Nekako smo navikli da ove dilbere što divljaju po stadionima smatramo „osobama bez zanimanja“, ili u „boljem“ slučaju onima što „žive od nedostatka dokaza“, što već jeste nekakvo zanimanje, mada se dotično ne nalazi u ponudi Zavoda za zapošljavanje, a ni kadrovi za njega ne obrazuju se u zvaničnim institucijama, nego više po principu „s kolena na koleno“.
Pa ipak, ne mora da bude tako. Nađe se tu raznih interesantnih obrazovih profila, od štemera za cvingcangle preko pomoćnika bojlermajstora, pa do čuvara plaže u zimskom periodu. Nuto čuda, sve ovo oko hajke na Brankicu Stanković otkrilo nam je da se među stadionskom fukarom dade naći i ljudi vrlo, jelte, konzervativnih profesija, onih od kojih bi čovek nekako očekivao da budu daleko od svakog belaja… Eto, prvo su reflektori upereni na građanina Ivana Ivanovića, lidera ljupke profašističke organizacije Naši iz Aranđelovca, koji je vrhunac svog smislom ionako nabijenog života doživeo entuzijastičkim učešćem u sprečavanju tribine Peščanika u gradu kisele vode. Njegova je, pak, organizacija povezana s nizom sličnih dražesnih udruženja, uključujući i falange navijača. Po Ivanoviću, to je sasvim krasno i u redu, je, kud ćeš boljih i vrlinama ispunjenijih Srba od ulično-stadionskih baraba kojima je vrhunac životne radosti da nekome rascopaju glavu?! A rascopavanje nečije glave sasvim je bogougodan sport i razonoda, pod uslovom da se radi u ime patriotskih razloga. A njih, razloge, bar nije teško naći, samo li umeš da misliš patriotski.
E sad, sve ovo i nije po sebi tako čudno – šta ćeš, raznog sveta ima. Samo, Ivanovićeva je profesija malko neobična u ovom kontekstu. Naime, osim što je bekrija i Aktivista, Ivanović je i veroučitelj po aranđelovačkim školama. I to hrišćanske vere, da ne poveruješ. Čovek bi Ivanovićevu veru nekako pre povezao sa nekim smešnim negativcem iz filmova Brusa Lija nego sa Isusom Hristosom, ali eto, tako se to Aranđelovčanima zalomilo.
Drugi primer možda je još uvrnutiji. Među vođama divlje horde koja je Brankici S. poručivala da će „proći ko Ćuruvija“ identifikovano je i lice Đurđević Dragan, po zanimanju, tj. činu poručnik Vojske Srbije. U vojsci je Đurđević, pretpostavljam, manji od makova zrna kad je u pitanju poštovanje zakona i pravila službe, ali zato mračniju stranu svojih strasti iskazuje na stadionu, i to ne kao tamo neka boranija, nego kao jedan od lidera ugledne navijačke grupe „Brain damage“, kojoj i samo ime ukazuje na visoke i suptilne pretenzije. Evo, trenutno proučavaju Šopenhauera, u originalu, da bi imali izgovor što ništa ne razumeju. Prvo su ga čitali na srpskom, ali je rezultat bio isti. I sada, eto ti ga, jedan poručnik vojske predvodi društvance koje se ponosi oštećenjem mozga kao nekakvim ordenom.
Ono što je meni zanimljivo glede ovog veroučitelja te poručnika jeste to kako ljudi koji dolaze iz samog srca jednog patrijarhalno-„državotvornog“ poretka oličenog u divinizovanom redu, miru te bespogovornom poštovanju autoriteta (prosveta + crkva, tj. vojska) zapravo prelaze na drugu stranu, i identifikuju se sa uličnim ili stadionskim nasilnicima, kriminalcima i propalicama (ili barem u njima vide dragocene saveznike). Zar to ne bi trebalo da bude nešto „nečuveno“? Ako vam to tako izgleda, verovatno ste čestit čovek, ali je još verovatnije da ste prespavali bar poslednjih dvadeset godina. Naime, šta? Nekadašnji stubovi poretka (pa makar i patrijarhalnog, odnosno jednopartijsko-socijalističkog) prilično su lako prigrlili haos, čim im se učinilo da će tu biti nekog većeg ćara za njih. i ne da su ga prigrlili, nego su ga i blagosiljali, ili poradili na njegovom organizovanju i berićetnom uvećavanju.
Nekada, svedočim, nije bilo tako, štaviše – ništa slično nije bilo ni zamislivo. Okej, „državnih“ veroučitelja baš i nije bilo kad sam bio klinac, ali se zato oficira odlično sećam – ta, imao sam jednog u kući. Možda pomalo nadmeni i kruti, ali svakako besprekorno uredni i izvežbano rezervisani prema manifestacijama spoljnog, civilnog sveta, bili su kasta za sebe, u dobrom ili lošem smislu, kako već volite. No, sama mogućnost da bi neko od njih, pa makar i poručnik, bio vođa uličnih gangstera i besprizornika, uglavnom povezanih sa mafijaškim strukturama, bila je bitno manja nego da se za nekog oficira ustanovi da je zapravo purpurni insekt sa planete Zerkman 213, u sazvežđu Ganimed.
Šta se, dakle, dogodilo u međuvremenu? Možda baš jedna temeljita promena vrednosne paradigme, koja je nekako inkorporirala i nagli, drastični pad gađenja prema sredstvima koja se koriste u borbi „za našu stvar“. Crkvi na jedan način, vojsci i policiji na drugi, i barabe su postale dragim saborcima, što se odlično videlo kroz sve one kanibalske ratove devedesetih. Dobro, to su bile zle devedesete, ali zar nije 2000. sve to promenila? Površinski, možda i jeste. Dubinski, ekipa je ostala manje ili više na okupu.
Ivanović, koji širi borbeno hristoljublje, i Đurđević, koji širi teško-je-reći-šta, samo su malko napaljeniji momci, pa se kod njih sve to odmah vidi. Inače su daleko od toga da budu izuzeci. Hoćete li dokaze? Da nije tako, ne bi stanje u Crkvi i oko nje bilo ovakvo. Da nije tako, ne bi Ratko Mladić još bio na slobodi. U međuvremenu, trebalo bi bar onog Đurđevića priupitati kome i čemu se on to zakleo? Tek da znamo na čemu smo.
