Propadanje Islamske revolucije

Sahrana ajatolaha Hoseina Alija Montazerija, jednog od najvatrenijih verskih opozicionara, ujedno je bila prilika za ulične proteste protiv iranske vlasti i, prema mišljenju mnogih analitičara, protiv Islamske revolucije iz 1979. godine. Od prevare na predsedničkim izborima održanim 12. juna, represija u Iranu je u porastu, dok vlast iz ruku ajatolaha prelazi u ruke Revolucionarne garde, čiji su lideri teološki ekstremni kao mule, ali imaju oružje, kontrolišu nuklearni program, obezbeđuju finansiranje i naoružavanje terorističkih organizacija širom sveta.

Najpoznatiji međunarodni simbol opozicije iranskoj represiji jeste Širin Ebadi, prva žena sudija i dobitnica Nobelove nagrade za mir 2003. godine. Dobitnica najvećeg priznanja ustručava se da se vrati u svoju zemlju, jer se plaši da će biti smesta uhapšena. Njen strah nije neosnovan zato što su iranske vlasti protiv Ebadijeve i njenog muža pokrenule postupak zbog navodne utaje poreza pokušavajući da je diskredituju. Policija je nedavno otišla tako daleko da su joj privremeno oduzeli i Nobelov medaljon.

Za nepopularnost Islamske revolucije kriva je država, koja je dozvolila da nastane haos u ekonomiji posle svrgavanja šaha sa vlasti. Prosečnom Irancu dovoljno je samo da uporedi svoju zemlju sa obližnjim arapskim i da sva krivica za propuštene šanse padne na Teheran – ajatolasi nisu uložili novac u naftnu infrastrukturu, uključujući domaće rafinerijske kapacitete, a to je ono što održava ekonomiju Irana. Drugi razlog za urušavanje Islamske revolucije jeste to što su mladi ljudi duboko i istinski nezadovoljni. Oni su odlično obrazovani i uočavaju da bi mogli slobodnije da žive (poput mladih u zalivskim i drugim zemljama) ako razbiju oklop u kojem se nalazi čitava njihova zemlja. S obzirom na to da više od dve trećine ukupnog broja stanovnika u Iranu čine mladi, oni više nisu samo demografska referenca, već su osa okretanja društva u celini. Ebadijeva je za njih, a naročito za mlade žene, istinska heroina. Najzad, postoji etničko nezadovoljstvo među Arapima, Kurdima, Turkmenima i mnogih drugim etničkim grupama, koje čine nešto manje od polovine stanovnika – etnički Persijanci čine jedva nešto više od 50 odsto.

Ovi faktori nezadovoljstva često ne korespondiraju, ali je sasvim izvesno da se nezadovoljstvo koje građani osećaju prema vladi više ne može ignorisati. Da su Amerikanci radili kako treba i pružili konkretnu pomoć opoziciji u prethodnoj deceniji, možda bi režim pao na junskim izborima. Nažalost, ni Vašington a ni iranska opozicija nisu bili spremni i šansa je propuštena. Današnji Ahmadinežadov režim nastavlja represiju, nesmetano pripremajući progone bivših predsedničkih kandidata i opozicionih lidera. Pitanje je da li nenaoružana opozicija, podeljena međusobno i bez delotvornog vođstva, može da napadne režim i dovede do promene u bliskoj budućnosti.

Džon Bolton