Tim

– Treba da se zabavljamo dok pišemo ovo.

– Aha. A kako to zamišljaš?

– Možemo…

– Ne možemo!

– Otkud ti znaš šta sam htela da kažem?

– Otud što ne pišemo prvi put tekst u četiri ruke!

– Možemo da počnemo sa „Jedna voli da spava, obožava sarmu i mrzi golubove. Druga voli duge šetnje pored Dunava, italijansku kuhinju…“.

– A zašto misliš da bilo koga zanima šta nas dve volimo?

– Pa, da pokažemo da nemamo ništa zajedničko!

– To je glupo! Svi znaju da nemamo ništa zajedničko.

– To ti misliš!

– Dobro, onda reci ti.

– Hajde da napišemo recept, pobrojimo sastojke i objasnimo proceduru!

– Da! Piši: za jedan ozbiljan analitički tekst na četiri strane potrebno je…:

– Dva sata intervjua, oko 100 stranica pisanog materijala, jedan kompjuter…

– Internet, dva bogata imenika, deset do dvanaest kraćih telefonskih poziva…

– Po želji…

– Prazna prostorija, flaša vina…

– Bolji je „antistres 2“ sok!

– Pišemo oba, i vino i sok, plus četiri brza obroka…

– Pljeskavice i kobaje!

– Fuj! Salata i pasta!

– ‘Ajde dobro, sendvič. Dodaj: termos kafe i ne zaboravi…

[GLAS IZ POZADINE:] I tablu persena!

– Ima još samo dve stvari, dobra muzika i, naravno, čelični živci.

– Trebaće mi s tobom!

– Postupak: Intervjue raditi na tenane. Pedantno i temeljno, dok sagovornik ne promeni boju. Slično postupiti i sa arhivskim materijalom (dok i sami ne promenite boju).

– To je glupo. Bolje da počnemo sa: dobro izluftirati praznu prostoriju, po potrebi zagrejati ili rashladiti. Uneti vino, sok i kafu.

– A kompjuter upaliti i pustiti da se na sobnoj temperaturu zagreva bar sat vremena?

– Da. I s vremena na vreme proveravati brzinu interneta.

– Unapred pripremljene bogate imenike energično ali detaljno prelistati više puta, sve dok iz njih ne ispadne deset do 12…

– Što više, to bolje…

– Važnih imena. Bitno je da „imena“ budu upućena u 100 stranica pisanog materijala i imaju kvalitetne veze sa njima.

– A međusobno sučeljene stavove.

– Postaviti persen na vidno mesto kraj kompjutera (za ne daj bože), otvoriti vino/antistres sok, čalabrcnuti sendviče. Na već zagrejanom kompjuteru odvrnuti muziku, udahnuti duboko i nasrnuti na tastaturu.

– Ozbiljan analitički tekst je kao sarma.

– Gospode!

– Valja ga krčkati celu noć. U listove sa sočnim podacima uviti mleveno meso (žrtvu iz priče), slagati jedan na drugi, tu i tamo dodati po neki pikantan detalj. Obavezno zamastiti kako bi išlo glatko, niz jezik.

– Da se lakše čita?

– Pustiti da se do jutra ohladi, i probati.

– Bolje da probaju kolege.

– Prilikom ovog zahtevnog, ali pokazalo se delotvornog procesa, ignorisati svoje i sapatnikove zajedljive komentare tipa: „Ova tastatura je mala za nas dve“…

– „Skloni se, ja pišem, a ti diktiraš.“

– „Moji su S i A, a tvoji L i K.“

– „Ovo je poslednji put da radim sa tobom.“

– Misliš?

– Briši sve! Otvori novi dokument.

– Ok! Kako da počnemo?

– Kako osedimo dok se dogovorimo oko pravog ulaza u priču. Kako ponekad ne razgovaramo dva–tri dana dok pišemo tekst.

– Ali da nas to ne sprečava da nastavimo da pišemo.

– Dobro, nekad svaka napiše svoj deo pa ih posle spajamo i mirimo se.

– I ogovaramo!

– Bolje da smo objasnile kako se piše tekst u četiri ruke kod kuće! Sećaš se: Ja pravim tri večere, užinu, noćni snek, rani doručak…

– A ja kao i obično rmbam za to vreme? Pa, piši ako te nije sramota! Onda je bolje da pišemo kako smo pre par godina prekinule pisanje teksta na pola i otišle na Brač!

– To je bilo po zadatku! Uostalom, završile smo ga kad smo se vratile. I nije bio loš!

– Pa nam se pričinjavalo da nas sagovornici proganjaju po plaži.

– Nije bilo tako, nego smo se štrecale da nas ne pozovu da se vratimo u redakciju pre nego što dobijemo boju.

– Da, ali smo zato u vozu skidale intervjue sa diktafona, a nismo spavale ni sledeća dva dana.

– To se zove dobra organizacija!

– Ti si, naravno, morala 100 puta da isproveravaš sve činjenice.

– A tebi je bilo bitnije kako će da zvuči.

– I, kako da počnemo?

– Ne znam, ideja je da se zabavljamo. Sećaš se?