U izvesnom smislu, filozofi su, po svom zvanju i pozvanju, provokatori, a filozofija, kao makar delom subverzivna delatnost, samim tim, i u isti mah, predstavlja provokaciju par excellence. Ipak, tržište zamućuje ovu stranu filozofiranja, a proizvođač i potrošač u njoj vide malu upotrebnu vrednost. Paradoksalno, upravo tu leži provokacija filozofije, jer je samo ona u stanju da doziva i afirmiše vrednost neutilitarnosti, neupotrebljivosti ili disfunkcionalnosti.
Knjigu Petra Bojanića, pod naslovom Provokacije, stoga treba čitati i kao svojevrstan uvod u filozofiranje (pa čak i u etiku filozofiranja), jer na svakoj stranici potvrđuje odgovornost filozofije prema tematizovanju vlastite delatnosti, odnosno provokacije. A to je ono što i sami filozofi, upleteni u zamku dodvoravanja mnjenju i uklapanja u naručena naučna istraživanja, često zaboravljaju. Zato se ova knjiga, između ostalog, obraća i filozofima, izazivajući ih i pozivajući na polaganje računa o onome što čine.
Listajući knjigu, čitaoci će namah shvatiti da imaju posla sa nadasve originalnim, zahtevnim a ipak pristupačnim štivom. Ispitujući poreklo pojma koji stoji u naslovu, autor nam otkriva da je, u rimsko doba, pravo na provokaciju označavalo pravo pojedinca-optuženika da se suprotstavi tužiocima (vlastima), tražeći da „svoju verziju priče“ izloži pred širim auditorijumom (narodom), koji bi svojim „razumevanjem“ optuženika eventualno mogao da obori optužbu i posledičnu propisanu kaznu. Uvažavajući ovo pravo, vlast je, dakle, priznavala mogućnost sopstvene gluvoće (a, shodno tome, i realnost vlastodržačke nepravednosti), te je, u skladu s pravilom „više ušiju bolje čuje“, dopuštala mogućnost da „narod“ preispita i preinači krute odluke vlasti.
Ono najdragocenije u ovoj knjizi jeste njena metodologija. Ona priziva ne toliko postupak čitanja tekstova po uzoru na slavnog francuskog filozofa Žaka Deridu, postupak koji je Bojaniću nesporno blizak, već pre postupak odmotavanja celine iz naizgled beznačajnih detalja. Poznavaoci književnosti odmah će znati o čemu je ovde reč: dok čitava ruska romaneskna književnost izrasta iz Gogoljevog šinjela, a Prust iz šoljice čaja konstruiše svoje grandiozno delo, Bojanić iz jednog rimskog novčića (čija je upotrebna vrednost, valja naglasiti, imala kratku istoriju) odmotava (institucionalnu) povest provokacije, najpre kao jednog specifičnog prava, potom kao narušenog ili izgubljenog prava, i najzad kao ponovo obnovljenog ili pronađenog prava.
Lekcija o pravu na provokaciju, međutim, nije jedina lekcija koju pronalazimo u ovoj knjizi. Pravi predmet knjige, na čemu autor posebno insistira, jeste sluh, to jest sposobnost (ili pre htenje) da se čuje, da se adekvatno odgovori na poziv ili proziv drugog (bio on živ, mrtav, pojedinac, narod ili Bog). Preduslov za to je „imati sluha“, sposobnost koja je s one strane muzikalnosti ili nemuzikalnosti. Dakle, ne dar, već nešto poput „dobre volje“. „Imati sluha“ znači i ćutati, ali ne ćutnje radi, već da bi se čulo šta nam drugi kazuje. Otuda još jedna potvrda etičke dimenzije Bojanićeve studije: „imati sluha“ jeste poziv na etičko, odgovorno delanje (postoji li teži zahtev pod nebom koje se na takva pozivna sazvučja mahom mršti?). Pod teretom težnje savremene etike ka raznovrsnom grananju (ekološka etika, bioetika, kompjuterska etika, itd.), moglo bi se tvrditi da Bojanićeva knjiga predstavlja skicu za jednu etiku provokacije, koja svoju primarnu, ali ne i jedinu usredsređenost definiše kao otpor prema instruiranju, pogotovu tamo gde se događa prelaz vokativa (apelovanja, obraćanja), kao svojevrsne gramatičke osnove gesta provokacije, u normu prizivanja drugoga u pomoć a ne u puku naredbu drugome. Filozof kao provokator je etičar, a ne evokator (onaj ko poziva na oružje).
Još jedna bolna istorijsko-pravna lekcija na koju nas Bojanić podseća jeste sledeća: ne samo što nije imala pravo glasa, žena pre svega nije imala pravo na provokaciju, na prizivanje pomoći – akustični prostor žene dugo je bio ispunjen samo njenim vlastitim povratnim kricima, čiji su odjeci kod svetine i sudišta samo potpirivali i podupirali instituciju ravnodušnosti pod znakom muškog zakona.
S filozofske tačke gledišta, ono novo, još neviđeno ili nečuto, nužno se pojavljuje kroz provokaciju ili uz pomoć provokacije kao sile skretanja pažnje. Bojanić često naglašava ovaj atencionalni aspekt provokacije kao uslov mogućnosti čuvstva u najširem smislu. Otuda ne treba da čudi što provokacija pripada redu preterivanja: kako je govorio Adorno, preterivanje je danas jedini medijum istine. Ukoliko smo svikli na staro, na okoštalo, čin provokacije ume i da nas razljuti, što samo može da znači da je taj čin bio uspešan: Bojanić nam skreće pažnju da reči ljutnja i provokacija na hebrejskom jeziku imaju isti koren.
Na kraju, ukoliko je istinito da, kako Bojanić kaže, snaga vokativa predstavlja pogon svake provokacije, moglo bi se dodati da provokativ – kao specifičan filozofski i metagramatički padež obraćanja – označava medijum pomaljanja novog i uslov mogućnosti nastajanja istinitog.