Koliki sam rodoljub vidim po tome šta prvo gledam kad kupim novine, jedne jedine a koje i ne kupim svakog dana
Počeo ja da pišem za jedan dnevni list koji neka ostane anoniman (da tekstove objavljujem pod pseudonimom rekao bih koje su novine u pitanju, ovako neka bude „jedan dnevni list“), rečeno mi je – dve i po hiljade karaktera plafon. Nakon četiri-pet tekstova učinilo mi se da bi još jedna hiljada karaktera pomogla da se u celosti blagoizrazim, pa sam pitao dolazi li ta nenovčana povišica u obzir, uh, rekao je urednik, pa ispod tvog teksta uvek ide neki drugi, onda bih toga našeg zapravo gosta morao da isečem, da ga spljoštim, da si bar jedne subote kupio novine video bi kako to izgleda…
Postidim se u okviru svojih mogućnosti i počnem taj list da kupujem i u dane kad nema mog teksta, zašto da granu na kojoj sedim ne poduprem kao čitalac, mic po mic shvatim da postoji nagradna igra u kojoj se može dobiti auto, ima i kuća, ali kao osoba stambeno zbrinuta nisam hteo da se još više širim nauštrb podstanara kojih je tušta i tma, so, okomio sam se na automobil. Netom kupljene novine nosim tako da mi kupon nikako ne može ispasti, svaki dan uzmem greh na dušu jer mi protiv moje volje kroz glavu prostruji: šta ako je neko uzeo moj kupon, šta ako ga je pregledao pod nekim specijalnim svetlom, kojim oni u menjačnicama proveravaju dajem li im prave evre?!…
Uglavnom, čim dođem kući ili čim u kafiću sednem za sto, prva mi je briga da kupončić istresem, onda ga otvaram pažljivo kao da skidam osigurač sa mine koju nismo celu ni otrpali, kad otcepim poprečni pravougaonik tanji od santimetra, počinjem da odlepljujem dve duže ivice kupona, neujednačeno slepljene, usled čega svaki put strepim da će se hartija poderati gde ne treba i da će moj kupon sa slikom auta biti proglašen nevažećim… Dosad sam nailazio na vazda isti natpis: „Više sreće u narednom broju“, i svaki put bih pomislio isto: „Tako ti i treba, gramzivče, nisi pogledao šta je sa milim Kosovom, šta je sa Vojvodinom, preči ti je tvoj auto nego budućnost Srbije!“
Kako narečeno parče hartije služi kao društveni i etički lakmus – nagoveštava moju prirodu koja srećom ne dolazi do punog izražaja
U trenucima kad mi je nada duža od strepnje, dakle pre nego što se vinem do kioska, preispitujem se jesam li ja kao honorarni saradnik lista u sukobu interesa – igrač na sreću postajem činom kupoprodaje, to što pišem za njih neće me valjda odvratiti od preuzimanja nagrade… Mene neće, ali njih, ko zna!… Izvučem nagradu, oni kad vide ko sam kažu: „Uh, ne možemo da vam damo auto, radite za nas! I vi i mi znamo da je igra nenameštena, ali šta će čitaoci reći ako vas na jednoj strani slikamo sa autom, a na narednoj strani stoji vaša slika sa onom šeširčinom kojom svakodnevno pozdravljate Radoja Domanovića, Krležu, Klinta Istvuda i bog te pita koga još!…
Ali zašto bih teško stečeni zgoditak ja stavio na kocku, zašto da im se ne javi moj brat Ivek?!… Tako znači, Ljubomire, ti bi rođenu državu prevario samo da se dokopaš nagrade, da ti ne propadnu tvojih dvadeset pet dinara, pa čekaj, nisu dvadeset pet, igram već nekoliko meseci, treba li da kupujem novine sto godina dok moja ulaganja ne dostignu tržišnu vrednost tog auta?!
Hvatit! Mene ne prevari, na stvari tako bezazlenoj kao što je nagradna igra pokazao si i kakav si rodoljub (državna tajna kamenovana i ismejana a ti grozničavo istresaš kupon koji onda samo što ne otvaraš pomoću vodene pare, kao cenzor u nedemokratskim društvima), a kad bi dobio tu premiju, što je školski primer sukoba interesa, obmanuo bi i darodavca i državu – vozilo bi registrovao na drugo lice koje bi ti, kad se prašina slegne, dalo ovlašćenje, prema tome: nemoj da ti se u bilo kom tekstu, a nema ih još jedino u NSPM, potkrade kakav moralni poučak, pokrij se ušima!
Nije li onda posve razumljivo i oprostivo sve što čine uspešni, oni čiji je život nagradna igra gde svi svakog meseca redovno osvajaju premiju? Zaista, ako je niko i ništa spreman na sve i svašta – da auto dobijen u problematičnim okolnostima lažno prijavi na svog brata – šta da očekujemo od ljudi koji su neko i nešto, da ne kažem koji su sve i svja?
Jutros gledam i slušam kako se za svoju klasu (vladajuću) bori mladić koji neka ostane tajan dok ne vidim šta ću sa sudskim procesom nadvivšim se poput gradonosnog oblaka nad mojom budućnošću koju ionako vidim kao neki kratež: bivši član slavne „Rezistence“ pesnicu je pokazao javnosti, tom nezahvalnom, amorfnom totalitetu koji je državnu tajnu pokidao kao pas masnu krpu: ako štogod i taji Vlada to radi za naše dobro, kao što roditelj naizgled škrtareći hoće sinu da za osamnaesti rođendan pokloni novu astru klasik!
Odavno nije neko tako nadahnuto i sa toliko ljubavi govorio o Vladi, mene je sasvim presaldumio: kad se sve bude blagopoluchno okončalo Vladi ćemo samodoprinosim podići grupni spomenik u prirodnoj ministarskoj veličini i u njihovoj punoj ama blagoslovenoj masovnosti, Jeremiću mora da je srce zaigralo: pa ovaj mladić je isti ja, rani ja, budući ja! Kako je samo ukorio voditeljku „Reciprsta“: od svega što ste rekli ovo je jedino istina…
Da se bavim istraživačkim novinarstvom, izračunao bih koliko je reči zajapureni dužnosnik izgovorio u jedinici vremena; ja u prilogu za televiziju meljem, ali sam sebi deset puta komandujem „ostav“, pa se iznova zalećem ka rečenici koju čitam, pravo je rekao Maršal Tito – blago zemlji koja ima ovakvu omladinu!
