Opet se desilo isto: policija je žrtvovana trenutnim političkim interesima i veštački napumpanoj histeriji koju su huligani i navijači opet iskoristili da izravnaju račune sa policijom i usput urade svaku trafiku koju su našli
Statistike su porazne: većina do sada (utorak po podne) povređenih u demonstracijama oko proglašavanja nezavisnosti Kosova su policajci i žandarmi; 51 prema 34 civila. Oni su stradali štiteći javni red i mir i živote i imovinu građana. Javni red i mir tu su kategorija elastična: sve dok nema znatnije materijalne štete i povređenih, kršenje se može smatrati prihvatljivim – s obzirom na „društvene odnose“, što bi rekao direktor BIA Rade Bulatović. Malo zastoja u saobraćaju podnošljivo je u analizi cene i koristi (naročito političke); nešto prevrnutih kontejnera nije strašna cena. Ako se, međutim, desi da nevini građani koji, na primer (koji znamo), izađu iz pozorišta i onda zadobiju teže telesne povrede od maskiranih napadača sa metalnim štanglama; ako nevinim pekarima i poslastičarima koji decenijama žive u gradovima Srbije budu polupane radnje, eto tako; ako budu napadnuti odbori jedne izvesne i već marljivo satanizovane političke stranke i dođe do pokušaja upada u stan njenog predsednika Čedomira Jovanovića; i ako tokom svega toga policija stalno prima jasne naredbe da se uzdrži od intervencije i upotrebe sredstava prinude i da trpi batine i povrede – šta je to onda? Trebalo je da protekne teških 24 časa pre nego što je vrh države i vlade pozvao na javni red i mir i prestanak nasilja. Uzalud: šteta je već učinjena – materijalna, zdravstvena i politička.
Poređenja radi: tokom dva dana masovne i prilično žestoke proslave proglašenja nezavisnosti na teritoriji Kosova povređeno je desetak osoba, pretežno od nespretnog rukovanja pirotehnikom; deo je stradao od neodgovorne upotrebe vatrenog oružja, zbog čega je nekoliko lica uhapšeno. Jedna žena povređena je tokom provale u njen stan. U utorak ujutro uništeni su granični i carinski objekti na administrativnoj granici na severu Kosova (veća materijalna šteta), ali to je jedna druga priča; mi ovde govorimo o javnim manifestacijama.
Ali, da vidimo šta se dešavalo u tih više od 24 časa u Beogradu, od nedelje po podne do ponedeljka uveče.
PROCENA: U skladu sa pravilima službe i sa dosadašnjim decenijskim iskustvom, policija predviđa, očekuje i unapred analizira moguće prekršaje javnog reda i mira većih razmera koji bi po njihovoj osnovanoj proceni mogli da nastupe u određenom sticaju raznih okolnosti. Prevedeno na običan jezik, to bi trebalo da znači da je 17. februar na vreme bio predviđen kao datum kritičan i da su s tim u vezi preduzete preventivne mere planiranja i organizacije jedinica MUP-a. To znači da su na vreme održani sastanci nadležnih starešina organizacionih jedinica na tu temu; da su planirane logističke, taktičke i operativne mere (koliko ljudi u kojim smenama; njihov transport, oprema, smeštaj i sistem veze); da su razrađene varijante reagovanja na različite moguće razvoje događaja; da su određeni prioriteti zaštite objekata i dobara s obzirom na političke i druge procene; da su procenjeni stepen, priroda i poreklo mogućih ugrožavanja javnog reda i mira i života i imovine građana. Policija se, naravno, u tim procenama oslanja na sopstvene obaveštajne podatke prikupljene u prethodnom, ali i sadašnjem operativnom radu prema mogućim izvorima pretnji. Bez obaveštajne pripreme, jedinice na ulici prepuštene su stihiji.
A šta bi se moglo naučiti iz dosadašnjeg iskustva i iz poznatih obaveštajnih podataka o ugrožavanju javnog reda i mira većih razmera? Kao prvo, da postoje neke konstante, invarijable, da kažemo. Prva je da će pripadnici navijačkih plemena iskoristiti – kao i uvek – priliku da se pobiju s policijom i usput urade onoliko trafika koliko stignu. Povod, kao i obično, nije važan, ali je bolje ako je „patriotske“ prirode; patriotizam je prvo, a ne poslednje utočište nitkova. Druga konstanta je ozbiljnija: pripadnici klerofašističkih, neonacističkih i ekstremno-desnih organizacija iskoristiće takođe priliku da u saradnji sa svojim saveznicima navijačima istaknu svoje političke stavove kao „opštenarodne“ i – očigledno – veoma žestoko doživljene. A na to sumnjivo savezništvo s visine će se dobronamerno osmehnuti delovi vlasti i izvesne političke stranke. Jasan primer imali smo 17. marta 2004.
