Neposredan povod za intervju sa Drinkom Gojković je nedavna premijera predstave Nevinost u Ateljeu 212, komada Dee Loer koji je ona za ovu priliku prevela sa nemačkog jezika, a režirao je Dejan Mijač. Predstava se bavi promišljanjem pojma nevinosti i krivice u jednom društvu. Osim što se bavi prevodilačkim radom, Drinka Gojković je urednik časopisa za prevodnu književnost „Mostovi“, i već dugi niz godina vodi nevladinu organizaciju Dokumentacioni centar Ratovi 1991–1999″ koja se bavi nasleđem jugoslovenskih ratova i mogućnostima da se ratne traume prevaziđu. I njen angažman na ovom polju bio je okvir za ovaj razgovor.
„VREME„: Kako ste došli do teksta Nevinosti?
DRINKA GOJKOVIĆ: Taj tekst je otkrila Ognjenka Milićević, teatrolog i profesorka Pozorišne akademije. Ona je ljudima u pozorištu sugerisala da ga svakako stave na repertoar, a Dejanu Mijaču – da ga režira.
Dogodilo se da sam i ja, nekako u isto vreme, znala taj komad, ali indirektno, iz nemačkih tekstova o njemu. I bila sam vrlo zadovoljna kad me je Jelena Mijović, dramaturg Ateljea 212, pitala hoću li da ga prevedem.
Naravno, u ovom dobrom spletu okolnosti razlog za tugu je to što Ognjenka Milićević nije doživela da vidi Nevinost na sceni.
U čemu je značaj ove drame?
Pa, u tome šta nam govori i kako nam govori: kako uobličava tugu i tragiku savremenog sveta, kakvim jezikom im daje da nam se obrate; kako povezuje i prepliće ono što nam se inače čini nepovezivo: grotesku i liričnost, oporost i poeziju, beznađe i humor; i koliko se efektno i efikasno, i u pozorišnom i u književnom smislu, služi tim retkim, čudnim spojem.
Autorka Dea Loer je komad nazvala „Nevinost“, dakle zanimalo ju je pitanje odnosa nevinosti i krivice. Gospođa Haberzat, jedan od glavnih likova u drami, kaže na jednom mestu: „Svi bismo mi voleli da smo nevini.“ I u tekstu drame, a i izvan njega, ta rečenica ima širok spektar značenja. Šta nas čini krivima, činjenje ili nečinjenje, kako doživljavamo nevinost i krivicu, u svom malom privatnom i u velikom, istorijskom svetu? Dea Loer vezuje ta pitanja i za problem nasilja i ljudskog odnosa prema nasilju. Za nas ovde, a ne samo za današnji svet, sve je to veoma važno. Dea Loer artikuliše te probleme kroz dramski tekst koji, između ostalog, ima i jasne političke konotacije, mada su one pre diskretne nego direktne. Jedna od zanimljivosti ovog komada je i vrlo poseban način povezivanja političkog i egzistencijalnog.
Čini se da kao da je naše društvo rascepljeno između osećaja krivice sa jedne i osećanja nepravde sa druge strane. To je stanje koje bi paralisalo i mnogo zrelija društva od našeg.
Znate, „naše društvo“ je, kao i svako društvo, uostalom, neka vrsta kompakt-diska koji paralelno sadrži nizove različitih „tračnica“. Rascepljenost između osećanja krivice i osećanja nepravde – govorimo, naravno, o ratovima iz devedesetih i onome što je usledilo – ima mnogo „tračnica“. Postoji isključivo fokusiranje na krivicu, ili pak isključivo fokusiranje na nepravdu. Pa onda ignorancija, zanemarivanje, bagatelisanje i krivice i nepravde. I, naravno, postoji instrumentalizacija, pre svega politička, i jednog i drugog, kako unutar „našeg društva“ tako i izvan njega.
Dokumenta, istraživanja, umetnost govore da ni u drugim društvima koja su se posle katastrofe nanovo konstituisala nije išlo drugačije. Mi smo sigurno veoma nezrelo društvo, ali je postkatastrofni period uvek i svuda put tegobnog osvajanja zrelosti, političke, grupne, individualne.
Ja ne bih rekla da iz te turbulencije nastaje paraliza, pre mi se čini da je reč o svojevrsnoj dinamici, za koju vam se možda čini, dok u njoj živite, da nije dovoljno produktivna, ili čak da je u mnogo čemu kontraproduktivna, ali se za to vreme punktuelno, pojedinačno, ili u malim grupama događaju i stvari koje predstavljaju nesumnjivu, odlučnu suprotnost trendovima paralisanja ili regresije. Naravno, od mnogih činilaca, opet – pre svega političkih – zavisi šta će, u ravni društva, na duže staze nadvladati.
