Šta god da je razlog za odlaganje rešenja o prestoničkoj vladi, najmanje je verovatno da partneri računaju s novim izborima
Beograd nije u ponedeljak dobio gradonačelnika, kao što je bilo obećano, ali, sudeći prema svim dostupnim informacijama, opozicija se ni za milimetar nije primakla ostvarenju zahteva da izbori budu ponovljeni.
Zvanično objašnjenje – da je sednica otkazana zbog „bojazni da bi se dešavanja na ulicama Beograda“ (protesti zbog hapšenja Radovana Karadžića) mogla preneti i na gradski parlament – nije dobilo potpuno uverljiva kontratumačenja, uprkos nastojanjima Demokratske stranke Srbije da odlaganje zasedanja objasni nemogućnošću postizanja dogovora o podeli funkcija.
Neki izvori tvrde da kompletan dogovor o podeli funkcija u gradu do ponedeljka zaista nije bio postignut. Čak je i novoizabrani predsednik Skupštine grada Branislav Belić rekao da se „sada pregovara o postavljenju pojedinih direktora“, ističući, međutim, da je načelni dogovor postignut.
Mala je verovatnoća da je sednica Skupštine grada, na kojoj je, osim gradonačelnika, trebalo da bude izabrano i gradsko veće, otkazana prvenstveno zbog moguće disproporcije između ponude i potražnje (da će sednica biti otkazana, najavljeno je nekoliko dana unapred, kada sve mogućnosti za postizanje dogovora nisu bile iscrpljene). Uverljivost tumačenja o sukobu oko plena kao ključnom razlogu za odugovlačenje, ruši jednostavna logika: pregovarači bi, u slučaju ponavljanja izbora, izgubili mnogo više nego što bi mogli „izgubiti“ ako svaka njihova želja ne bude ispunjena. Odnosno, bar neki od pregovarača bi bili na znatno većem gubitku, a pre svih oni koji se ponose članskom kartom Socijalističke partije Srbije.
Prema svim procenama, nakon ulaska u republičku vladu sa Demokratskom strankom, a naročito posle hapšenja Karadžića, socijalisti sa sigurnošću mogu da računaju na gubitak značajnog dela dosadašnjih birača, ali još ne i da se nadaju novima. A da je, nakon svega što se desilo, porušen i deo mostova prema radikalima, koje je partija Ivice Dačića pokušavala da sačuva (u skladu sa željama dela svojih, prvenstveno gradskih funkcionera), pokazuju scene u kojima su radikalni protestanti prošle sedmice palili zastave SPS-a.
Sve to, naravno, ne znači da je u toj partiji u potpunosti otklonjeno nezadovoljstvo razvojem događaja, već samo da je povećan broj (i uverljivost) argumenata na osnovu kojih bi trebalo da bude donesena konačna odluka o savezu koalicije okupljene oko SPS-a sa koalicijom okupljenom oko DS-a, a sve to uz manjinsku podršku Liberalno demokratske partije. A da će takva odluka, uprkos gunđanjima u beogradskom odboru SPS-a, na kraju zaista biti donesena (kao što je već donesena u Novom Beogradu, Rakovici, Paliluli i Voždovcu) procenjivalo se i pre najnovijih argumenata koji tu stranku dodatno udaljavaju od provere izborne volje birača.
Vremena da se slomi i poslednji otpor u redovima Dačićeve stranke nema mnogo, ali ima dovoljno. Rok za izbor gradonačelnika i gradskog veća ističe 22. avgusta, a u trenutku kad ovaj broj „Vremena“ bude pred čitaocima, mogao bi biti poznat i datum održavanja sednice, o čemu bi predstavnici stranaka koje imaju odbornike u Skupštini Beograda, trebalo da se odluče na konsultacijama posle završetka velikog radikalskog mitinga.
