Od sovjetskog siročeta, anonimnog i sitnog trgovca do poznatog ruskog milijardera, gubernatora i vlasnika sportskog kluba Čelzi
Roman Abramovič jedan je od najpopularnijih bogataša sa Istoka, ili oligarha, kako ih u Rusiji zovu. Abramovič je relativno mlad, 42- godišnji milijarder koji je opstao u turbulentnoj tranziciji Istoka, u oba mandata sarađivao sa oba ruska predsednika, Jeljcinom i Putinom, a znatan deo kapitala stvorio je sa najuticajnijim ruskim tajkunima Berezovskim i Deripaskom.
Ono što je za našu priču interesantno jeste činjenica da javnost dugo nije znala za ime uticajnog biznismena, pa ni kako Roman Abramovič izgleda, da bi se priča o vlasniku Čelzija poslednjih godina pretvorila u „industriju“ idiličnih, kompromitujućih i često kontradiktornih informacija o njegovom životu, računima i njegovim strastima za kolekcioniranjem jahti i vila.
DETINJSTVO: Životna priča porodice Abramovič pre svega je potresna: do Drugog svetskog rata, deda i baka Romana Abramoviča – Nahim (Nahman) i Tojbe Abramovič – živeli su na Baltiku, u litvanskom gradu Taurage. Godine 1941. nasilno su ih deportovale sovjetske vlasti u Sibir, gde su se za vreme transportovanja razdvojili u različite vagone i nikad se više nisu sreli. Deda Nahim poginuo je u izgnanstvu, dok je baka Tojbe sama podigla tri sina – oca Romana Abramoviča i njegova dva strica.
Tragična sudbina snašla je i roditelje Romana Abramoviča koji su živeli u Saratovu (južni, evropski deo Rusije). Majka Irina, inače profesorka muzike, umrla je od iznenadne (nepoznate) bolesti kada je Romanu bilo samo godinu i po dana, dok je otac Arkadij (Aron), koji je bio šef lokalne građevinske firme, stradao u nesreći na gradilištu samo dve godine nakon majčine smrti.
Roman Arkadijevič (Aronovič) Abramovič rođen je 24. oktobra 1966. godine, takođe u Saratovu. Nakon smrti oba roditelja, starateljstvo nad Romanom preuzimaju dva strica. Mali Roman najpre je živeo kod strica Lejbe Abramoviča u gradu Uhta (severni, evropski deo Rusije) koji je bio načelnik vodeće šumarske firme i u tadašnja sovjetska vremena važio za dobrog trgovca i predstavnika lokalne elite. Još jedna važna ličnost u odrastanju Romana Abramoviča bio je drugi stric, Abram, koji je živeo u Moskvi i kod koga je Roman završio osnovnu školu.
Postoje različiti podaci o višem obrazovanju koje je navodno stekao Roman Abramovič, ali zvanično se u njegovoj biografiji navodi da je završio Moskovsku državnu pravnu akademiju 2001. godine, kada je već javnosti bio poznat kao milijarder.
BIZNIS: Krajem osamdesetih godina, uoči raspada SSSR, Roman Abramovič je sa još dvojicom partnera (Švidler i Ojf, kasnije njegovi partneri u firmi Sibnjeft) osnovao firmu-kooperativu Ujut koja se zvanično bavila proizvodnjom plastičnih igračaka za decu. Nezvanično, Abramovič je pokušao da se isproba u raznim vrstama biznisa, zbog čega je osnovao niz firmi (Mekong, Supertehnologija – Šišmarev, Elita, Petroltrans, GID, NDP, itd.) gde je najviše koristi, a kasnije i problema imao zbog trgovine naftom.
Roman Abramovič je u periodu 1991–1993. predsedavao malim preduzećem AVK koje se bavilo trgovinom i poslovnim posredništvom, između ostalog i prodajom naftnih proizvoda, što je i dovelo do sudske afere o kojoj će kasnije biti reč.
Biznis vezan za naftu „cveta“ od 1993. godine, kada je Abramovič preko svog preduzeća Mekong počeo da trguje sa vodećim firmama koje su se bavile prodajom energenata na ruskom tržištu, ali i šire. U to vreme Roman Abramovič se na Karipskim ostrvima sreće sa tada jednom od ključnih figura ruskog biznisa – kontroverznim biznismenom Borisom Berezovskim, koji je imao velik uticaj na Abramovičev poslovni uspon.
