Sedeo sam pre neki dan s prijateljima u jednoj novosadskoj restoranskoj bašti, gostili smo se i mrsili vojvođanskim specijalitetima, pa se dovršavali štrudlama, pa sve tako… Naizgled, sve je bilo normalno da normalnije ne može biti, čak je i obližnja utakmica Vojvodina – Crvena zvezda prošla bez razbijenih glava na stadionu i oko njega, što je ovde samo po sebi izvanredan uspeh, takoreći civilizacijsko dostignuće. A možda naprosto nikoga iz Tuluza nije bilo u blizini?
Sve je, velim, izgledalo normalno, business as usual, ali to se samo nama površnima tako čini. Stvari zapravo stoje mnogo gore i strašnije: Vojvodina je u velikoj, ogrooomnoj opasnosti, i samo je jedna tanka nit deli od odvajanja od Srbije. Zle separatističke horde na pragu su ostvarenja svog odvratnog cilja, i to ponajviše zahvaljujući činjenici da je Goran Knežević, bivši gradonačelnik Zrenjanina, već godinu dana opravdano sprečen da ih u tome spreči, pošto se – nedužan kao Kalimero – nalazi u zatvoru. Gde ne prevodi Kapital, jer kao obrazovan čovek zna da je ovaj već preveden zahvaljujući jednom njegovom davnom kolegi po bukagijama, nego se neustrašivo bori protiv otcepljenja Vojvodine od matice Srbije (ili obrnuto, ko će ga znati), mada mu je, avaj, snaga sputana rešetkama.
Ako vam gornji pasus zvuči kao nedostojna sprdnja s čovekom koji se nalazi u zatvoru, optužen za nešto (žanr: lepljivi prsti) što tek treba dokazati, ne mogu vas kriviti zbog toga. I sam bih, do pre neki dan, mislio kao i vi. Kneževića je prvo slavilo i hvalilo kao sega-mega menadžera i top-gradonačelnika koji je oživeo jedan grad na ekonomskom izdisaju, a onda ga obnoć uhapsilo i zasulo optužbama za razne vrste tranzicionog muljanja i „ugrađivanja“. Te su optužbe možda na mestu – na njegovom položaju, takvih mogućnosti svakako ne nedostaje – a možda su i nekakva montaža atrakcija, ko će ga znati. Sam je Knežević već u nekoliko navrata pokušavao da se opere, ne libeći se da usput pomalo i uplatka rođenu mu (Demokratsku) stranku, što je iz njegovog ugla sigurno sasvim OK, jer će biti da ima razloga da veruje da je ostavljen na cedilu… Ne bih se ni u te njihove burne paraporodične odnose – uz prigodno javno ispiranje uflekanog veša – ni na koji način mešao; hvala lepo, ne bih da uneredim ruke. No, od pre neki dan, ova kriminalno-politička stvar dobija posve nove dimenzije, više nego zanimljive.
U intervju vazda pravdoljubivoj Pravdi – đe će suza no na oko – Knežević smelo razotkriva il grande zaveru koja stoji iza njegovog hapšenja: u pitanju je urota vojvođanskih separatista na čelu sa prepredenim Pajtić Bojanom (njegovim starim stranačkim arhineprijateljem), koji su kanda shvatili da im još samo Kneževićev boravak na slobodi mrsi konce, dočim su sve drugo već manje-više oposlili, evo, još samo da pronađu pogodan plac za američku ambasadu u Novome Sadu (što baš američku? Znaš ti dobro, kumašine, zašto…), i gotova stvar, mogu da apliciraju za fotelju u UN. Ma, šta fotelju: za trosed!
Ako vam i ovo deluje kao sprdnja, nije vam za zameriti: znate i sami da čovek koji je iole pri sebi ne može govoriti takve stvari, pa makar i za Pravdu. Zato, da ne bude da ja tu nešto dosoljavam, dajem reč samom građaninu Kneževiću, Državnom Prijatelju br. 1, koji na pitanje otkud on u ničim neizazvanom pritvoru, mudruje ovako: „Zasmetao sam snažnom i širokom pokretu vojvođanskih indipendista kojeg predvodi sadašnja pokrajinska vlast. Taj pokret, koji je od 2004. godine postepeno ojačavao u organizacionom i finansijskom smislu, započeo je prošle godine opsežnu akciju uklanjanja svih svojih preepreka i ja sam jedna od njegovih prvih, ali sigurno ne i poslednja žrtva. Nažalost, iz perspektive Beograda, politička kretanja u Vojvodini poslednjih godina uvek su bila u nekom drugom planu, u senci tema poput odnosa sa Crnom Gorom, statusa Kosova i Metohije, usvajanja novog ustava i nekoliko izbornih procesa. To je omogućilo pokrajinskoj administraciji da pripremi teren za bitku koja se upravo vodi, a u kojoj postavlja temelje nove države na teritoriji Srbije. Moje hapšenje i dugo držanje u pritvoru pokazuje koliko su vojvođanski indipendisti snažni, ali i koliko je centralna vlast u Srbiji delom nesvesna te činjenice, a delom nesposobna da prepozna opasnost od takvog razvoja događaja i da mu se efikasno suprotstavi“ (Pravda, 28. 9. 2009).
Dobro, znam da se svako brani kako zna i ume; znam i to da neko ko misli da je u zatvoru „politički“ može poželeti i da uzvrati „politički“. No, ovo čime nas Knežević časti, da prostite, podosta prevazilazi njegov „slučaj“, kakav god on zapravo bio. Naime, zašto su ovde grlati patriotizam i lepljivi prsti uvek u nekom čudno prisnom odnosu, bilo dokazanom, poludokazanom ili teško dokazivom? I zašto se svako stvarno ili tobože „od formata“ koga skleptaju u zatvor odmah poziva na svoje grandiozno Rodoljublje? Zatvore onomad onog sudiju – on udari u patriotsku kuknjavu u stihovima; uhvate Stojana Župljanina – ovaj odmah uhvati da gusla i groteskno stihoklepuje o sopstvenom utamničenju kao neviđenom gubitku za vaskoliko Srpstvo, koje takoreći ostade siroče; zakatanče bilo koju secikesu i barabu zvučnog imena, ova odma’ propišti kako su joj – onako prepoštenoj – to smestili prokleti Dušmani Srpstva! Evo sad tako i Knežević: nije mi meni do mene, nego ako ja ostanem u zatvoru, ode Vojvodina, posle će vam biti žao… Pa ima li, bre, tome kraja?
Ne pada mi na pamet da „presuđujem“ da li je Knežević kriv za ono za šta je optužen. Ako jeste, neka plati. Ako nije, neko drugi mora da plati s kamatama. Ali, raspirivanjem toksičnog raspoloženja prema Vojvodini, ciničnim papagajisanjem minusinteligentnih teza ultradesnice radi nade u nekakav sitni lični kolateralni ćar usred cele te isfabrikovane pometnje, Knežević se diskvalifikuje iz svake ozbiljne rasprave: kako sad da verujem u skliskost njegovih prstiju kad je prigrlio retoriku svojstvenu Lepljivima?
