Crni biseri Amerike

Za koji dan u Belu kuću useliće se prvi crnoputi predsednik SAD Barak Obama. Njegova pobeda na novembarskim izborima okrenula je novu stranicu u istoriji zemlje koja je svoju moć gradila (i) na vekovnoj eksploataciji svog crnog stanovništva, dovlačenog u lancima iz Afrike ili Južne Amerike. Ali ovde neće biti reči o Obami, već o nekim drugim američkim crncima koji su voljom, hrabrošću i sportskim talentom menjali Ameriku prošlog veka. Ne tako davno na stupcima „Vremena“ bavili smo se, povodom 40 godina, sećanjem na „Black Power“ na Olimpijskim igrama u Meksiku 1968. Samo desetak dana po objavljivanju tog podsećanja na stisnute pesnice u crnoj rukavici na pobedničkom postolju u Siudad Meksiku, stigla je vest da je Lari Džejms, jedan od junaka te priče, umro. Bio je drugi na 400 metara, iza legendarnog Lija Evansa a ispred Ronalda Frimana. Za istoriju je ostala slika trojice crnaca sa podignutim desnicama i crnim kapama koje su, kao i crne rukavice, simbolizovale boju kože pobednika koji su, u to vreme, još uvek bili dobri Amerikanci samo kada su svojim pobedama doprinosili da se sluša američka himna i podiže američka zastava. Trka je bila nezaboravna, Li Evans 43,86, Džejms 43,97 dok je treći Friman istrčao i danas respektabilnih 44,41. Dva dana kasnije, 20. oktobra 1968, sva trojica istrčala su novi svetski rekord u štafeti 4×400 metara a rezultat 2:56,16 ostaće svetski rekord naredne 24 godine. Drugoplasirana Kenija zaostala je tri sekunde. Friman je u drugoj izmeni istrčao 43,2 sekunde, nezvanični svetski rekord sa letećim startom. Četvrti član štafete, čovek koji je trčao prvu izmenu, bio je Vins Metjus koji je četiri godine kasnije u Minhenu pobedio na 400 metara sa 44,66 i koji je na pobedničkom postolju bio bos i poluobučen, u čemu ga je pratio drugoplasirani Vejn Kolet, pa su stroga gospoda iz MOK-a obojicu diskvalifikovala i onemogućila ih da u štafeti 4×400 metara uzmu još jedno zlato…

PRVI ŠAMPION(I): Početkom XX veka najpoznatiji crnac sveta bio je Džek Džonson, prvi afroamerički šampion sveta u boksu. Tačno pre 100 godina, 1908, pobedio je u Sidneju Tomija Barnsa i narednih sedam godina zadržao je svetsku krunu. Bio je sin roba iz Galvestona (Teksas). Američka štampa dala se u potragu za belcem koji će „spasiti čast više rase“ i izbor je pao na Džejmsa Džefrisa koji se reaktivirao posle šest godina samo da bi, kako je rekao, dokazao da je „bela rasa superiornija nad crnom“. Veliki duel održan je u Renou 4. jula 1910, na nacionalni dan SAD, dok je uspaljena masa vikala „Ubij crnčugu“. Međutim, „crnčuga“ je u 15. rundi nokautirala veliku belu nadu i narednih godina niko mu nije smeo na megdan.

Na Olimpijadi u Stokholmu 1912. američki sprinter Hauard Dru ušao je u finale na 100 metara sa ogromnim izgledima da osvoji zlatnu medalju, ali nije trčao u finalu. Razlog? Treneri američkih sprintera, razume se – belci, zaključali su ga u svlačionici i omogućili Ralfu Krejgu, belcu, da postane olimpijski šampion.

Godine 1927. formirana je čuvena zabavljačka košarkaška ekipa Harlem globtroters a već ime, koje je ostalo do danas, upućivalo je na rasno poreklo košarkaških umetnika.

Ono u čemu je sprečen 1912. Dru, ostvario je 1932. na Olimpijadi u Los Anđelesu Edi Tolan. Pobedio je u trci na 100 metara i postao prvi crnac olimpijski šampion u bilo kom sportu, a tri godine ranije postao je prvi crnac svetski rekorder.

LEGENDA O DŽESIJU: Legenda o Džesiju Ovensu rođena je u Berlinu 1936. kada je osvojio četiri zlatne medalje i naterao Adolfa Hitlera da prosto pobegne sa stadiona kako ne bi gledao jednog crnca na najvišem mestu pobedničkog postolja. Imao je 22 godine, bio je sin berača pamuka iz Alabame, ali je već bio svetski poznat. Godinu dana ranije na takmičenju u En Arburu (Mičigen) oborio je četiri svetska rekorda za samo 45 minuta! Jedan od njih, skok udalj do 8,13 metara, ostaće na snazi sve do 1960. godine.

Predsednik SAD Frenklin Delano Ruzvelt primio je Džesija Ovensa posle trijumfa u Berlinu, a dve godine kasnije jedan drugi američki crnac, bokser Džoe Luis, dobio je neobičnu „naredbu“ lično od Ruzvelta. Luis je 1936. poražen od Nemca Maksa Šmelinga na Jenki stadionu u Njujorku, što je poslužilo nacističkoj propagandi za tezu o superiornosti bele rase. Ruzvelt je pred revanš meč rekao Luisu: „Džoe, potrebni su nam mišići poput tvojih da bismo pobedili Nemačku.“ Na Jenki stadionu u Bronksu okupilo se 80.000 ljudi da bi videlo meč koji je bio više, mnogo više od boksa. Šmeling se u svakom trenutku ponašao korektno, isticao je da je on samo sportista, ali dočekan je kao oličenje nacizma. Džoe Luis nokautirao je Maksa Šmelinga u prvoj rundi.