Berezovski i Abramovič na Gibraltaru osnivaju ofšor firmu Runicom Ltd. i pet njenih firmi-ćerki u Evropi. U periodu od 1993. do 1996. godine Berezovski i Abramovič, sa uticajnim ruskim biznismenima, otvaraju niz firmi po Zapadnoj Evropi, a Abramovič postaje moskovski predstavnik firme Runicom S.A., koja je inače bila registrovana u Švajcarskoj.
Berezovski i Abramovič 1995. godine razvijaju projekat stvaranja vertikale u trgovini naftom na ruskom tržištu, a činilo ju je nekoliko jakih firmi koje su se bavile trgovinom i preradom energenata (Nojabrsknjeftegas, Omska rafinerija tj. Rosnjeft). Ukazom tadašnjeg ruskog predsednika Borisa Jeljcina iz avgusta 1995. godine osnovana je Sibirska naftna kompanija ili Sibnjeft, u čijoj hijerarhiji je Roman Abramovič 1996. godine zauzeo ključne pozicije. Sibnjeft se ubrzo našao na šestom mestu u Rusiji i 20. u svetu po količini trgovine naftom.
U maju 1998. firma Borisa Berezovskog i Romana Abramoviča Sibnjeft i firma Jukos poznatog ruskog tajkuna Mihaila Hodorkovskog, kasnije osuđenog zbog utaje poreza, pokušavaju da na ruskom tržištu stvore naftnog giganta Juksi. Projekat nije ostvaren ni nakon dva pokušaja, 1998. i 2003. godine, zbog navodne prevelike ambicije ulagača, ali i zbog sukoba Hodorkovskog sa Kremljom što se završilo njegovim hapšenjem. Upravo u vreme stvaranja projekta Juksi došlo je do prvih sukoba interesa i između Berezovskog i Abramoviča, što će se prvih godina novog milenijuma završiti potpunim raskidom poslovnih odnosa i sudskim procesom u Londonu.
HRONOLOGIJA USPEHA: Prve informacije u ruskim medijima o Romanu Abramoviču pojavile su se tek 1998. godine, ali još dugo nakon toga niko nije znao kako zapravo Abramovič izgleda, jer nigde nisu bile objavljene njegove fotografije.
Abramovičev društveni angažman počinje u decembru 1999. godine, kada je izabran za poslanika ruske Dume iz izbornog okruga u najudaljenijem istočnom ruskom kraju – na Čukotki, osvojivši više od 90 odsto glasova. Godine 2000. Abramoviča biraju za gubernatora Čukotke, u koju ulaže ogroman kapital. Abramovič je takođe izabran za predsednika dve vodeće jevrejske organizacije u Rusiji.
Približivši se preko firme Sibnjeft porodici Jeljcin, poslovni uspon Romana Abramoviča proširio se i na druge sfere. U proleće 2000. godine firma Berezovskog i Abramoviča Sibnjeft, zajedno sa ruskim aluminijumskim magnatom Olegom Deripaskom i firmom Sibirski aluminijum, stvorila je holding kompaniju Rusal. Abramovič je postao suvlasnik firme Irkutskenergo, Krasnojarskog hidro-elektro zavoda, automobilskog holdinga RusPromAuto.
Krajem 2000. godine Abramovič kupuje od Borisa Berezovskog paket od preko 42 odsto akcija medijske kuće ORT (danas televizijski Prvi kanal), a u proleće 2001. godine Abramovičeva firma Sibnjeft kupuje 26 odsto akcija ruske avio-kompanije Aeroflot.
U leto 2001. godine Roman Abramovič je prvi put dospeo na listu najbogatijih ljudi koju objavljuje američki časopis „Forbs“, koji je tada pisao da on raspolaže bogatstvom od 1,4 milijarde dolara.
Od 2002. do 2005. godine Abramovič je prodao pakete akcija u uticajnijim ruskim firmama kao što su Aeroflot, Ruski aluminijum, Irkutskenergo, Krasnojarsk hidro-elektro zavod, automobilski holding RusPromAuto, ORT, a gotovo 73 odsto akcija Sibnjefta prodao je Gaspromu po ceni od 13 milijardi dolara.
Abramovič je 2006. godine kupio najveću rusku fabriku čelika Evraz Group, a početkom 2008. i deo akcija Hajlend gold, rudarskog britanskog preduzeća koje posluje i u Rusiji.
