– Treba da se zabavljamo dok pišemo ovo.
– Aha. A kako to zamišljaš?
– Možemo…
– Ne možemo!
– Otkud ti znaš šta sam htela da kažem?
– Otud što ne pišemo prvi put tekst u četiri ruke!
– Možemo da počnemo sa „Jedna voli da spava, obožava sarmu i mrzi golubove. Druga voli duge šetnje pored Dunava, italijansku kuhinju…“.
– A zašto misliš da bilo koga zanima šta nas dve volimo?
– Pa, da pokažemo da nemamo ništa zajedničko!
– To je glupo! Svi znaju da nemamo ništa zajedničko.
– To ti misliš!
– Dobro, onda reci ti.
– Hajde da napišemo recept, pobrojimo sastojke i objasnimo proceduru!
– Da! Piši: za jedan ozbiljan analitički tekst na četiri strane potrebno je…:
– Dva sata intervjua, oko 100 stranica pisanog materijala, jedan kompjuter…
– Internet, dva bogata imenika, deset do dvanaest kraćih telefonskih poziva…
– Po želji…
– Prazna prostorija, flaša vina…
– Bolji je „antistres 2“ sok!
– Pišemo oba, i vino i sok, plus četiri brza obroka…
– Pljeskavice i kobaje!
– Fuj! Salata i pasta!
– ‘Ajde dobro, sendvič. Dodaj: termos kafe i ne zaboravi…
[GLAS IZ POZADINE:] I tablu persena!
– Ima još samo dve stvari, dobra muzika i, naravno, čelični živci.
– Trebaće mi s tobom!
– Postupak: Intervjue raditi na tenane. Pedantno i temeljno, dok sagovornik ne promeni boju. Slično postupiti i sa arhivskim materijalom (dok i sami ne promenite boju).
– To je glupo. Bolje da počnemo sa: dobro izluftirati praznu prostoriju, po potrebi zagrejati ili rashladiti. Uneti vino, sok i kafu.
– A kompjuter upaliti i pustiti da se na sobnoj temperaturu zagreva bar sat vremena?
– Da. I s vremena na vreme proveravati brzinu interneta.
– Unapred pripremljene bogate imenike energično ali detaljno prelistati više puta, sve dok iz njih ne ispadne deset do 12…
– Što više, to bolje…
– Važnih imena. Bitno je da „imena“ budu upućena u 100 stranica pisanog materijala i imaju kvalitetne veze sa njima.
– A međusobno sučeljene stavove.
– Postaviti persen na vidno mesto kraj kompjutera (za ne daj bože), otvoriti vino/antistres sok, čalabrcnuti sendviče. Na već zagrejanom kompjuteru odvrnuti muziku, udahnuti duboko i nasrnuti na tastaturu.
– Ozbiljan analitički tekst je kao sarma.
– Gospode!
– Valja ga krčkati celu noć. U listove sa sočnim podacima uviti mleveno meso (žrtvu iz priče), slagati jedan na drugi, tu i tamo dodati po neki pikantan detalj. Obavezno zamastiti kako bi išlo glatko, niz jezik.
– Da se lakše čita?
– Pustiti da se do jutra ohladi, i probati.
– Bolje da probaju kolege.
– Prilikom ovog zahtevnog, ali pokazalo se delotvornog procesa, ignorisati svoje i sapatnikove zajedljive komentare tipa: „Ova tastatura je mala za nas dve“…
– „Skloni se, ja pišem, a ti diktiraš.“
– „Moji su S i A, a tvoji L i K.“
– „Ovo je poslednji put da radim sa tobom.“
– Misliš?
– Briši sve! Otvori novi dokument.
– Ok! Kako da počnemo?
– Kako osedimo dok se dogovorimo oko pravog ulaza u priču. Kako ponekad ne razgovaramo dva–tri dana dok pišemo tekst.
– Ali da nas to ne sprečava da nastavimo da pišemo.
– Dobro, nekad svaka napiše svoj deo pa ih posle spajamo i mirimo se.
– I ogovaramo!
– Bolje da smo objasnile kako se piše tekst u četiri ruke kod kuće! Sećaš se: Ja pravim tri večere, užinu, noćni snek, rani doručak…
– A ja kao i obično rmbam za to vreme? Pa, piši ako te nije sramota! Onda je bolje da pišemo kako smo pre par godina prekinule pisanje teksta na pola i otišle na Brač!
– To je bilo po zadatku! Uostalom, završile smo ga kad smo se vratile. I nije bio loš!
– Pa nam se pričinjavalo da nas sagovornici proganjaju po plaži.
– Nije bilo tako, nego smo se štrecale da nas ne pozovu da se vratimo u redakciju pre nego što dobijemo boju.
– Da, ali smo zato u vozu skidale intervjue sa diktafona, a nismo spavale ni sledeća dva dana.
– To se zove dobra organizacija!
– Ti si, naravno, morala 100 puta da isproveravaš sve činjenice.
– A tebi je bilo bitnije kako će da zvuči.
– I, kako da počnemo?
– Ne znam, ideja je da se zabavljamo. Sećaš se?
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
