Što god imaš narezuj pa deli ili šalji drugima: evo ti CD sa snimcima svih naših letovanja od 1929. godine kad su moji baba i deda prvi put otišli u Vrnjačku Banju, a bili su zdravi zdravcijati, tad su udareni temelji turizma u našoj porodici, na CD-u su ti filmovi, fotografije i razglednice koje sam našao kod rodbine, neke zadenute za ikonu, druge pronađene prilikom čišćenja tavana; na drugom disku su svadbe, sve gde su moji preci po muškoj liniji i ja lično u dva moja navrata, tu su još četiri svadbe gde smo bili kumovi, na trećem CD-u imaš četiristo pedeset pesama kao MP3, ja ne mogu da radim ništa ako mi ne svira muzika…
Odlika narezivačke privrede je i nekritičko forwardovanje svega odštampanog i narezanog, pošasti prosleđivanja podlegla su dva pripadnika vladajuće klase koja bi da se ja pitam bila lišena plemićke titule, lena te danka koji im ma koliko nevoljko sirotinja još uvek plaća.
Omladinskom sogrešeniju prethodi Veliko pomirenje (srpska verzija Velikog praska) koje su blagootpočele partije u bolu, tako da su zakrvljeni još samo na bol otporni novoverci Tome Nikolića i staroverci pod upravleniem Dragana Todorovića; poput izgustirane igračke u podrumu čame pristalice dr Koštunice, svi ostali opsednuti su pomirenjem: Palma prihvata Evropu (pod uslovom da homoseksualci, kojima je EU sigurna kuća, ne dolaze u jagodinski zoološki vrt kako ne bi davali loš primer životinjama ispravno okrenutim produženju vrste a ne ispraznom sladostrašću), DS je pun razumevanja za to što svakog dana neki zaboravljeni slobinac biva očetkan od prašine i pušten u svečani opticaj; ministarstva se drže ne samo braća u Hristu nego kao braća u bećarcu – što je lepo kad se braća pazu, jedan drugom mane ne nalazu – ako se u jednom ministarstvu rodi ideja, a ono nije vlasno da prinovu samo odneguje i izvede na put, ono je fino poveri drugom ministarstvu, a ovo nezavisnom sudstvu! Kako? Lako! Državni sekretar ministarstva finansija g. Ćirić šalje epistolu g. Homenu koga je zasekretarilo u ministarstvu pravde, dakle, sabratu koji u kastinskom srpskom sistemu zauzima ima istovetan status, primalac viziju prosleđuje Vrhovnom sudu, i vsjo!
U nekoj drugoj zemlji bi državni sekretar ministarstva finansija naložio predsedniku Vrhovnog suda da po primitku poziva od kurira smesta dođe tu i tu, pa bi mu državni sekretar u četiri oka očitao kako da sudi, ili da se suzdržava od suđenja – kao Crkva kad je Vladi podviknula da povuče predlog zakona protiv diskriminacije. Jer kao što iza Svete matere stoje milioni vernika kojima je diskriminacija na srcu (o čemu je naučni radnik Antonić pisao u „Spojenim sudovima“ tj. „Politici“ i „Novoj srpskoj političkoj misli“), tako iza ministarstva finansija stoje milijarde dinara od kojih delić odlazi i u džepove sudija. Ali, ne. Državni sekretar obratio se sebi ravnome, Homenu, ponikavšem u Otporu i našavšem radost i spokoistvie u DS-u. Primalac je poslanicu mogao poderati, ali ju je kao pravi činovnik (koji će umreti kine li u potiljak kakvom generalu) smerno dostavio Vrhovnom sudu.
Je li u Vrhovnom sudu neko mogao da se iskrlješti na Homena što ne obavlja trijažu nego robotski prenosi nepristojne ponude, je li Sud mogao da se rasrdi i na finansijskog sekretara zbog nečuvene slobode koju ovaj sam sebi dade, ili mu je neko drugi dade? Nije li tj. Vrhovni sud mogao malko da se zameri i ministarki pravde (znate li šta nam je ovaj vaš komsomolac koji se onoliko pokidao braneći pravo Vlade na državnu tajnu poslao?!), i ministru finansija (radi li vaš državni sekretar ovo vama iza leđa, ili uz vaš prećutni pristanak? ili ste mu, daleko bilo, ovo vi izdiktirali, a on sirotan stavio potpis zbog kojeg može biti krivično gonjen?!)?!
Pa dobro, šta je Ćirić pomoću Homena naredio Vrhovnom sudu?! – Da sudovi zbog svetske krize „zastanu sa postupanjem, da zastanu sa izvršavanjem odluka u vezi sa potraživanjima radnika prema privatizovanim preduzećima i preduzećima u procesu privatizacije“, baš tako, da zastanu, zastani, tara-tara-tam, zastani, tara-tara-tam, pričekaaj mee…
Ali Vrhovni sud, kao ni Homen, nije zastao! Uslužno, poput vlasnika fotokopirnice, umnožio je Ćirića uputstvo, udario svoj velelepni logo, pečat malo manji od dlana, i razaslao to svim okružnim i opštinskim sudovima kao tobož neobaveznu lektiru, ali koja će sudijama ipak obogatiti jezik i proširiti vidik! Tek docnije će se Vrhovni sud prenuti, majku mu, pa sudstvo je nezavisno i treba da se drži zakona, a ne ćirić-homenovske doktrine!
Ali, zar Ćirić nije ipak postigao šta je hteo tj. ono što se htelo!?
Ako su sudovi dosad hitali da što pre donesu presude ne bi li proletarijatu bilo isplaćeno ono što mu po zakonu pripada, sad mogu da ohanu, mogu da zastajkuju do mile volje: ako zbog pukog zastanuća sudija opštinskog suda ne bude baš unapređen, ostaće u dobrim odnosima sa lokalnim moćnicima, a odozgo neće biti riban, jer namerno odugovlačenje ima potporu u promisli potekloj sa tako visokog mesta i ima krasnu recenziju Vrhovnog suda.
Kakve sve ovo ima veze sa narezivačkom kulturom?
Pa možemo da narežemo na CD i ovo, za uspomenu na vlast koja otvoreno drži stranu onima koji imaju i besramno se zalaže da radnici ne budu obeštećeni barem dok svetska kriza ne mine: ako preteknu tj. ako prežive preporučeno i blagosloveno zastajkivanje sudova dokazaće propali samoupravljači da ipak imaju mesto u lancu ishrane i srpska vlastela želi im svako dobro.