Džeki Robinson je ušao u istoriju kao prvi crnac koji je zaigrao u američkoj bejzbol ligi. Poneo je dres Dodžersa iz Bruklina, ali je prethodno zapamćen kao prvi student koji je imao stipendije četiri sporta: američkog fudbala, košarke, atletike i bejzbola. Čovek koji je probio rasnu barijeru bio je predsednik Dodžersa Branč Riki, koji je pre potpisivanja ugovora pitao Robinsona:

„Znam kakav si igrač, ali ne znam kako ćeš izdržati pritisak.“

„Ne bojte se, umem da se branim“, rekao je mladi sportista.

„Toga se i bojim, od tebe ne tražim da se biješ na svaku provokaciju, već da je istrpiš“, uzvratio je predsednik.

Debitovao je 10. aprila 1947. Pred 25.000 zgranutih gledalaca. Ništa bolje nisu reagovali ni saigrači, potpisali su peticiju protiv Robinsonovog igranja, a kada nisu uspeli vređali su ga povicima „Crnjo, ponesi mi torbu“ ili „Očisti mi cipele“ i slično. Dobio je na stotine pisama u kojima mu se pretilo smrću ako „smesta ne napusti sport belih“, ali sve je izdržao, a list „Pitsburg kurier“, namenjen prevashodno crnačkom stanovništvu, dostigao je tiraž od 100.000 primeraka najviše zahvaljujući Robinsonu. Do povlačenja 1956. osvojio je šest nacionalnih liga i jednu Svetsku seriju, a kada je završio karijeru na desetine mladih crnaca uveliko je igralo bejzbol u najjačoj ligi. Kasnije je aktivno pomagao Martinu Luteru Kingu i Nelsonu Rokfeleru u borbi za ljudska prava američkih crnaca.

Paralelno sa američkim fudbalom mesta za crne talente otvorili su basket i američki fudbal, ali hokej na ledu opirao se čitavu deceniju duže, sve do 1958. kada se u dresu „Kvebek asova“, filijale Boston Brunsla, nije pojavio Vili O’Ri. Rođen je u jednom kanadskom selu u kome su živele samo tri crnačke porodice, ali bez rasne diskriminacije koja je vladala u SAD. Mali Vili je gotovo odrastao na klizaljkama, ali je 1956. u jednom meču školskih ekipa dobio udarac u desno oko i izgubio 95 odsto vida. Iako praktično slep na jedno oko, uspeo je da narednih 20 godina igra vrhunski hokej i uđe u istoriju kao prvi crnac u NHL-u. Debitovao je 18. januara 1958. u Ligi koja je tada imala šest ekipa (danas 26). Nijedne novine nisu objavile ni slovo o prvom crncu u NHL-u. Odigrao je samo dve utakmice jer su se vratili povređeni igrači koje je menjao, opet je morao u drugi tim, ali kada se 1960. vratio odigrao je 43 utakmice, dao 4 gola i imao 10 asistencija. Priča nema srećan kraj jer ga je publika gađala grudvama snega i pogrdnim povicima tražila da „očisti teren“, protivnici su ga tukli do iznemoglosti, jedan od rivala došao mu je sa desne strane, na koju uopšte nije video, i mučkim udarcem polomio nos i izbio nekoliko zuba, ali je i sam morao da bude zakrpljen sa 15 kopči jer je Vili uzvratio… Na kraju je morao da se povuče iz NHL-a, ali priča za istoriju je ostala.

KLEJ, RASEL, EŠ: Krajem pedesetih godina prošlog veka u ringu se pojavio „veliki brbljivac“ iz Luisvila Kasijus Klej, kasnije Muhamed Ali. Posle osvajanja zlatne medalje na Olimpijadi u Rimu prešao je u profesionalce i dugo dominirao, sve dok ga odbijanje da ode u rat u Vijetnamu nije koštalo suspenzija i gubitka titula, mada se kasnije uspešno vraćao više puta.

Prvi crnoputi trener u NBA ligi bio je legendarni centar Boston Seltiksa Bil Rasel. Godine 1966, još dok je igrao, zamenio je na klupi Reda Ojerbaha i osvojio dve titule prvaka, uz 11 koje je imao kao igrač. Bio je veoma uticajan u borbi za jednakost. Danas je sezonu u NBA osam ekipa počelo sa crnoputim trenerima.

Tenis je dugo bio ne samo „beli sport“ već i „sport belih“, ali još 1957. Altea Gibson osvojila je Vimbldon, a Artur Eš je probio još jednu barijeru postavši prvi crnoputi teniser koji je 1968. osvojio Otvoreno prvenstvo Amerike.

Ralf Džonson, pobednik u desetoboju na Olimpijadi u Rimu 1960, bio je prvi crnoputi sportista koji je zapalio olimpijski plamen (Los Anđeles 1984). Posle sportske karijere bavio se politikom, bio je uz Boba Kenedija kada je ovaj ubijen 1968.

Poslednjih godina jedan od najplaćenijih i najpopularnijih sportista sveta je igrač golfa Tajger Vuds. Do pre dvadesetak godina bilo je nezamislivo da u tako elitističkom sportu kakav je golf najbolji igrač bude jedan crnac. Vremena se, na sreću, menjaju. Uostalom, još pre par godina niko ne bi rekao da će jedan Afroamerikanac biti predsednik SAD. Legendarni lider američkih crnaca, autor čuvene fraze „I have dream“, izgovorio je 1963. u Linkolnovom Memorijalu u Vašingtonu:

„Moja deca živeće jednog dana u jednoj zemlji u kojoj neće suditi o njima po boji njihove kože.“