Kupovinom i prodajom firmi, firmi-ćerki, ofšor kompanija, raznim oblicima finansijskih premošćavanja stečen je ogroman kapital Romana Abramoviča o kome postoje razne spekulacije (vidi okvir). Sam Roman Abramovič je 2003. godine kupio engleski fudbalski klub Čelzi za 60 miliona funti, što je najveća investicija u engleski fudbal, a klub se tada nalazio na rubu propasti. Zbog te investicije i daljih ulaganja, ruski i britanski mediji uglavnom su kritikovali Abramoviča da „rasipa ruski kapital u strani sport“.
TAMNA STRANA: Rukovodilac Jeljcinove Službe bezbednosti Aleksandar Koržakov nazvao je Abramoviča „računovođom“ predsednika Borisa Jeljcina i njegove „porodice“ (kako u Rusiji nazivaju elitu vezanu za Kremlj), nakon čega je bio smenjen. U javnosti su se tada pojavile informacije o tome da je Abramovič, nakon stvaranja i privatizacije Sibnjefta, uspešno finansirao izbornu kampanju predsednika Jeljcina 1996. godine, koji je pre toga imao izuzetno nizak rejting, kao i da je finansirao odmore i „šoping-ture“ po inostranstvu Jeljcinove ćerke Tatjane Dačenko. Mediji su pisali i da je Abramovič imao veliki uticaj u kreiranju ruske vlade 1999. godine na čijem je čelu tada bio premijer Vladimir Putin.
Početkom dvehiljaditih, odlaskom porodice Jeljcin i dolaskom Vladimira Putina na čelo Rusije, Roman Abramovič se prilagodio novim okolnostima, za razliku od tajkuna kao što su Boris Berezovski koji je dobio politički azil u Velikoj Britaniji i protiv koga je u Ruskoj Federaciji pokrenuto niz krivičnih postupaka, ili Mihail Hodorkovski koji se trenutno nalazi u ruskom zatvoru.
Rusko tužilaštvo 2003. godine iniciralo je poresku proveru i Sibnjefta za unazad gotovo deceniju, do 1995. godine, kada je ta firma kupila većinske pakete akcija ruskih vodećih energetskih firmi, a nađene su i nepravilnosti u plaćanju poreza za 2000–2001. godinu. Sibnjeft je trebalo da plati kaznu oko milijardu dolara. Kasnije je ta suma korigovana u korist Sibnjefta, što se tumačilo kao uspostavljanje dobrih odnosa biznis-ekipe okupljene oko Abramoviča sa beskompromisnom vladajućom elitom Vladimira Putina.
Ono što u biografiji Abramoviča ostaje kao najveća afera jeste optužba za krađu, preko gore pomenute firme – AVK, oko 4000 tona dizel goriva. U tom procesu je Abramovič na kraju završio kao svedok. Reč je o nestanku 55 cisterni nafte koja je bila u vlasništvu ruske države i koja je trebalo da bude transportovana u Kalinjingrad, ali je nestala u tranzitu, negde u Letoniji.
Takođe, nezvanično se saznaje da u pozadini stvaranja i privatizacije firme Sibnjeft postoji tragična smrt i krivični proces protiv potencijalnih konkurenata. Privatizacija Sibnjefta takođe se, kako pišu ruski mediji, odigravala „u magli“, u zatvorenom krugu ruskih banaka i firmi, i uz pomoć veza iz struktura vlasti. Ruski izvori navode da je u privatizaciji Sibnjefta država oštećena za oko 2,7 milijardi dolara.
U aprilu 2008. godine u Londonu počeo je sudski proces koji je Boris Berezovski pokrenuo protiv svog bivšeg partnera Romana Abramoviča. Berezovski optužuje Abramoviča da ga je 2000. godine, pre bekstva iz Rusije, pod prinudom naterao da ispod tržišne cene proda paket akcija Sibnjefta, Ruskog aluminijuma i medijske kompanije ORT. Berezovski od Abramoviča traži odštetu od dve milijarde funti.
Roman Abramovič bio je dva puta oženjen: sa prvom ženom Olgom nije imao dece, ali zato sa drugom, Irinom, koja je po profesiji stjuardesa, ima petoro dece. Roman i Irina Abramovič razveli su se u martu 2007. godine pred Okružnim sudom na Čukotki. Ruska štampa piše da, osim fudbala, Abramovič voli avanture sa prestižnim modelima iz sveta mode, te da je čuvena lepotica Darja Žukova bila navodni uzrok razvoda njegovog drugog braka.
