra značajnu ulogu i u drugim delovima Starog kontinenta, što bi moglo da dovede do balkanizacije Evrope. Zaista, paradoksalno je da težnje za secesijom jačaju u trenutku dok napreduje izgradnja Evropske unije. Ista ta Evropa je ohrabrivala i decentralizaciju i regionalizaciju, što je predstavljalo vrlo bitan faktor razvoja, kako političkog tako i ekonomskog. Ali, nedavno se zapitao francuski „Figaro“: „Da li sada treba dozvoliti separatistima svih vrsta da steknu utisak kako mogu nekažnjeno delovati, a istovremeno izvlačiti korist iz Evropske unije?“ Belgija kao jedna od zemalja osnivača EU-a i Brisel kao centar institucija, ukoliko se raspadne, predstavljaće sasvim sigurno čudnu spiralu balkanizacije cele Evrope, uz opasnost da Flandrija za sobom povuče i regije poput španske Baskije, Katalonje, Škotske i sl. Želja za autonomijom i nezavisnošću umnožava se širom Evrope. Stupanje na scenu novih država dovelo bi do još složenije situacije u Uniji koja, naravno, još nije uspela da usvoji sopstveni Ustav i umanji strahove da bi ona jednog dana mogla krenuti nizbrdo.