U slučaju da se, nekim čudom, dogovor ne postigne, prema zakonu, vlada uvodi prinudnu upravu, koja bi mogla da traje 60 dana. To bi onda značilo da bi eventualni izbori mogli biti zakazani najkasnije za 22. oktobar, do kada bi i izborni zakoni mogli biti promenjeni, o čemu je „Vreme“ pisalo u prošlom broju. Partijski sastav poslaničke većine na republičkom nivou jasno ukazuje i na zaključak prema kome ta eventualna promena izbornog zakona, u slučaju da dogovor o gradskoj vlasti ne bude postignut do 22. avgusta, ne bi bila takva da bi se radikali i narodnjaci mogli nadati nekom napretku u odnosu na izborni rezultat koji su postigli 11. maja. Naprotiv.
“Niko od nas ne može da bude ni dovoljno stručan, niti treba da procenjuje svaku deonicu puta, svaku kupovinu aviona, svaki državni projekat, kao što je Ekspo, kao što je nacionalni stadion. Država je ta koja treba da dokazuje da nam je to potrebno, bez obzira na to šta mi mislili. Ali toga nema”
Propali su Vučićevi kontramitinzi i kontramitovi, cena vlasti sve je skuplja, a privreda sve slabija, pobeđen je strah u društvu a gnev postao hroničan, poslušnost otkazuju delovi policije i pravosuđa. Manevarski prostor režima se suzio, pitanje je kako će to pobunjeni građani predvođeni studentima da iskoriste
“Ideja je jednostavna – hoćemo da pričamo sa ljudima”, kaže za “Vreme” Vuk, student Elektronskog fakulteta. “Tu smo da pokažemo da nismo teroristi. Tu smo da saslušamo i pokažemo da, za razliku od nekih ljudi, poštujemo kada se nečije mišljenje razlikuje od našeg.” Vrlo brzo stiže i dokaz: u trenutku dok Vuk pokušava da popriča sa jednim meštaninom, oko njih se okuplja još ljudi. Međusobno se raspravljaju. Čuje se, gotovo istovremeno, “napred, deco, borite se za budućnost ove zemlje” i “na vreme se okanite ovoga što radite”. A studenti, uprkos raznim povicima i uvredama koje im pojedini dovikuju, mirno stoje, slušaju sagovornike, gledaju ih u oči i pokušavaju da ih navedu na dijalog. Ali pravi
Predstojeći izbori za predsednika Saveza samostalnih sindikata Srbije dolaze u trenutku kada radnici sve češće ostaju bez jasnog posla i glasa, a sindikati bez poverenja. Dok inflacija nagriza plate, a vlast najavljuje minimalac u evrima – sindikat ćuti. Ili barem većina ćuti. U trku za mesto predsednika ove najveće sindikalne organizacije u zemlji ulazi i Duško Vuković, potpredsednik SSSS-a, s porukom da “sindikat mora da bude kičma otpora, a ne hladna birokratija”
Za Mihaljčića “istorizovati se” ne znači dobiti mesto u istorijskoj prošlosti, među svedočanstvima nacionalne istorije, koje će istorijska nauka na odgovarajući način proučiti i oceniti. Suprotno od toga, “istorizovati se” za neko predanje, za neku legendu, pa tako i za predanje o Kosovskoj bici, znači dobiti mesto u sadašnjosti, u živoj kolektivnoj svesti o prošlosti, odnosno, kako kaže Mihaljčić, u “narodnoj istorijskoj svesti” koja se aktualizuje kao podstrek za akciju, za stvaranje nove istorije
Dramatičan apel zaposlenih u Junajted mediji pokazuje šta može da se desi kad medije kontrolišu režim i korporacije. Srbiji se dešava sada. Ako publika to ne prepozna, preti još crnji medijski mrak
Aleksandru Vučiću sada ostaju samo stari, provereni metodi klasičnih diktatura jer ove moderne metode zaluđivanja i trovanja javnosti trokiraju. I to mu se, međutim, obija o glavu
Ne brani Vučić državu, već sebe od države. Sa bubnjem na leđima i gitarom u rukama ovaj čovek-orkestar izvodi dve-tri iste pesme bez sluha, uz falširanje i ispadnje iz ritma. Takvi su mu i vlast i politika. U najkraćem – opasni po okolinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
