Beli Šengen i crno vino

U Ženevi imam dobrog prijatelja, Srbina, gostoprimljivog i koji se razume u vino. Kad sam se onomad spremao da idem na razgovor u Ujedinjenim nacijama u tom gradu, hteo sam da mu ponesem bocu dobrog crnog vina, iz manastira koji nije red ovde da reklamiram.

U redu, znam da pravi vinski snob više ne sme da kaže crno, nego crveno vino.

Poznato mi je da se zbog dovitljivih terorista i još dovitljivije policije ništa tečno ni polutečno ne sme tek tako unositi u avion. Mora da se kupi u privilegovanim aerodromskim radnjama, koje to onda spakuju u specijalne providne kese, u koje ubace i račun: takvu vrećicu onda bezbednosna kontrola propušta u ručnom prtljagu.

Niko nije lud da crno/crveno vino nosi zajedno s odećom u koferu koji na aerodromima tako tumbaju da posle pet putovanja može da se rashoduje.

Manastirsko vino nisam, naravno, mogao da nađem u globalizovanom duty free shopu koji ima samo dobra francuska i loša srpska vina. Potražio sam ga, i uspeo da nađem, u radnjici koja prodaje ikone, kuvarice i etničke i verske suvenire. I oni su izvadili providnu kesu u koju su stavili flašu i uredno je zapečatili. Naš policajac ju je propustio kroz skener, pogledao i odobrio mi da je ponesem.

Tako je bilo do Ciriha, gde sam morao da pređem u drugi avion za Ženevu, u istoj Švajcarskoj. Opet sigurnosna kontrola.

Sumnjivu tečnost su švajcarski dužnosnici izvadili, pogledali kesu i pečat i – oduzeli. Bunio sam se tvrdeći da je već prošla security check na beogradskom aerodromu.

„Beograd, to ne važi“, kaže kontrolor.

„Kako to“, kažem ja, „pa to je ozbiljan pregled sa sve aparatima?“

„Vi niste u Evropi“, odgovara on hladno.

Pobesnim kao Vuk Jeremić i kažem mu da smo mi oduvek bili u Evropi, a ako misli na Evropsku uniju, u njoj nije ni Švajcarska, zbog politike uslovljavanja koju ona (Švajcarska) sama sebi nameće. On me gleda sažaljivo, vadi račun iz vreće i ljubazno predlaže da s tim papirićem odem nazad u duhovnosni dućan u kome sam kupio vino pa da mi vrate pare.

Velim mu da to nema nikakvog smisla, da sam mogao lepo da popijem vino i dođem tamo gde su mi ga prodali, pokažem fiskalnu potvrdu i lepo i nesavesno uzmem pare natrag.

Sad već zovem šefa i kažem da sve to nije u redu jer sam prošao proveru, postupao po propisima i leteo velikim vazduhoplovom kompanije Swiss više od sat i po od Beograda do Ciriha.

„Zna to dobro Beograd i trebalo je da vas upozore.“

Ja, ljut ali duhovit po svaku cenu: „Ko to zna: kralj?“

On stvarno misli da smo monarhija, kao i sve egzotične zemlje: „Ne baš kralj, ali sigurno vlada.“

Hteo sam da ga pitam kako je to vlada između dva četvrtka mogla da me opomene da ne ulazim u rizik, ali sam digao ruke jer on verovatno ne poznaje naše ustavno pravo. Pata karta.

Odustao sam, ostavio vino i uputio se praznih ruku u Ženevu. Kada sam se smirio, bilo mi je žao što pošteni švajcarski kontrolori verovatno neće sami popiti vino nego ga baciti. To je šteta i to njihove kolege u Beogradu svakako ne bi uradile, jer još nisu u Evropi.

Kakve to veze ime s belim Šengenom? Pa, Švajcarska treba da svaki čas uđe u šengenski sistem. Kad ne veruju u bezbednosnu kontrolu, kako će verovati da su naši biometrijski pasoši ispravni? Što je još gore, kada nam je zemlja izašla na loš glas na koji je izašla, s njom i njenim građanima će se iživljavati i poslednji birokratski glupaci, koji bez ikakve lične zasluge imaju uredne pasoše i državljanstvo pristojnih zemalja. Jer, s inkriminisanim vinom koje je prošlo samo srpsku kontrolu mogao sam na letu Beograd–Cirih da dignem u vazduh skupi švajcarski „erbas 321“, koji „hvata“ 200 putnika i desetak članova posade, svih nacionalnosti, pa da se proslavim kao prvi pravoslavni terorista – samoubica.

Moj ženevski drug i njegova šarmantna žena, takođe Srpkinja, ostadoše tako bez manastirskog vina.

Morali smo da se tešimo nekim švajcarskim, za koje ne znam je li katoličko ili protestantsko, jer tamo ih ima svakojakih.