"Nije samo istorija pozvana da nam skida tamu s očiju, nego i geografija, antropologija, etnologija, filologija, arheologija itd.", govorio je Sima Trojanović, naš prvi etnolog, antropolog i utemeljivač Etnografskog muzeja u Beogradu. Njegova upravo objavljena Izabrana dela predstavljaju kapitalno izdanje za našu kulturu
Za Simu Trojanovića (1860–1935) znaju malobrojni u Srbiji, iako je on jedan od retko važnih ljudi za srpsku kulturu. Nedavno objavljivanje njegovih Izabranih dela u četiri toma u izdanju Službenog glasnika pravi je način za upoznavanje sa delom našeg prvog etnologa, antropologa i utemeljivača Etnografskog muzeja u Beogradu..
Izabrana dela sadrže četiri toma: Glavni srpski žrtveni običaji, Vatra u običajima i životu srpskog naroda, Psihofizička istraživanja srpskog naroda poglavito bez reči i Jedinstvo narodnog duha.
„Etnološki opus Sime Trojanovića obuhvata mnoštvo raznovrsnih tema. Poznate su njegove rasprave o opštim karakteristikama srpskog naroda; o tradicionalnom privređivanju; o narodnoj ishrani; o arhaičnim formama neverbalne komunikacije. Najobimniji i svakako najznačajniji deo Trojanovićevog naučnog rada predstavljaju njegova istraživanja narodnih verovanja, predanja, rituala, tabua, dakle one vrste kulturnih fenomena koje danas podvodimo pod pojam „narodna religija Srba“, sažeto je svojevremeno opisao Dušan Bandić opseg i značaj Trojanovićevog dela i njegovog istraživačkog rada, koji su sada prvi put reprezentativno predstavljeni čitalačkoj publici ovim četvorotomnim Izabranim delima. U njih su uključeni svi spisi Sime Trojanovića izuzev tekstova iz biologije, medicine, privrede i sličnih oblasti.
O NARODNOJ RELIGIJI: Naučna karijera Sime Trojanovića bila je duga punih pet decenija – od sredine osamdesetih godina XIX veka do sredine tridesetih godina XX veka. „Počeo ju je nenametljivo, bez velikih naučnih pretenzija“, kaže u uvodu prve knjige prof. dr Petar Vlahović, „stimulisan samo ljubavlju prema sopstvenom narodu, drugim narodima i naučnoj istini.“ Njegovi radovi iz 1896. godine najavili su interdisciplinarni metod i njegovo shvatanje etnologije kao kompleksne nauke o čoveku i ljudskom društvu, metod različit od uobičajenog u tadašnjoj nauci. Predmet njegovih istraživanja i analiza bilo je kolektivno narodno stvaralaštvo zato što je, kako navodi prof. Vlahović, po Trojanoviću „pre svega neophodno naučno i društveno odrediti mesto srpskog naroda u razvitku savremenog sveta“. Šta bi i kako bi to trebalo uraditi, Trojanović je objasnio u „Uputstvima za pribiranje arheološkog i etnološkog gradiva“ naglasivši da će za etnologiju „dugo vremena ostati glavni zadatak da pribira podatke iz naroda i da ih sistematiše“, pa da se zatim ta građa „rastvori u sastojke“ kako bi se za te elemente našle paralele kod drugih naroda i tek onda postavili zaključci. Naime, smatrao je Trojanović, „prošlost našeg naroda neće nam sve dotle biti jasna dok se ne ispita njegov život u svim mogućim pravcima“. Isticao je i da „nije samo istorija pozvana da nam skida tamu s očiju, nego i geografija, antropologija, etnologija, filologija, arheologija…“
