S Pala u Beograd

„Nisam znao da smo bili u kandžama humanista“, reče Osip Mandeljštam na vest da je Staljin smenio (i streljao) Jagodu, „jer je bio suviše mek“ i za novog šefa policije postavio Ježova, koji će docnije i sam završiti na isti način. Staljin je voleo da menja egzekutore čim primeti da se zamaraju i opuštaju, ili ako mu zatreba neki sveži žrtveni jarac.

Izuzimajući streljanje, ista je sudbina, isti motiv i postupak Slobodana Miloševića prema generalima vojske koju je uzeo pod svoje. I ni za njih nema boljeg komentara od Mandeljštamovog. Ko bi rekao da će Kadijević, pa Adžić i svi oni koji su za njega ratovali po Hrvatskoj i Bosni, koji su razarali gradove, osvajali i čistili teritoriju, na kraju dobiti tretman izdajnika? Šta su još morali da urade? Da bacaju napalm? Bojne otrove? Da „oslobode“ i Makedoniju?

Podelili su oružje Srbima u Hrvatskoj i u Bosni. Kadijević je odlikovao „oslobodioce“ Vukovara; Adžić se svaki čas hvatao za revolver; Negovanović i ostali uradili su sve što su mogli da poraze fašizam, zaštite Srbe, oslobode kasarne, isprave „administrativne granice“ i sada završavaju kao „humanisti“, odnosno izdajnici. Hoće li se neko na njih sažaliti zbog ove nepravde?

General Ratko Mladić bio je poslednja nada ratnog preduzeća zvanog Velika Srbija. Pošto se kao pukovnik istakao u Kninu, unapređen je i poslan da u Sarajevu zameni još jednog humanistu generala Kukanjca. Radovan Karadžić se već bio odmetnuo, rasporedio svoju artiljeriju po brdima i uživeo se u ulogu velikog vojskovođe koji neustrašivo tamani neoprezne civile. Ali, Mladićev dolazak ipak je doneo upadljivu promenu.

Već iz načina na koji je pregovarao oko deblokiranja kasarne „Maršal Tito“ („što vam ja garantujem, to je kao da vam garantuje Svevišnji“) moglo se videti čija je ovlašćenja preuzeo i s kim se ravna. Nekome ko je čvrsto rešen da ne dopusti da ikada bude optužen za izdaju, svaka misao i svako osećanje predstavljaju smrtnog neprijatelja. Zato general Mladić nepokolebljivo insistira na tupoj brutalnosti, što mu valjda ne pada teško.

Kada su ga poslali iz Beograda, dobio je odrešene ruke, prepustili su mu sve ljudstvo i oružje koje zatekne i verovatno ga upozorili na to da više neće smeti da mu direktno pomažu. Na njemu je bilo da osvoji, otcepi i drži neku planiranu teritoriju, sve dok to svi ne shvate kao svršen čin i priznaju novu realnost, pa će onda doći dan kada će se ipak sklopiti Velika Srbija.

Milošević je smislio da nastavi da igra žmurke s celim svetom, da ne prizna ni ovaj rat, kao ni onaj u Hrvatskoj, verujući da za to ima solidan alibi. Stvaranjem male Jugoslavije hteo je da pokaže papire koji dokazuju da je on čist, jer je odrastao u sistemu u kojem se sve odvijalo na papiru, u kojem su jedino papiri bili važni i nikad nije proveravan odnos papira i stvarnosti. Bilo je prosto dirljivo koliko je bio zaprepašćen kada se pokazalo da niko u svetu neće ni da pogleda u njegov papirni alibi.

Ali, zato je Mladićevo poravnavanje Sarajeva ostavilo dubok utisak. U odnosu na prethodne izdajničke Brozove generale koji su zbilja povremeno nastojali da deblokiraju neku kasarnu, Mladić je najjače raspalio tek pošto je kasarna „Maršal Tito“ sasvim ispražnjena. Možda je hteo da pokaže kako je nezavisan od Beograda, protiv kojeg su upravo tada zavođene sankcije, možda je samo malo proveravao tehniku i ljude, ili je, možda, gledano s brda, prizor grada u plamenu prosto veličanstven. Možda je hteo da pomrači slavu osvajača Vukovara. Ili možda generalu deluje pomalo apstraktno veza između telefonskog naređenja, potezanja obarača i srušenih kuća, mrtvih i ranjenih. Možda smatra da je njegova dužnost da opali, a njihova da vide da li će ih pogoditi.

