Prijateljstvo

Prijateljstvo je, kažu, veza jedva zerčak plića od ljubavi. Ili za isto toliko dublja, po drugima.

U oba slučaja valja nešto uložiti: udvaranje/prepoznavanje, pripitomljavanje/negovanje, prijem/zračenje, osetljivost/poverenje, razum/osećanje… Strpljenje i trpeljivost.

Jasno je da se o prijateljstvima „većim“ od pojedinačnih – kao ni o ljubavima – ne može ozbiljno govoriti. Zato je u političkom rečniku, bilo korektnom ili u globalnom novogovoru, svaka upotreba oba ova pojma – kao i mnoštva drugih: na primer bratstva, vere, običaja, boje, ukusa i mirisa, itd. – više nego sumnjiva.

Ne postoji tradicionalna ljubav, ali je zato „tradicionalno prijateljstvo“ magična formula. Šta stvarno ima u tradicionalnom prijateljstvu Srba i Rusa? Engleza i Amerikanaca? Italijana i Albanaca?

Ili, na nivou država: kako negdašnji prijatelji jedni druge smeštaju u kategoriju parija ili otpadnika, ko crta osovine zla i ko procenjuje da nekoga treba vratiti u „kameno doba“? Ili kakva je „treća Srbija“? Šta bi s njenim „tradicionalnim prijateljima“ i saveznicima iz dva svetska i nekoliko manjih ratova? Ako je suditi tvorcima javnog mnjenja, izdali su. Ispada, nekako, da se trajno dokazuju – i da su, prema tome, trajnije veze – samo s neprijateljem.

Nije teško objasniti kako je u ovom („srpskom“) slučaju reč o kompleksu. Ima „prijateljstava“ koje slabi neguju s jakima, i onih koja, češće, neguju jaki s malima. Prestanak prijateljstva u oba slučaja pogađa samo male.

Na sreću, to se u običnim, ljudskim, pojedinačnim prijateljstvima mnogo ređe dešava, iako je obrazac „sticanja“ prijatelja često isti.

Gubitak je, među pojedincima, uvek veći.