Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ubedljiva većina "antišabanista" su obični, mirni i lojalni građančići našeg svračijeg zakutka, "tihi susedi" vaspitani i vaspitavajući da "pokornu glavu sablja ne seče"
Stvari, dakle, stoje ovako: da bi mrtav Šaban Bajramović dobio ulicu (ma, šta ulicu – bulevar! Doduše, nema na svetu jadnijeg parčeta asfalta koje se bulevarom zove), živa Milica Bajramović, njegova udovica, mora da ostane bez mira i bez doma. A šta je pouka ovakvog stanja stvari? Da je od živog Ciganina na većoj smetnji samo – mrtav Ciganin. Pod uslovom da se svojim životom neciganski izdigao iznad mere koja mu je rođenjem bila propisana: da bude poslednji među poslednjima, i da još bude zahvalan zbog toga.
To je, dakle, suština „slučaja Južni bulevar“, u njegovoj već poodmaklo dekadentnoj fazi. Sve priče o tome kako je tobože problem samo u troškovima građana oko promene imena ulice i tome slično, raspršile su se kao onaj poslovični mehur od sapunice kojom je Grupa Arijevskih Građana trljala naše uši nedeljama, ne da ih opere nego da ih zagluši. U međuvremenu, tobožnji incident postao je nesumnjivi fenomen. Koliko vidim, niko sada ne zna šta da radi s njim. Tačnije, niko ni ne zna šta ga je snašlo. Ko su uopšte ti ljudi? Šta oni uopšte hoće? Šta neće, to već znamo: neće „cigansku ulicu“.
Naizgled, trebalo bi da je ovih nekoliko stotina ili hiljadu lokalnih „antišabanista“ iz jednog niškog kvarta palo pravo s Marsa: niko neće zvanično da stane iza njih, niko ih glasno ne podržava, političke stranke koje se inače ni u čemu ne slažu lako su se složile da taj bloody Južni bulevar dobije ime po Šabanu B, svi mediji se zgražavaju nad „rasizmom“, intelektualci od perolake do superteške kategorije unisono zabrinuto cokću… Sve gotovo da liči na konsenzus da smo svi, svi, svi na jednoj strani, samo ta infamna šačica zabludelih na drugoj.
A opet, niko ne nudi odgovor na veoma važno pitanje: ko su ti građani koji potpisuju tu peticiju, koji se koškaju sa Pevačevom udovicom, koji su tako uporno i tako apsolutno zgranuti nad mogućnošću da ulica u kojoj žive nosi ime jednog Ciganina, pa još sa muslimanskim imenom, pa još kockara i probisveta (takvi su uglavnom ti umetnici – naglasak na e – daleko im lepa kuća)? Pa, pravo da vam kažem, veoma sumnjam da među tim građanima ima neki zavidniji broj masovnih ubica i opasnih psihopata koji samo što nisu izašli opremljeni satarama, da kolju po kućama, ili po ulicama. Takođe, ni osuđeni i neosuđeni ratni zločinci ne sudeluju baš u impresivnom broju na tom spisku. Umreženi pedofili? Ma jok. Hitlerovi ili barem Ljotićevi veterani? Čisto sumnjam. Naprotiv, ubedljiva većina njih su obični, mirni i lojalni građančići ovog našeg svračijeg zakutka, tihi susedi, vaspitavani i vaspitavajući da „pokornu glavu sablja ne seče“ i tome slično, suburbana sirotinja raja koja živi loše, ali zato teško, s neubedljivom prošlošću, nezavidnom sadašnjošću i neveselom budućnošću. Preko dana rade, ako imaju gde, poslove koje niko drugi neće, i za to su plaćeni malo, ako se ima čime. Posle dođu kući, zavale se pa blenu u televizor, i tako već decenijama: sve što su naučili o tome kako funkcioniše Spoljni Svet, došlo im je baš iz te kutije. Osim u slučaju onih među njima čiju nepresušnu intelektualnu radoznalost ništa ne može da utaži, pa ponekad čitaju čak i novine, i to najzahtevnije: odrasli su na Novostima, ama su ih zamenili Qrirom, lakši je i tanji, bije pravo u plexus, za tri minuta si već kod suštine svih stvari na svetu (proste kao klot pasulj, i isto tako teške za stomak). A izeš ti suštinu do koje se putuje duže od tri minuta, jakako, brzim mentalnim prugama Srbije!
Sve ovo sigurno zvuči kao da se sprdam nad njima, ali to mi nije namera. Ovo nije izraz sprdnje nego tuge koja pokušava da ne bude patetična; ovo nije govor „aristokrate“ koji svisoka gleda na plebs, nego čoveka koji skučenost i čemer duboke Srbije poznaje duboko iznutra, po svakom mogućem osnovu. Problem sa gnevnim ljudima sa niške Trošarine nije u tome što su oni Neki Drugi u odnosu na nas moralne i čiste; naprotiv, nevolja je baš u tome što smo to Mi, što oni samo s indikativnim viškom brutalne otvorenosti emituju ono što i dalje dominira na vrednosno-pojmovnoj mapi „malog čoveka“, a što je, opet, samo „prevod na srpski“ kojekakvih tlapnji naših izlažiranih elita.
Hoće se time reći ovo: nisu se Trošarinci sami dosetili toga da smo „Mi Srbi“ nekakav poseban narod (da ne rečem nebeski) kojem drugi nisu ni do kolena, a naročito oni upadljivo tamnoputi, a još naročitije oni s muslimanskim imenima. Nisu to, velim, sami smislili u trenucima dokolice između čaja u pet i opere u sedam, no su to bezbroj puta čuli – katkad otvoreno, češće uvijeno ali dovoljno razumljivo izrečeno – sa bezbrojnih televizijskih predikaonica, a bogme i sa nekih drugih mesta sa kojih se „običnom“ svetu objavljuje Vlast i Moć, ne samo ona striktno „politička“ nego svaka koja utiče, koja kreira, usmerava, odlučuje. Šta im je ta elita emitovala svih ovih godina kao poželjan način ponašanja i osećanja sveta oko sebe, šta ako ne sistematski gajenu neosetljivost prema svakoj Drugosti, koja da je naprosto Pretnja, pa je bolje klepiti je, nego čekati da ona klepi tebe? I Trošarina je naučila lekciju, interpretirala je na svoj, malko nezgrapan i neišlifovan način, i sada smo tu gde smo. I svi se nešto strašno zgražavaju. Ljudi koji nekako, eto, nisu umeli ili stigli da se zgroze ni nad jednom Srebrenicom, sada se zgražavaju nad Trošarinom. Mada ovde, hvala Bogu i Alahu, niko nije poginuo, a valjda ni neće. Ovo ne znači da Trošarina nije strašna, nego da o pojmu i smislu Strašnog odavno ne mogu govoriti oni koji su dokazano vodeći proizvođači Strašnog.
Zato bi bilo dobro da svaki opinion–maker ovog olinjalog galimatijasa između Horgoša i Preševa dobro razmisli pre nego što sledeći put užasnuto cokne nad ljudima s Trošarine: jesam li i ja nečim i nekako doprineo da ovi ljudi budu ovakvi? Znam ih možda stotinak koji bi na to smeli da odvrate „ne“, a da im nebo ne padne na glavu. Ostali – pravac Trošarina, na lizanje onoga što ste proizveli! I krenite od osnovnih stvari, koristiće i vama.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve