Podatak u podnaslovu ovog teksta nije rezultat štamparske greške: predstava Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta iz Subotice, koja je nedavno gostovala u Pozorištu na Terazijama, zove se RazBOYnici, a ne Razbojnici. Sama ova igra slovima momentalno ukazuje na bar tri osobine ovog, kako će se pokazati, vrlo provokativnog projekta. Pored toga što ukazuje na činjenicu da, bez obzira na autorstvo koje mu je priznato u programu, ovo nije čuveni komad Fridriha Šilera već njegova radikalna adaptacija, naslov predstave otkriva i dečačku vickastost cele zamisli, kao i to da bi ona trebalo da ima i neke tematske veze sa – dečacima.
Nije slučajno ni to što je predstava gostovala u muzičkom pozorištu. Reditelj Nikola Zavišić i dramaturškinja projekta Maja Pelević, koja je istovremeno i autorka songova, prekomponovali su (prepevali?) ovaj Šilerov romantičarski klasik u pop-mjuzikl. Taj pop senzibilitet se ogleda u izboru muzike – parodijsko korišćenje hitića sa MTV-a – ali, pre svega, u opštem lakom, neozbiljnom, zezatorskom i, jelte, mladalačkom tonu predstave. Poigravanje s popularnom kulturom javlja se i u metanaraciji (teške li reči za ovako laku umetnost!): u tome što nam glumci Marko Makivić i Vladimir Grbić, koji su u programu predstave kršteni kao „domaćini programa“ (opšteobrazovnog TV programa, reklo bi se), prepričavaju delove komada i iznose najopštije književno-istorijske podatke o Šileru i njegovom dobu, gradeći tako, dakle, dodatni dramaturški okvir. Popkulturne interpolacije ne zaustavljaju se na opšteobrazovnom, već metastaziraju i na sportski TV program, jer se scene bitaka iz komada prikazuju kao prenosi fudbalske utakmice.
Pominjanje fudbalskih utakmica, te najvažnije muške zabave, a koja ima znatan prostor u predstavi – i kao TV komentar, ali i kao konkretna, uprizorena scenska akcija – može da bude šlagvort za bojažljiv pokušaj da se odgovori na pitanje da li ova potpuno neobuzdana scenska zaigranost, ovo dečačko zezanje, ima pokriće u bilo kakvoj misli, Šilerovoj ili inoj. Fudbal i srodne muške zabave – u rasponu od navijačkih zagrljaja do međusobnog čupkanja dlačica na nogama – a koje se krajnje ovlašno i usputno uvode u scensku akciju, podržavaju pretpostavku da je reditelj Zavišić hteo da priču o muškoj razbojničkoj bandi osavremeni tako što će je povezati sa latentnom homoseksualnošću savremenih navijačkih razbojnika. Odatle i izmaštavanje i isticanje reči „boy“ u naslovu predstave. Dodatni argument ovoj tezi nudi završna scena – jedina s nekom jačom idejom – a u kojoj zagrljeni razbojnici-navijači uporno i veoma grubo izbacuju iz svoje ekipe očajnu Amaliju (Minja Peković), jedinu devojku u njihovom svetu.
Naravno da ovde nije problem u tome što se klasika drastično aktuelizuje i dovodi u vezu sa savremenim provokativnim temama, već u tome što, i pored nemalog stepena arhaičnosti i patetičnosti, Šilerovi Razbojnici i danas nude mnogo zanimljivija i složenija značenja nego što je plitak, banalan i nerazvijen vic o navijačima–pederima, koji se, uz neverovatnu dobronamernost, može prepoznati kao jedina, bojažljiva primisao misli u subotičkoj predstavi. U toj neshvatljivoj simplifikaciji, čiji je neželjeni rezultatat i jeziva dosada – jer je strašno mučno dugo pratiti niz neobaveznih scenskih doskočica bez ikakve intelektualne i emocionalne veze i pokrića – ne vodi se računa da Šilerovi junaci nisu nikakva homogena grupa, navijačka ili bilo koja druga: da se u njoj javljaju složene filozofske i psihološke dileme, da protagonista Karl ima ozbiljan duševni problem što je strašno i robinhudovski krenuo u revoluciju, u borbu za ideale republike, a onda shvatio, kada mu već nije bilo povratka, da su njegovi saborci, u većini slučajeva, samo pljačkaši i ubice… Poslednje, ali ne i najmanje bitno, pomenuti misaoni vic čak nije ni originalan, jer je Gorčin Stojanović režirao Rodoljupce pre desetak godina tako što je prožimao nacionalizam sa navijačkom strašću i latentnom homoseksualnošću.
Predstava RazBOYnici Narodnog pozorišta iz Subotice ima nesumnjive vrednosti. One se prepoznaju u furioznoj scenskoj zaigranosti, koja je bila maštovito i zanatski vešto zamišljena (sve s orkestrom na sceni, brzim i efektnim svetlosnim promenama i sl.) i vrlo solidnim izvođačkim – glumačkim, pevačkim i igračkim – standardom (po pevačkim kvalitetima posebno se izdvaja Minja Peković). Sve to, međutim, apsolutno pada u vodu pred nekoliko srodnih, a opasnih problema: besprizornom proizvoljnošću u odnosu prema građi, zapanjujućom misaonom inferiornošću i najjeftinijim populizmom. Opasnost leži u tome što ovakve predstave daju snažne argumente zadrtim konzervativcima u tvrdnji da se drastična aktuelizacija klasike svodi na banalizaciju. Dodatna opasnost nalazi se u tome što ova plitkost i neozbiljnost mogu, zlonamerno, da se izjednače sa nekim opštim „mladalačkim senzibilitetom“. To uopšte nije tačno, jer smo upravo ove sezone svedoci da se naši najbolji mladi reditelji, kao što su Ana Tomović i Miloš Lolić, hvataju u koštac sa estetski najsloženijim formama i intelektualno i društveno najozbiljnijim temama.
