Zaboravljeni jezik duše

Teška je rabota prirediti rečnik pojmova psihologije Karla Gustava Junga, slavnog švajcarskog psihoterapeuta, psihijatra i psihologa, i malo ih se usudilo da to učini, među samim njegovim sledbenicima do sada su se toga posla latila samo trojica – E. Samjuels, H. Hark i D. Šarp. Razlozi su brojni, između ostalog, obim do sada objavljenih dela koji premašuje brojku od 30. tomova, a u pripremi je, po rečima priređivača Jungove zaostavštine, Sonua Šamdasanija, najmanje 15. tomova. Pridodajmo tome već objavljenu dvotomnu prepisku sa znanim i neznanim sagovornicima, zatim pisma razmenjena sa Frojdom, teologom Viktorom Vajtom i nobelovom nagradom ovenčanim fizičarem Volfgangom Paulijem (u pripremi je i prepiska koju je Jung vodio sa brojnim sabesednicima, koja broji dodatnih 16.000 pisama). Dakle, onaj ko bi se uhvatio u koštac sa odabirom najvažnijih pojmova Jungove psihologije mora da zaroni u, u najmanju ruku, 27.000 stranica koje je za sobom ostavio.

Nemali problem predstavlja i to što je Jungova teorija ličnosti, po mnogim stručnjacima na polju psihologije ličnosti, najobuhvatnija i najsloženija, a na njoj zasnovana psihoterapija ona koja najdublje zahvata u čovekovu dušu. Dodajmo i to da je sam Jung smatrao da ono o čemu piše i šta proučava – psihu kao takvu i u njoj sadržanog ljudskog subjekta, a ne obrnuto, kao što većina savremenih psihologa smatra, čovekovu ličnost koja u sebi sadrži dušu – nije moguće podjarmiti u kakve naučne definicije već, u najboljem slučaju, opisati, izraziti ili dočarati, kao što to sam Trebješanin navodi, posredstvom simbola ili metafora. Na kraju, a u tome se slažu neki postjungovski psiholozi, postmoderni kritičari i teolozi, teško je razabrati (odrediti) koji je Karl Gustav Jung predmet naučnih, filosofskih ili književnih proučavanja, kritikovanja, dekonstruisanja ili prevrednovanja, jer se u njegovom obimnom opusu susreću ideje koje ga ocrtavaju isključivo ili pretežno kao pristašu premoderne, ili kao zagovornika moderne ili kao preteču i perjanicu postmoderne.

Očigledno je da pred navedenim preprekama i ograničenjima Žarko Trebješanin nije ustuknuo već da se uprkos svemu odvažio da sačini pojmovnik Jungove psihologije, smatrajući da je sazrelo vreme da se čitaocima ponudi „jedan sistematičan, celovit i iscrpan rečnik Jungovih pojmova i simbola“ (Trebješanin, 2008, str. 9). Moguće da mu je u narečenom naumu išlo naruku to što nije jungovski psiholog, te da se otuda nije, poput većine sledbenika Karla Gustava Junga, poistovetio sa velikim švajcarskim psihoterapeutom i njegovim pogledima, u koje spada i naum da je nemoguće dušu i njene procese definisati i omeđiti. Svakako je podršku imao i u onome što je prethodno sačinio, a to su dva rečnika koja su se, svaki na svoji način, ticala ljudske duše: Leksikon psihoanalize (1996) i Rečnik psihologije (2000). Razlog da se lati pravljenja navedenog rečnika treba tražiti i u činjenici da se mar za Jungovom psihologijom u Srbiji uvećava, jednako među stručnjacima i laicima, a da je, pri tome, Jung vrlo često žigosan kao kvazipsiholog, kao mistik i šarlatan ili osrednji mislilac. U tom smislu, Trebješanin pokušava da ispravi uvrežene stereotipove i predrasude nudeći rečnik kojim nastoji da rasprši podozrenje prema Jungu kao nadrinaučniku i drugo, da umanji „haos znanja“ i tumačenja koji odlikuje brojna dela koja se bave Jungovim teorijama, pojmovima ili idejama. Naposletku, opravdanje da se priredi rečnik Jungovih pojmova može ležati i u tome što unazad nekoliko godina u nas postoji i dela grupa jungovskih psihoanalitičara koji sprovode obuku iz analitičke psihologije, te njima samima i njihovim učenicima ovakav rečnik može poslužiti kao važno nastavno sredstvo.

Pored pobrojanog, sam Trebješanin kao dodatne razloge koji su ga vodili pravljenju rečnika nabraja i neophodnost da se u sveobuhvatan rečnik Jungove teorije „uključe osim pojmova i simboli„, iz najmanje dva razloga. Prvo, Jung je držao da se nedokučiva i neuhvatljiva priroda duše ne može dočarati apstraktnim i jednoznačnim odrednicama, no posredstvom simbola, dakle onim, emocijama i na nesvesnom zasnovanim, „zaboravljenim jezikom duše“. U tom smislu, značajnu stranu Trebješaninovog rečnika predstavlja rukovet odabranih simbola, sa ciljem da se posredstvom ovih slikovnih metafora (vizuelnih simbola) čitaocu olakša razumevanje čvornih pojmova analitičke psihologije. Sam priređivač rečnika će o tome reći: „Vizuelni simboli … često uspešnije, primerenije i jasnije ukazuju na skrivenu predstavu čija se, često protivurečna i polivalentna, priroda opire verbalnom i pojmovnom izražavanju“ (Trebješanin, 2008, str. 9). Jedno je sigurno, vizuelna pratnja (likovna oprema rečnika koju je majstorski upriličila Dragana Radivojević) Trebješaninovog rečnika izuzetnog je kvaliteta i u potpunosti u funkciji dubljeg i obuhvatnijeg poimanja Jungovih pojmova i simbola.