Po opredeljenju etnolog, Sima Trojanović je po obrazovanju bio prirodnjak – položio je doktorski ispit iz botanike, zoologije i paleontologije (o njegovoj biografiji videti okvir). Prirodu je smatrao delom integralnog nacionalnog nasleđa koje treba čuvati. Glavnina njegovog dela posvećena je etnologiji, ali više od trećine njegovih radova je o raznovrsnim biološkim, geološkim i prirodnjačkim temama, s tim što se u mnogima od njih paralelno bavio i kulturnim aspektom prirodnog resursa ili fenomena o kome piše. Smatra se da je posle Josifa Pančića, Trojanović prvi značajniji javni pobornik očuvanja prirodnog nasleđa; bio je jedan od prvih „Kopaoničara“, zanimao se za poljoprivredu i stočarstvo i kao prirodnjak i kao etnolog, prisustvovao je sednici Odbora za podizanje Jestastveničkog muzeja, pa se osim u osnivače Etnografskog, može ubrojati i u osnivače Prirodnjačkog muzeja. Dr Voislav Vasić u tekstu „Prirodnjak Sima Trojanović“ kaže da su „prirodnjački radovi dr Sime Trojanovića mnogo veći nego što smo toga bili svesni“ i ukazuje na dve stvari koje mogu da začude: „Jedna je zadivljujuća raznovrsnost tema i impozantna količina objavljenih prirodnjačkih informacija i interpretacija, među kojima se po značaju jasno izdvajaju pionirska otvaranja važnih problema i prvi dometi na polju kulturnih aspekata vrednovanja prirodnih resursa. Druga je intrigantna nesrazmera između obima rezultata Trojanovićevih zanimanja za prirodu i odraza tolikog angažovanog napora na onovremenu jestastvenicu i pozniji razvoj prirodnih nauka.“
Najvećom zadužbinom njegovog života smatra se Etnografski muzej, koji je zasnovao, bio njegov prvi staratelj i upravnik čitave dve decenije.
Svoje mišljenje „O osnivanju Etnografskog muzeja“ iskazao je na predavanju 10. decembra 1901. godine u dvorani Velike škole. „Srpski Etnografski muzej je centar za laku pouku i stručne študije iz svega onoga što je bilo i šta je sada u životu i običajima narodnim. Ova će ustanova negovati milo sećanje na svoj zavičaj i srođavaće sve Srbe, pa ma gde oni stanovali i ma kako predelno se zvali“ rekao je pri kraju referata. Pripremajući se za svoj prvi etnografski i muzeološki poduhvat, za Međunarodnu izložbu kostima u Petrogradu održanu 1902. godine, istakao je „U Etnografskom muzeju ogledaće se ceo život našeg naroda iz sviju pokrajina, i on će biti škola, u kojoj će se obaveštavati privrednik, zanatlija, trgovac, školska omladina i svaki prosvećen čovek. (…) Zatim, pošto se narodno odelo naglo gubi i za koju godinu neće ni biti onakvog kako se u pređašnja vremena nosilo i dotrajalo skoro do naših dana, pa i s te strane bio bi od nas neoprostiv greh kad bi i poslednji čas propustili (…). Svi narodi i sve države oko nas pripremile su svoje karakteristične zbirke i osnovali za njihovo čuvanje muzeje, a mi smo i u tome nekim nezgodama ometeni i jedva se jednom osvestili.“
Etnografski muzej u Beogradu je 2002. godine Dan muzeja obeležio sećanjem na svog prvog upravnika izložbom i knjigom Na početku Vesne Bižić-Omčikus, više kustoskinje Etnografskog muzeja. Autorka je predstavila život i rad Sime Trojanovića na osnovu arhivske građe, smatrajući da su dokumenti sami po sebi dovoljan komentar o njemu.