Od svega toga policajcu na ulici nije nimalo lakše; naprotiv. Pre svega, njegova motivacija i uverenost u ono što radi biva narušena: psihološki, jer ga stavljaju u poziciju da štiti ono što ni vlast ne misli da treba zaštititi, a nasuprot njemu su notorni huligani koji se diče „patriotskom“ legitimacijom, pa on ispada „izdajnik“; motivacijski, jer naređenja i uputstva ne odgovaraju stvarnoj prirodi zadatka koji mu je dat; profesionalno, jer se oseća zloupotrebljenim u političke svrhe. Policija se za ovih sedam i nešto godina naučila da su politički protesti normalna pojava – sve dok ne prerastu u nasilje; tako se i ponašaju u svim nesumnjivim slučajevima. Naučili su se i toleranciji prema masi, čak i kad to uključuje verbalna vređanja, guranje i sitne čarke.
PALI S NOGU: U ovoj situaciji koju smo videli u nedelju i ponedeljak, međutim, nešto nije bilo u redu. Pre svega, policija je bila donekle zbunjena ponavljanim uputstvima da ne koristi sredstva prinude i ne interveniše osim u slučaju napada na nju ili objekte koje štiti, ali i to je bilo nekako mlako. To kaže predstavnik Policijskog sindikata Srbije, javno i na televiziji, očigledno frustriran i ljut. Takva uputstva stavila su policiju u taktički nepovoljan položaj: naime, s obzirom na raspoloživ broj policajaca i broj zaštićenih objekata rasutih po gradu (od Dedinja do Kalemegdana), kao i na broj demonstranata i njihovu očiglednu pokretljivost i koordinaciju, preventivno delovanje bilo je nužno. Nije ga bilo. Da je policija odmah reagovala i rasturala grupe nasilnih demonstranata, to bi delovalo obeshrabrujuće i pomoglo bi u kontroli ulica. Pasivni otpor koji je policija pružala samo je osokolio demonstrante. Osim toga, demonstranti su tako uspeli da policiju rastegnu na tanko po velikom prostoru, preko celog Beograda, da imaju taktičku inicijativu, a da policija bude svedena na to da samo reaguje. Tako to ne ide: policija mora da ima inicijativu u takvim događajima. Ovako kako je bilo, demonstranti su bili u taktičkoj prednosti: „Oni u patikama i lako odeveni, a mi sa teškom zaštitnom opremom; spali smo s nogu“, kaže jedan policajac koji se cele noći vitlao po gradu s mesta na mesto. „Ni potreban prevoz nismo imali, nego smo ga ili čekali ili trčali.“
Policija je ipak uspela da sačuva Bajrakli džamiju, albansku ambasadu na Dedinju i još neke objekte; očito je naređenje bilo takvo. Još ne znamo je li u toj dugoj noći od nedelje na ponedeljak neko od demonstranata uopšte bio priveden. Napadnuta su središta Liberalno demokratske partije (manja šteta), ali i stan Čedomira Jovanovića u centru grada. Policajci koji inače čuvaju taj stan suprotstavili su se odlučno i tom prilikom uništen im je automobil koji tu stoji. U stanu su bili supruga i deca Čedomira Jovanovića; šta bi se desilo da su napadači došli do stana? Posebna meta nasilja bili su novinari – svi, bez razlike, što takođe svedoči o nečemu, pored toga što policija nije na te napade reagovala čak i kad je mogla.
Sve ovo polako sklapa jednu zabrinjavajuću sliku: imamo mešavinu fudbalskih navijačkih plemena i „patriotsko-bogougodnih“ klerofašista (ne prvi put!), što im u očima sadašnje vlasti daje izvesnu „rodoljubivu“ legitimaciju, ako ne i simpatije. Oni napadaju LDP i porodicu Čedomira Jovanovića, onako, usput, znajući kome će se to dopasti. Njima se, dakle, dopušta da kao ulična rulja vode politiku nasilja koja je nečijem srcu draga i upravo stoga. Jesu li oni „spontano organizovani“? Očigledno je da jesu. Oni lupaju Mekdonalds restorane, što se može protumačiti i kao deo „folklora“ u Srba; ali, oni isto tako pljačkaju trafike, što se uvek smatralo kao nadnica za učinjene usluge: ako već ne mogu da švercuju cigarete kao njihovi idoli, neka ih barem uzimaju iz trafike.
A onda su Voja Koštunica i Boris Tadić, po isteku „pristojnog intervala“ od 24 časa, lepo zamolili „patriotske snage“ da prestanu s tim. Valjda će prestati; videćemo u četvrtak uveče – ako je preostala još koja trafika.
Posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova u nedelju i obraćanja predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice nešto iza 16 časova, grupa demonstranata se uputila prema ambasadi SAD u Ulici kneza Miloša u Beogradu. Grupa od oko stotinak mladića narasla je tokom večeri na oko tristotinak navijača raznih grupa ujedinjenih u želji da pokažu svoj stav o onom što se toga dana dešavalo u Prištini. Centar Beograda je bio preplavljen policijom i nije izgledalo da može da dođe do većih sukoba.
Međutim, oko 19 časova nevelika, ali dobrano pijana masa promenila je taktiku. Sa skakanja i urlanja prešlo se u konkretnu akciju iako je jedan od predvodnika sa megafona pozivao da se ne prave gluposti. Posle uobičajenog festivala uvreda na račun Albanaca i predsednika Srbije Tadića („Ubi, zakolji, da Šiptar ne postoji“, „Tadiću ustašo“, „Ko ne skače taj je Šiptar“), skandiranja Vojislavu Šešelju („Jedan je Vojislav Šešelj“) i poruke svima da je „Kosovo Srbija“, počelo je da leti kamenje prema kordonu policije i ka zgradi Ambasade. Upaljene su baklje, omladina je počela topovski da udara od čijih se eksplozija orio čitav sablasno prazan centar grada. Policija se držala prilično rezervisano – izigravali su živi štit i to se stanje održalo čitave večeri. Huligani su u pijanom besu iskoristili mogućnost da se potuku sa policijom u periodu kada je neizvesno da li će za to biti prilike na nekoj fudbalskoj utakmici, i da polupaju po Beogradu ono što je bilo planirano.
Orgijanje se iz Kneza Miloša prelilo ka Aambasadi Slovenije u Pariskoj, gde su huligani rasterali statični kordon policije, porazbijali prozore i upali u samu zgradu. Na udaru su se našli novinari i fotoreporteri, pa su TV ekipe pokušavale da sačuvaju živu glavu, a gledaoci su u večernjim terminima uglavnom mogli da vide samo posledice divljanja huligana. Ono što je čudilo posmatrače i izveštače sa ulica Beograda jeste veoma rezervisano ponašanje policije, koja ipak, nezavisno od konteksta, treba da štiti javni red i mir. Tokom večeri se pronela vest među novinarima da policija na ulici nema nikakvu podršku iz samog MUP-a i BIA, i da su vodeći ljudi kod svojih kuća. Policija je sigurno mogla da prati odakle je akcija huligana bila vođena jer su neki od njih čak stajali kraj kordona i pozivali „ortake“ da im se priključe. „Ekipa“ koja je divljala čitavo veče i sutradan, rušeći restorane ozloglašene američke franšize „Mekdonalds“, bili su obučeni u Najk trenerke i nosili su uglavnom Najk patike. Nije zabeleženo da su palili proizvode ove američke kompanije. Do utorka nije saopšten stav MUP-a o tome šta se dešavalo, da li je neko od huligana uhapšen, ali je zato u ponedeljak saopšteno da je MUP podneo krivične prijave protiv čelnih ljudi samoproklamovane Republike Kosovo zbog antiustavnog delovanja.
U sukobima sa huliganima nastradalo je tridesetak policajaca koji su u završnoj fazi ipak upotrebili suzavac u centru grada u pokušaju da zaustave divljanje. Stekao se utisak da je policija opet zloupotrebljena jer su bili ostavljeni bez jasnih instrukcija. Pored zgrada ambasada, glava policajaca i fotoreportera, huligani su razbili prostorije LDP-a i pokušali da uđu u zgradu u kojoj živi predsednik ove partije Čedomir Jovanović. Čitavo veče u nedelju bilo je neverovatno haotično i izgledalo je kao da napadači imaju kompletan plan akcije, a policija se samo trudi da niko na bude ubijen ili linčovan.
Nasilje sa beogradskih ulica prelilo se u druge gradove Srbije. Meta su bili restorani „Mekdonaldsa“, prostorije LDP-a i radnje Albanaca i Goranaca širom Srbije. Matrica je svuda ista: to su „klinci“ koji su rešili da pokažu šta misle o stanju u zemlji u kojoj žive.
Navijačke grupe su u prošlosti bile važan okidač u stvaranju ratne atmosfere u Srbiji, pa je ovoga puta javnost daleko opreznija. Potencijal za nasilje dela srpske omladine bi svi trebalo da imaju u vidu kada pozivaju na mirne masovne proteste širom Srbije, a izgledaju kao da su prekrstili prste iza leđa.
S.G.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
