Ideja o pomirenju: Namigivanje i oklevanje
Koalicija oko Socijalističke partije Srbije osvojila je na majskim izborima 313. 896 glasova, skoro sto hiljada glasova više od Liberalno demokratske partije (216.902 glasa), ali o Ivicu Dačića svi se otimaju, a Čedomira Jovanovića niko ništa ne pita. Naravno, reč je o notornoj činjenici da Dačić-Krkobabić-Markovićevih dvadeset mandata prave vladu, dok 13 Jovanovićevih ne prave baš ništa.
Otuda su ovi, Dačić i pratilje, postali jako važni, bez obzira na to što je reč o igri malih brojeva, a povodom toga padaju i krupne reči koje će se, možda, u danima koji slede, iščitavati u značenju koje nisu imale u času kada su izgovorene.
Recimo, ona izjava Borisa Tadića o tome da je došlo vreme srpskog pomirenja, kojom je namigivao Dačiću, a ovaj je nevino treptao očima, držeći se, pametno, podjednake distance prema oba tabora koji bi da preuzmu centralnu vlast, ali ne mogu to bez Dačića. Ne bih rekao da je u pitanju aukcijski oblik trgovine vladom, ko izviče veću sumu, već da u odgonetki na pitanje kuda će krenuti Dačić ima i većih i važnijih vrednosti od trenutne Dačićeve tržišne cene.
Nekako mi se čini da je Dačić svestan te odgovornosti, makar zbog okolnosti da je svestan rizika gubitka podrške u lokalnim stranačkim odborima, a čujem od jednog obaveštenog u unutrašnje stvari SPS-a da ima i onih koji bi, ukoliko Dačić odluči da vesla u tandemu s Tadićem, došli u Beograd da ga izbace iz prostorija SPS-a.
Stvar je, dakle, vrlo banalna. Dačićeva odgovornost nije srazmerna podršci koju uživa. Na pleća mu je svaljen teret koji bi teško izneo i neko ko je osvojio mnogo više od 313.896 glasova i za svaku odluku, ovakvu ili onakvu, mora imati jako, konkretno pokriće i partnera koji će funkcionalno uvažiti Dačićevu tešku poziciju.
Forenzički izveštaj: Podeljene uloge i jasni motivi
Iščitavajući unazad, praveći neku vrstu forenzičkog izveštaja o dosadašnjem toku sastavljanja vlade, videćemo da su se partneri iz grupacije Koštunica i Tomislav Nikolić već istrčali, nudeći Dačiću neku vrstu pomoćnog sedišta za gledanje predstave u kojoj je izbor za glavne uloge već obavljen – Koštunica premijer, Nikolić predsednik Skupštine Srbije, a Ivica, mali od palube, ali ne toliko mali da ne bi shvatio da bi njemu zapalo čišćenje krhotina socijalne i nacionalne demagogije kojoj su sve sklonije stranke koje su, u zbiru, za godinu i po dana izgubile dvadeset mandata.
Boris Tadić i njegovi, lista „Za evropsku Srbiju“, ovaj put, poučeni prošlogodišnjim neuspelim istrčavanjem oko kandidovanja Božidara Đelića za premijera, potpuno su neodređeni po tom pitanju, svesni da pobedu na izborima mogu da realizuju samo u kohabitacionom zagrljaju s onima s kojima bi istorijski da se pomire, pa me ne bi iznenadilo da premijersko mesto ponude nekom iz SPS-a, ako ne i samom Dačiću, računajući da je to ona ista vrsta pragmatizma koju su ispoljili prošli put prepuštajući Koštunici mesto premijera i obezbeđujući ubedljivu ministarsku većinu u vladi.
Majski izbori pokazali su da ih ta vrsta popustljivosti, i pored žestokih kritika i sleva i zdesna, nije mnogo koštala. Naprotiv.
To bi Dačiću dalo krila koja mu nedostaju i verovatno bi uspeo da amortizuje prigovore onih koji „žutima“ ne mogu da oproste Miloševićevo izručenje Hagu.
Osim priča koje kolaju u nekim krugovima koji bi mogli biti upućeni u nevidljiv deo pregovora o vladi, nemam drugih dokaza o scenariju koji sam opisao, ali ne vidim zašto on ne bi bio podjednako uverljiv kao i svi ostali, uključujući i najmanje verovatan o ponavljanju izbora za republički parlament.
Ako bi Dačić bio na dobitku, a Tadić, koji, ionako, ima puno vlasti u svojim rukama, ne bi bio na nekom prevelikom gubitku, zar to nije idealan ram za sliku istorijskog pomirenja, ma šta to značilo.
U takvom scenariju i simboličko pitanje Beograda bilo bi rešeno dogovorom između glavnih aktera krupnije, centralne politike, pod uslovom da LDP podrži gradsku vlast novouspostavljenih republičkih partnera, ako i ovi pristanu na vlast zasnovanu na toj vrsti podrške što posebno važi za Dačića i njegove, jer, bez uvijanja rečeno, oni u Čedomiru Jovanoviću vide egzekutora Slobodana Miloševića.
Izlazak iz šinjela: Prilika za pravednost
Uostalom, politika je kao i mnoge druge discipline društvenosti stvar percepcije. Ako se odnekud uvrežilo osećanje da Jovan Krkobabić zastupa sve penzionere u Srbiji, zašto i Dačić ne bi zastupao sve Srbe? U Srbiji ima oko 1.400.000 penzionera, a za koaliciju u kojoj je Krkobabić glasalo je, kako sam već naveo, tek oko 314.000 birača. Pod pretpostavkom da su sve to bili penzioneri, prosta računica pokazuje da je i onda tek svaki peti glasao za ovu listu, što ne znači da svi penzioneri ne bi voleli da im penzija bude veća.
Za Dačića je glasao otprilike svaki 14. od onih koji su izašli na birališta, ali to ne znači da i onih 13 koji nisu glasali za njegovu listu ne bi voleli da se ostvari socijalno pravednije društvo.
U tom smislu Dačićev izbor ne bi trebalo da je mnogo težak, tim pre što mu je predočeno da bez integrativnih procesa neće biti para za pravednije društvo, osim ako se pravda ne doživljava kao ispunjenje najveće prirodne nepravde – jednakosti u bedi.
Pitanje je samo da li će Dačić moći da iskorači iz šinjela koji mu je odavno skrojen i ko ga sve vuče za peševe tog kaputa. Ne bih bio iznenađen da se ovaj put stvar rasplete mnogo brže nego što se to dogodilo prilikom stvaranja koalicije Demokratske stranke s Vojislavom Koštunicom.