“Otac Sime Trojanovića, Matija Trojanović, trgovac rodom iz Bitolja, u Šabac je došao nakon Smirne, Damaska i Jermenije, i u svom poznijem dobu, 2. februara 1860. godine, dobio sina Simu. Nedugo nakon njegovog rođenja Matija je umro ostavivši mladu udovicu Mariju i – celokupni imetak sinu jedincu kad postane punoletan. U dokumentima se pominje da su imali i ćerku, ali je ona rano umrla, pa je Sima o sebi uvek govorio kao o jedincu.” Vesna Omčikus navodi svedočenje gospođe Olge Moskovljević, unuke Sime Trojanovića, po kome je “majka udovica razmazila svog jedinca i on je pravio sve moguće vragolije. Kako nevaljalstva nisu prestajala, majka, imućna udovica, pošalje sina na školovanje u neku privatnu školu u Švajcarsku.” Iz Ciriha je otišao na studije biologije u Vircburg, pa u Hajdelberg. Kako je tamo živeo, naslućuje se opet na osnovu priče gospođe Moskovljević. “Vreme je provodio ne samo studirajući već i mačevajući se sa takozvanim burševima, večitim studentima od kojih su neki po 20 godina provodili u lepom Hajdelbergu. Glavne dase su bili oni koji su najviše ožiljaka na licu imali.” Kad mu je 4. januara 1885. godine stigao dopis iz šabačkog suda po kome je njegovo nasledstvo “stanja sirotog” pa više neće moći nasledstvom da plaća školovanje, Vesna Omčikus kaže da se Trojanović našao u situaciji da je “potrošio pare, a školovanje nije završio. Međutim, desilo se da je nedugo nakon toga, u jednom danu, 4. avgusta, položio doktorski ispit iz botanike, zoologije i paleontologije, a već sutradan bio promovisan za doktora filozofije i magistra plemenitih veština!”
Vratio se u Srbiju i uspeo da se zaposli kao profesor nemačkog jezika u čačanskoj gimnaziji. Vesna Omčikus pretpostavlja da nije mogao da dobije posao adekvatan svojoj diplomi zato što, boraveći dugo u inostranstvu, nije poznavao uticajne ljude u Srbiji. “Kad je tražeći bolji posao poslao molbu Josifu Pančiću, nije ga udostojio ni odgovora, a kada je pokušavao da postane profesor prirodnih nauka u srednjoj školi, komisija je primetila da nije maturirao, a on je morao da objašnjava da je po svim propisima položio doktorat koji je i za same Nemce završni ispit! Ispostavilo se da ipak jeste maturirao, ali ne u gimnaziji već u Veterinarskom zavodu koga je izabrao zato što tamo nije bio potreban ispit iz latinskog jezika, koji Trojanović nije spremio. Ukratko, njegovo školovanje delovalo je čudno onima koji su odlučivali o njegovom zaposlenju.” Iz Šapca se seli u Loznicu, gde počinje da se interesuje za etnologiju, ali i da upoznaje i sarađuje sa mnogim značajnim i uticajnim ličnostima nauke i politike (Stojan Novaković, Ljuba Stojanović, Jovan Žujović, Živojin Jurišić), pa i njegov život i rad dobijaju drugačiji tok. Ubrzo je postao profesor gimnazije u Beogradu, a poslednjih godina XIX veka, četiri semestra je proveo na etnološkim i muzeološkim studijama u Beču, Minhenu i Pragu. To mu je otvorilo put ka Etnografskom muzeju.
Za prvog čuvara, odnosno kustosa, Etnografskog odeljka u okviru Narodnog muzeja Sima Trojanović je postavljen 28. februara 1901. godine “kako bi kao stručnjak preduzeo zasnivanje i uređenje Etnografskog muzeja”. Etnografski odeljak Narodnog muzeja useljen je u kuću Stevče Mihajlovića, trgovca iz Jagodine, narodnog poslanika i ministra, koji ju je testamentom zaveštao “na muzejske smerove Srpskoj državi”, u Ulici kneza Miloša. Prve godine stvaranja Etnografskog muzeja bile su godine intenzivnog pojavljivanja Muzeja na međunarodnoj sceni – Srbija je tada često dobijala pozive za učestvovanje na međunarodnim izložbama. To je bio povod za česta odlaženja na teren Sime Trojanovića i Nikole Zege, koga je kao kolegu iz gimnazije uzeo za pomoćnika, odakle su donosili predmete koji su predstavljali Srbiju u inostranstvu, a po povratku sa gostovanja punili muzejske fondove. “Imali su potpunu podršku vlasti: ministar prosvete, u čijem je resoru bio Muzej, slao je dopis ministru unutrašnjih poslova da obezbedi boravak i pratnju dvojici kustosa koji će određenog dana doći u izvesno mesto, a stanovnici čitavog kraja trebalo je da dođu obučeni u narodna odela. Sima Trojanović i Zega bi došli u seosku kafanu, seli, naručili piće, dok je narod ispred njih defilovao kao na modnoj reviji, a njih dvojica birali nošnju koja im odgovara za izložbu. Mnogi od tada nabavljenih predmeta se i danas čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu i predstavljaju naš najstariji i najvredniji materijal”, kaže Vesna Bižić-Omčikus. Pošto je u Muzeju bilo dovoljno predmeta za izlaganje, Sima Trojanović je pripremio i stalnu muzejsku postavku. Prva etnografska izložba u Srbiji otvorena je 20. septembra 1904. na stogodišnjicu Prvog srpskog ustanka i povodom krunisanja Petra Prvog Karađorđevića. Od tada je Muzej i zvanično otvoren za posetioce. Odlukom Skupštine Kraljevine Srbije od 1. januara 1906. Etnografski muzej je dobio odvojeni budžet i pravo na sopstveni pečat; postao je samostalna ustanova.