S obzirom na vaše bavljenje prošlošću, krivicom, pamćenjem, šta mislite, dokle smo mi stigli u rasplitanju svoje krivice, u spoznaji i suočavanju sa svim onim što se dešavalo devedesetih?
Pa, ni tu odgovor nije jednoznačan. U svakom slučaju, očigledno je da političari u najvećoj meri, što svesno i namerno, što usputno i kolateralno, koče proces rasplitanja krivice, koče spoznaju. Meni se čini da oni ne uzimaju ozbiljno jednu prostu činjenicu: da je, naime, loša prošlost, ako smem da se malo paradoksalno izrazim, došla da ostane. Dobra prošlost često iščili iz svesti, loša ostaje sa nama zauvek. Tako je i s pojedincima, i sa društvom. Ako hoćete da vas furija loše prošlosti ne progoni doveka, morate da stanete pred nju i da joj date što joj pripada: da joj priznate da se dogodila, da joj obezbedite sigurno mesto u zajedničkom, društvenom pamćenju, da je neprestano branite od zloupotreba koje će joj uvek pretiti. To je opako težak, ali nije neizvodljiv zadatak.
Moj je utisak da naši političari ne samo da tom zadatku uopšte nisu dorasli nego da ih on u suštini ni ne zanima. U Srbiji je posle preokreta 2000. propuštena, između ostalog, i velika šansa da se u novom Parlamentu inicira ne izglasavanje deklaracije o Srebrenici, koje je na kraju samo izazvalo ogromnu galamu, nego utvrđivanje i javno, obavezujuće iznošenje raspoloživih i pouzdanih činjenica o zločinima iz devedesetih, svim, ali najpre onim najvećim i najstrašnijim, u Srebrenici, Vukovaru… Da su tako postupili, srpski političari bi mogli da pozovu i na regionalno utvrđivanje pune istine o devedesetima, koja je sigurno sve pre nego simplifikovano crno-bela. Pošto to nisu učinili, oni sada, umesto za tvrdom faktografijom, u najboljem slučaju nemoćno posežu za ispraznom retorikom „izvinjenja“ i „pomirenja“.
… Ovde ni mrtvi još nisu prebrojani. Da li je to zbog gustine ratova po jedinici vremena i nepodnošljive jeftinoće smrti koja iz toga proizlazi?
Nije. To je, ja mislim, zbog političke lakomislenosti. Knjigovodstvo istorije je kod naših političara na niskoj ceni. Čovek često ima utisak da oni ne mare ne samo za zločine koje su počinili Srbi, nego ni – sasvim paradoksalno – za zločine počinjene nad Srbima. I to ne važi samo za ratove iz devedesetih. Pogledajte šta je danas – ako je dozvoljeno vratiti se u ne tako davnu prošlost – status Jasenovca u srpskom istorijskom pamćenju. Prvo je sveden na „upotrebnu vrednost“ u polumakabrističkim međunacionalnim nadmetanjima, a onda je, u poslednje vreme, i sasvim iščezao.
Kad govorite o zloupotrebama, setimo se samo komada Golubnjača, jako dobrog komada, moderne tragedije s kraja osamdesetih. I on je bio žrtva dvostruke političke zloupotrebe – zabranjen je jer je navodno širio nacionalizam, a onda je ta zabrana dolila ulje na vatru nacionalističke histerije koja je upravo hvatala maha. Ako sada govorimo o pozorištu u vreme devedesetih, sećamo se da su tada postojale veoma angažovane predstave kojima nije bila potrebna vremenska distanca da bi se jasno odredile prema tada aktuelnim ratnim događajima. To su bile Majka Hrabrost Lenke Udovički, Poslednji dani čovečanstva Gorčina Stojanovića, Mijačevi Troil i Kresida, pa Potpalublje… Ali posle 2000. pozorište kao da gubi idejne repere, tako da se i u drami i u pozorištu, kao uostalom i u čitavom društvu, oseća izvesna dezorijentisanost. Kao da je bilo mnogo lakše imati etički ili kritički stav tokom devedesetih nego danas, kada postoji realan problem artikulacije jednog humanističkog, emancipatorskog sistema vrednosti i nemogućnost postizanja elementarnog, bazičnog konsenzusa po ovom pitanju, dok se sa druge strane ide do relativizacije apsolutnog zločina. Šta mislite, zbog čega je to tako?
Najpre, ovaj kritički odnos nije ni u ono vreme bio dominantan trend, mada je, naravno, izvanredno važno što je postojao.