U oktobru 2001. godine zvanično je obelodanjeno da su akcionari Sibnjefta u Londonu registrovali firmu pod imenom Milhaus kapital, koja je dobila pravo na upravljanje svim njihovim kapitalom. Američki časopis „Forbs“ u svojim rejtinzima firmu Milhaus kapital u Velikoj Britaniji navodi kao Abramovičevu.
Prema pisanju „Dejli telegrafa“, Roman Abramovič je u avgustu 2007. godine svu svoju nepokretnu imovinu u Britaniji preregistrovao sa ofšor kompanija sa Kariba na svoje ime. Kako tvrde finansijski stručnjaci a prenose mediji na ruskom jeziku, Roman Abramovič na kapital kojim raspolaže u Velikoj Britaniji ne plaća poreze kao britanski obveznici, već ima poseban non–domesticle status.
U dinamici njegovog uspona i transformaciji kapitala, trenutno možemo konstatovati da je Abramovič prvi čovek Čukotke i drugi bogataš Londona. Roman Abramovič je istovremeno ruski i engleski oligarh. On je više od predstavnika nacionalnog kapitala, on je transnacionalni tajkun koji je u stanju da u različitim državama sveta stvara vlastite „mini države“.
U godišnjem rejtingu najbogatijih ljudi sveta američkog časopisa „Forbs“, objavljenom na početku 2008. godine, Roman Abramovič se nalazi na 15. mestu, a njegov kapital se procenjuje na oko 23,5 milijardi dolara. Abramovič je do prošle godine, prema izvorima istog časopisa, bio najbogatiji ruski biznismen, ali je njegovo mesto ove godine zauzeo Oleg Deripaska, vlasnik firmi Rusal i Bazični element. Deripaska je na devetom mestu među svetskim biznismenima i raspolaže sa 28 milijardi dolara.
Kako piše „News of the World“ razvod sa drugom ženom Irinom navodno je prilično smanjio Abramovičevo bogatstvo, jer je prema nekim izvorima bivša supruga od njegovog kapitala dobila oko šest milijardi funti (11 milijardi dolara).
Među britanskim biznismenima kako je prošle godine objavio „Sandej tajms“, Abramovič se nalazio na drugom mestu sa 10,8 milijardi funti.
Kako prenose ruski izvori, Roman Abramovič vlasnik je kolekcija jahti, vila i automobila širom sveta. U Zapadnom Saseksu u Britaniji vlasnik je vile koja vredi 18 miliona funti, a u Kensingtonu vile vredne 29 miliona funti, šestospratnice u Najtsbridžu od 18 miliona funti, u Francuskoj vile od 15 miliona funti i vile u Sen Tropeu od 10 miliona funti, zatim vile petospratnice u Španiji koja vredi 11 miliona funti i vikendice nedaleko od Moskve koja se procenjuje na osam miliona funti. U njegovom vlasništvu je nekoliko supermodernih jahti, sa mini podmornicama, koje staju više desetina miliona funti.
U Rusiji na Čukotki, gde je Abramovič gubernator, on ima svoj aerodrom sa boingom 767 u vrednosti od 56 miliona funti i boeing biznis klase od 28 miliona funti, kao i dva helikoptera od kojih svaki vredi po 35 miliona funti.
Kako piše „Tajms onlajn“, lično obezbeđenje Romana Abramoviča pretvoreno je 2007. godine u njegovu malu ličnu gardu, koja broji 40 profesionalnih stručnjaka i operativaca iz oblasti bezbednosti. U Velikoj Britaniji nalazi se 20 specijalaca i isto toliko njih čuva njegova imanja po svetu, uglavnom na jahtama gde Abramovič provodi vreme. Na njegovoj najmodernijoj jahti Pelorus nalazi se i mini sistem vazdušne protivodbrane, helikopter i mini podmornica za slučaj brze evakuacije, a Abramovičevo obezbeđenje vodi bivši oficir Specijalnih snaga Britanske armije (SAS) Mark Skip. Obezbeđenje Abramoviča, prema procenama stručnjaka za bezbednost, osam puta je veće od realnih potreba, godišnje košta 1,2 miliona funti i namenjeno je specijalno za čuvanje bogataša od otmica.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