Vesna Bižić-Omčikus ističe zanimljiv način Trojanovićevog rada. “Stvorio je mrežu kazivača; slao je dopise u mnoge krajeve, a onda su mu učitelji, njihovi učenici, sveštenici, trgovci i drugi pismeni ljudi, slali podatke iz svojih krajeva. Na osnovu te građe stvarao je naučne radove. Još tada je primenjivao metod koji mi ni danas ne primenjujemo, a on u svetu odavno postoji. Postoji program UNESCO-a, Living Human Treasures, u koji se Srbija još nije uključila, po kome su pojedinci ili grupe ljudi i materijalno stimulisani da svoja znanja i veštine prenose, a na osnovu kojih se formiraju nacionalni inventari nematerijalne baštine.” Početkom prošlog veka predlagao je muzeološka rešenja koja bi mogla i danas da se primene: “Od kako je otvoren Etnografski muzej imao sam priliku da motrim ko dolazi i uverio sam se da je odziv bio živ samo prvih dana po otvaranju, posle je sve više slabio i najposle šest meseci i sam se začudim kad neko uđe. A to je, što Muzej nije publici s ruke, i što nema novih izložaba.” Zato, predlaže Trojanović, “kad neće publika nama, moramo mi ići k njoj” na razne načine: “nedeljom sinemograf da radi na Kalimegdanu; jedna bačija na donjem Kalimegdanu sa uvek vrućim mlekom – može i džabe; iz Dunava vremenom upustiti vodu u najjužniji deo i napraviti veštačko jezero na kome bi se svet u čamcima jeftino vozio…”.
S. Ćirić
Nakon što je Simon Vizental otkrio da je policijski službenik iz Beča Karl Zilberbauer zapravo policajac koji je 1944. u Amsterdamu uhapsio Anu Frank, njemu je suđeno ali je ustanovljeno da je "samo vršio svoju dužnost". Umro je u penziji kao slobodan građanin
Vladimir Vulević u romanu „Mali Murat“ priča o lečenju od alkoholizma u prvom licu. I zato mu čitalac veruje
Zrenjanin užurbano priprema program za godinu u kojoj će biti Prestonica kulture Srbije, a Zrenjaninci smatraju da im je umesto koncerata i izložbi potrebnija voda za piće na koju čekaju 21 godinu
Dobro došli u kratku retrospektivu najboljih svetskih muzičkih izdanja 2024, po prvi put u „Vremenu“ . Prednost je data ostvarenjima sa visokom umetničkom vrednošću, a ne obavezno onima sa velikim brojem hitova
„Squid Game“ je globalni fenomen jer govori o nepravdama društva. Druga sezona je sasvim dobro ispala iako je nasilno prekinuta
Studenti su blokirali Mostarsku petlju. Poruka je jasna: niti smo se osuli, niti umorili, ne nameravamo da stanemo, a Aleksandra Vučića ne fermamo ni dva odsto, jer se predsednik države ni za šta ne pita
Na božićnom prijemu SNV-a u Zagrebu, Jelena Milić je delovala poput one daljnje tetke – svadljive i ogorčene prostakuše – čija je životna misija da upropasti svaku svadbu, dečji rođendan, krsnu slavu ili prijem
Ličnosti godine: Pobunjeni studenti, kolektivni intervju
Sada je red i na vas Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