U svakom slučaju, general Mladić i Radovan Karadžić svojim odnosom prema urbanizmu konačno su zabrinuli i Beograd. Iz Miloševićevog štaba najpre se tvrdilo da je srpska strana u Bosni nedužna, zatim da su krivi svi, zatim se živelo u nadi da će neko na svetu ipak biti protiv sankcija. Kao poslednje moralno opravdanje i dokaz ispravnosti preostala je teorija o tome da neće biti vojne intervencije, da je to suviše komplikovano i skupo, da će možda biti samo u Bosni, da bar Beograd neće biti bombardovan. Milošević bi, dakle, još mogao dokazati da je veliki državnik ako postigne da za njegovog mandata međunarodna zajednica ne odluči da bombarduje Beograd.

Ako Milošević više ne može sasvim da kontroliše Mladićevu vojsku, utoliko gore po njega. Svet je nepobitno ustanovio očinstvo, ili, kako je rekao Lorens Iglberger: „Beograd je stvorio ovog monstruma i na Beogradu je odgovornost da se borbe okončaju“. Sada se svakodnevno pišu pisma, upozorava se i zahteva iz Beograda da smesta prestane bombardovanje Sarajeva, ali tome se smeje ceo svet, naročito sam Mladić, kojem su, po svoj prilici, unapred objasnili da takve zahteve ne uzima ozbiljno, čak i kada su najoštriji. A Milošević se toliko zapetljao u svoje dvostruke igre da, valjda, više ni sam ne zna kad šta misli ozbiljno.

Čim su zavedene, bilo je jasno da će sankcije postići cilj, već zato što je postignuta jednoglasnost, tako da je i ovdašnja poznata maštovitost u očitavanju svetskih prilika i znamenja teško mogla da održi teoriju zavere. Da je bilo ko bio protiv, da se Rusija makar uzdržala, ta rupica bila bi dovoljna da se Milošević provuče, a sankcije bi postale kontraproduktivne. Bilo bi rečeno da Srbija ipak nije sama u ovom neprijateljskom svetu, da ima nekog ko razume istinu, a narod bi bio pozvan da junački podnese muke. Ovo carstvo ludosti, laži i zločina još bi se održalo i ojačalo.

Ali, munje i gromovi kojima je svevišnji Mladić spržio Sarajevo potresle su čak i moralno slabo osetljivi svet međunarodne politike. Svaki potencijalni Miloševićev saveznik ostao je bez reči, a Amerika je prvi put, usred predizborne kampanje, počela da razmišlja o vojnoj intervenciji. Istovremeno, probijen je i unutrašnji front. Sve najznačajnije nacionalne institucije okrenule su se protiv Miloševića i oduzele mu pravo koje su mu jednom priznale da govori: „Srbija — to sam ja“.

On se setio da još jednom pokuša da se održi pomoću navodne podrške iz unutrašnjosti, pomoću telegrama kojima bi da zatrpa Beograd. Kada se poštari zamore, zameniće ih policajci i vojnici. Beograd je počeo da se plaši pucnjave i nasilja, ne toliko onog koje bi došlo spolja, koliko domaćeg. Govori se o građanskom ratu, za koji ipak nema volje i energije. Ali, vreme je da se kaže, bez ikakve zluradosti, da malo pucnjave u Beogradu nije najgore što će se desiti. Najgore se već desilo. Rasturena je država, razoreni gradovi, pobijeni ljudi, milion njih je izbeglo, a Beograd je sve to dosta lepo podneo. Licemerno je što se sada plaši nasilja u svom dvorištu.

Kao svakog pravog umetnika, Miloševića će nadživeti njegovo delo.

Spoljni i unutrašnji pritisak pre će dovesti do promene režima i Miloševićevog pada nego do prekida rata u Bosni. Karadžićev i Mladićev entuzijazam svakako će splasnuti, ali ostalo im je još dosta municije, a ni drugu stranu više nije moguće tek tako pozvati da stane, sada kad bi mogla malo bolje da uzvrati. Svejedno, ni Mladiću neće poći za rukom da u istoriju uđe kao heroj i dobar Srbin, mada su ovdašnji istoričari umeli da naprave slične alhemičarske podvige. Ali, ovoga puta istorija će se morati pisati u skladu s međunarodnim standardima, jer svet je postao nepopravljivo providan, jer svi znaju sve i nikome se ne dopušta da ostane zatvoren u mračnoj avliji. Osim toga, sada je jasno da bi nacionalna verzija istorije ovog rata zakopala seme novog zla.