A što se danas kritički stav tako teško artikuliše, za to je, meni se čini, kriva ona na početku pomenuta rascepljenost, isključivost fokusiranja ili na nepravdu ili na krivicu. Čudna je, takođe, okolnost da mi – paradoksalno – zapravo nismo stvorili vlastiti jezik kojim ćemo govoriti o ratovima iz devedesetih. I suviše često govorimo preuzetim jezikom tuđih iskustava, i suviše se oslanjamo na pozajmljene modele. Nije tu reč o produktivnom učenju. To me nekako drži u uverenju da mi u stvari nismo svesni ni dubine ni širine ratne traume. Mislim da bi se morale ispričati sve traumatične ratne priče, onim jedinstvenim ličnim jezikom kojim traumatična priča uvek govori. Strah od „poravnavanja“, izjednačavanja krivice, tu je suvišan ukoliko smo rešeni da traumatičnu priču sačuvamo od svođenja na njenu „upotrebnu vrednost“. Uostalom, jedna od onih koji su o ovom krugu problema mnogo i vrlo ozbiljno mislili, nemačka teoretičarka Alaida Asman, kaže u jednoj od svojih knjiga: „Spirala mržnje i nasilja (…) može se dugoročno prekinuti samo ako se svakoj traumatičnoj priči dopusti da bude ispričana i ako joj se pruži mogućnost da bude saslušana sa empatijom.“
Verovatno će umetnost prva savladati taj lični jezik traume.
Vratimo se sada na predstavu Nevinost. Kada je reč o pitanju krivice, u predstavi je zanimljiv jedan od likova, gospođa Haberzat, koja traži oproštaj za krivicu koju ona zapravo nema, za krivicu svog sina. Ispada da prihvatanje krivice, pa čak i izmišljene krivice, može da postane baza identiteta.
Taj „sin“ uopšte nije njen sin, to je ono zanimljivo. Gospođa Haberzat prihvata krivicu koja nije njena. Naravno da je to čini prilično bizarnom. Ona je, pri tom, u životu potpuno sama i prihvatanje tuđe krivice za nju je i put prema drugim ljudima. Kad joj sudija kaže: „Ostavite nepoznate ljude na miru i ostavite nepoznati bol na miru. Nađite neki lep hobi. Živite svoj sopstveni život“, ona odgovara: „Šta je taj moj sopstveni život. Zar tu ne spadaju i nepoznati ljudi.“ Zamislite koliko bismo, u kontekstu krivice i nevinosti, drugačije mislili o sebi kad bismo više bili svesni da naš život čine i „nepoznati ljudi“!
U Nevinosti su svi likovi na neki način uvučeni u mrežu krivice, a u isti mah su i žrtve. Dea Loer sve vreme govori o strašnoj kompleksnosti problema krivice i nevinosti. I mestimično upliće u to gorku političku ironiju. Kad gospođa Haberzat ode u kuću roditeljâ čiju je ćerku ubio njen „sin“, devojčina majka uopšte ne može da govori, a devojčin otac kaže: „Vaspitali smo naše dete da bude žrtva, da bude spremna da pomogne, ljubazna i puna poverenja, … da sasluša, i da saoseća… jer mi pripadamo jednom društvu koje veruje da se sukobi rešavaju pričom, razgovorima, to smo morali s teškom mukom da utuvimo kao neku vrstu posleratne pokore.“
Komad koji govori o nevinosti, odgovornosti, pravednosti, krivici… Dva junaka drame, Elizio i Fadul, imaju dva različita pristupa kada je reč o potrebi da se povrati nevinost. Prvi se bavi ličnom krivicom i ličnim iskupljenjem, dok drugi kao da ima mesijansku potrebu da spase čitav svet. Da li smo mi u situaciji da etičnost artikulišemo samo u pojedinačnom delovanju ili još uvek postoji prostor za velike, opšteiskupiteljske gestove?
Pa, verovatno odgovor ne može da se svede na ili-ili. Ima tragike i u Eliziovom izboru „postaću spasilac na plaži“, jer njegova plaža je mala i ima još mnogo plažâ osim njegove, na kojima poneko stalno hoće da ode iz života. Ali, pomoći tom svom bližnjem, tu, na svojoj maloj plaži, pa, to je verovatno sasvim dobra polazna pozicija. Na drugoj strani, i Fadulovo „mesijanstvo“ ima svoje neodbacivo jezgro, jer Fadul, najzad, kaže: „Ono što ostaje iza nas su naša dela, dobra ili loša, ono što smo uradili ili što nismo uradili, rekli, mislili, eto po tome ćete nas se sećati.“
Naravno, pojedinačne replike junaka nisu ključ za tumačenje drame, nego elementi jednog istovremeno i surovog i nežnog dramskog diskursa o nevinosti i krivici, možda najbitnijim pitanjima našeg vremena.