Drugo, a tu Trebješanjin cilja na nešto što je povrh Jungove analitičke psihologije, simboli su ono što pojedinca jedne kulture, tradicije, etniciteta ili religijskog opredeljenja povezuje sa „drugim“, to jest sa „inim“. Posredstvom simbola čoveku postaje blizak onaj koga opaža i vrednuje kao drugačijeg ili različitog, čije se inosti plaši, pred kojim uzmiče ili kojeg iz straha ili neznanja obezvređuje, omalovažava ili nekritički precenjuje i uzdiže u nebesa. Upoznavanje i uvažavanje simbola („zaboravljenog jezika duše“) vodi podjednako samosaznavanju i zbližavanju sa drugim, ali i jednom obuhvatnijem i dubljem razumevanju mitologije, bajki, epova, religijskih rituala, i ništa manje, politike, sveta finansijskih zbivanja, moderne umetnosti i stripa. Ukratko, prikupljeni i protumačeni simboli su u službi razumevanja Jungove psihologije ali, povrh toga, oni mogu poslužiti kao oruđe dešifrovanja „arhaičnih i modernih kultura“ (isto, str. 10).

Cilj koji je Trebješanin pred sebe postavio je teško doseziv, ali ne i neostvarljiv, ukoliko na umu ima ograničenja koja su napred navedena. Napor da se priredi sveukupan rečnik Jungove psihologije je očigledan, posebice ako na umu imamo obim i dubinu onoga šta je švajcarski analitičar za sobom ostavio, a na čitaocima je da procene da li su dobili „kompas“ koji će im olakšati razumevanje simbola i pojmova Jungove psihologije ili ne. Takođe, na njima je da ocene da li je reč o rečniku koji će im olakšati tumačenje raznolikih proizvoda drevnih i savremenih kultura.

Ukoliko, na kraju, kažemo i ponešto o primedbama koje se mogu uputiti načinu na koji je rečnik priređen, onda se one mogu svesti na dva značajna prigovora. Prvo, iako je pred čitaocima Rečnik Jungovih pojmova i simbola, ono „Jung“ iz naslova se nekada, uistinu, odnosi na švajcarskog analitičara i to kako je on odredio neki psihološki pojam. No, u nekom drugom slučaju (prilikom određenja nekog drugog pojma ili pri pojašnjenju istog) ovo „Jung“ se odnosi na sledbenike i njihova shvatanja, interpretaciju i, još više, preinačenja pojmova koje nisu, zdravo za gotovo, preuzeli od svog učitelja. Prilikom čitanja pojedinih odrednica to nije jasno, te ponuđeno pojašnjenje (u stvari različita pojašnjenja istog) može delovati kontradiktorno i zbunjujuće. Pošto sam siguran da će vrlo brzo doći dan kada će se pojaviti novo izdanje Trebješaninovog rečnika, ova greška se lako može otkloniti time što će priređivač u Predgovoru, u opštim crtama, pojasniti razliku između Junga i njegovih sledbenika i, još više, potcrtati razlike između vladajućih, savremenih škola analitičke psihologije („klasične“, „razvojne“ i „arhetipske“) i njihovih, neretko, potpuno protivurečnih određenja čvornih pojmova jungovske dubinske psihologije. Isto se može učiniti i pri definisanju svakog problematičnog pojma.

Druga primedba tiče se uključivanja simbola u rečnik Jungovih pojmova. Do sada nijedan priređivač pojmovnika Jungove psihologije to nije učinio, strahujući da se time mogu univerzalizovati, a time ujedno ugroziti, fenomenalni aspekt i polisemičnost predstava kojima se Jung prevashodno služio u opisivanju duše. Trebješanin, očigledno, daje prednost simbolu nad predstavom (štaviše, u Rečniku nije sadržana odrednica predstava, kolektivna ili arhetipska predstava) i time se, čak i nehatno, svrstao na stranu dve danas vladajuće škole analitičke psihologije. To svakako nećemo ubrojati u nedostatak, ali je i to moglo ući, u vidu pojašnjenja, u Predgovor i niukom slučaju ne bi ugrozilo njegovu sveobuhvatnost. Ono što predstavlja problem jeste način na koji je simbol upotrebljen u rečniku. Naslov implicira da je reč o Jungovim simbolima, to jest načinu na koji ih je on sam odredio i omeđio. Opet, neki od navedenih simbola koji su u rečniku sadržani nisu bili predmet Jungovog istraživanja, te ih on ili ne pojašnjava ili samo ovlaš spominje, ali, svakako, ne predstavljaju ono što možemo nazvati Jungovim simbolima. U najboljem slučaju, reč je o, uistinu, univerzalnim simbolima, čija pojašnjenja mogu biti sadržana u kakvom obuhvatnom rečniku simbola, pri čemu se ponuđena tumačenja zasnivaju na shvatanjima više autora različitih profesija, pristupa, perspektiva ili nazora. Otuda smatram da je, kao u slučaju prve primedbe, poželjno u drugom izdanju pojasniti na šta (na koga) se tačno izraz simbol odnosi.