Dužan ko Grčka

Za „Vreme“ iz Soluna

Poslednjih meseci, pošto je globalna ekonomska kriza dostigla vrhunac, Grčka se kao sledeći kandidat za bankrot našla kao moguća žrtva u centru svetske pažnje. Naime, pokazalo se da je Grčka idealna da bankrotira, kao zemlja sa 11 miliona stanovnika na periferiji evrozone, sa hroničnim strukturalnim problemima, visokim društvenim deficitom i velikim dugom, sa smanjenom konkurentnošću i veoma tromim i duboko korumpiranim i birokratizovanim državnim aparatom. Osim toga, Grčka je zemlja koja je uprkos relativno visokom životnom standardu koji je 2008. dostigao 95 odsto proseka Evropske unije, naučila da živi na kredit, koristeći se povoljnim kamatama kao članica evrozone, a pri tom trošeći više nego što proizvodi.

Grčki političari su godinama lagali svoj narod, često upotrebljavajući takozvano „kreativno knjigovodstvo“ ne bi li ulepšali statističke podatke, a pri tom izbegli probleme sa briselskim tehnokratama i ostalim partnerima u evrozoni. Kad je „žurka“ završena i kada je došlo vreme da se plati račun, a desilo se da to bude usred najgore svetske ekonomske krize u poslednjih nekoliko decenija, otkrivena je surova stvarnost. U uslovima velikog ekonomskog pada, velikog deficita i silnih dugova, ali i dugogodišnjeg opadanja kreditne moći, Grčka se pokazala kao preslaba da uđe u novi zajam sa takozvanim normalnim kamatama za jednu zemlju iz evrozone, te se našla u centru jakih pritisaka od strane profitera, koji na kraju krajeva imaju za cilj slabljenje evra pa čak i raspad zajedničkog evropskog novčanog sistema.

Danas se Grčka nalazi u vrlo nezavidnoj prelaznoj fazi: da li će potonuti ili će se promeniti? Međutim, oni koji poznaju ovu najjužniju balkansku zemlju, njenu veoma specifičnu istoriju, i mentalitet Grka, znaju da je grčki narod navikao da preživljava i u najtežim uslovima. Hoće li uspeti da se izvuče iz ovih današnjih modernih iskušenja?

NEKA BOGATI PLATE: „Neka bogataši plate ceh, a ne zaposleni“, bila je glavna parola na masovnom štrajku koji je potpuno paralisao zemlju 24. februara. Čitava 24 sata je sve stalo u Grčkoj, počevši od državnih institucija i javnog prevoza, preko banaka i medija, jer je u štrajku učestvovalo više od dva miliona zaposlenih u društvenom i privatnom sektoru. Uzrok štrajka je činjenica da će opet zaposleni poreski obveznici platiti najveću cenu takozvanog programa društveno-ekonomskog prilagođavanja, koji zahteva da deficit zemlje padne sa 12,7 odsto BDP-a kakav je bio krajem 2009. na manje od tri odsto do kraja 2012. A to znači: povećanje poreza, poskupljenje benzina, alkoholnih pića i duvana, kao i smanjenje plata državnih službenika do čitavih 20 odsto.

Zaposlenima u Grčkoj naročito teško pada ukidanje 14. plate, naime svakog Božića Grci zaposleni u državnom i privatnom sektoru primaju jednu platu na poklon, koja je uvedena posle pada vojne hunte 1974. Glavni povod za generalni štrajk bila je upravo najava ukidanja te 14. plate, što je za grčke sindikate bio „casus belli“ protiv države. Ali uprkos pritisku na Atinu, koji vrše tehnokrate iz Brisela, da zakonski sprovede ukidanje 14. plate koja je za Evropljane neshvatljiva, grčka socijalistička vlada pokušava da se odupre pritisku i da nađe neku drugu formulu pomoć koje će baršunastim potezima smanjiti prihode zaposlenih.

Paradoksalna je činjenica da je nova socijalistička vlast u Grčkoj, koja je izabrana prošlog oktobra uz ubedljivu pobedu od 44 odsto glasova, bila raspoložena i obećavala kako će sprovesti pravedniju politiku raspodele kolača i „uzeti od bogatih i dati siromašnima“. Vlada je obećala da će sprovesti pravedniju socijalnu politiku, ali je zbog veoma kritične ekonomske situacije primorana da sprovede jednu mnogo tvrđu neoliberalnu politiku, politiku drastičnih ograničavanja društvenih doprinosa i državne pomoći, da poveća čak i starosnu granicu odlaska u penziju, itd. Ništa gore nije moglo da se desi grčkom premijeru Georgiju Papandreuu, koji je i predsednik Socijalističke internacionale. Međutim, bez obzira na sve, izgleda da je Papandreu odlučan da učini sve što je potrebno, čak i da preduzme tvrde, „protiv-narodne“ mere, ne bi li Grčka izašla iz krize i povratila svoje izgubljeno dostojanstvo.

KREATIVNO KNJIGOVODSTVO: Ali, da vidimo kako je Grčka dospela u ovu situaciju? Poznato je da je Grčka duže vreme živela preko svojih mogućnosti, trošeći više nego što proizvodi, a deficit pokrivala kreditima. Grčka vlada je već dugi niz godina navikla da „kuva“ statističke podatke koje je davala komisiji EU, prikazujući smanjene deficite i dugove, tako da ne izađe iz okvira čuvenih Mastriških kriterijuma i na taj način izbegne kazne i kontrolu iz Brisela. Služili su se jednom prevarantskom tehnikom koja je popularno nazvana „kreativno knjigovodstvo“, pa je zato izraz „grčka statistika“ ušao u antologiju anegdota i viceva. Kao karakterističan primer uzima se prethodna konzervativna vlada Kostasa Karamanlisa, koja je započela plan budžeta za 2009. godinu predviđajući deficit od svega 3,3 odsto BDP-a, da bi ga kasnije promenila i rekla kako će u julu 2009. deficit dostići 6,6 odsto BDP-a, a u stvarnosti on je već bio dosegao 10 odsto, da bi dotakao i vrhunac od 12,8 odsto BDP-a krajem 2009.

A u periodu kada se sve to dešavalo, Karamanlisova vlada nije preduzimala nikakve mere u pravcu ograničavanja deficita, niti je govorila istinu grčkom narodu iz straha od političke cene koju bi morala da plati, a pri tom nastavila da daje lažne ekonomske podatke Evropskoj komisiji. Tako se s jedne strane grčki društveni dug popeo na 120 odsto BDP-a (300 milijardi evra) sa 98 odsto koliki je bio 2008, ekonomski pad se povećao (minus 2 odsto u 2009. i još minus 1,5 do 2 odsto u 2010), a s druge strane kredibilitet zemlje je strmoglavo padao i dotakao samo dno, i taj deficit poverenja će se za Grčku u stvari pokazati kao najskuplji.

Zatim je usledio čitav niz poteza iz Evrope, koji su pokazali na koliko niske grane je pao kredibilitet zemlje, a rezultat toga je bio da svetsko tržište zatvori svoje slavine za Grčku. Grčki spreads (povećanje razlike u kamatama između Grčke i Nemačke, koja se smatra baznom jedinicom u evrozoni), kao i osiguranja zbog opasnosti od gubitka, znatno su uvećala cenu koštanja grčkih kredita. Naime, kad je Grčka prošlog januara ušla u novi dug, 8 milijardi evra, koliko je uspela da izvuče sa tržišta novca, dobila ga je sa kamatom od 7 odsto, što je 4 odsto više nego kamata sa kojom se pozajmljuje Nemačkoj. Profiteri su prvi krenuli da prave lude žurke radujući se eventualnom skorašnjem grčkom bankrotu. Tako se Grčka ubrzo našla u centru neverovatnih antipropagandnih publikacija i izjava u kojima su je razni novinari nazivali „Crna ovca Evropske unije“ i otvoreno su govorili o njenom „izbacivanju“ iz evrozone, o opasnosti od bankrota i platežnoj nemoći, predviđajući krizu tolikih razmera na tržištu državnih obveznica povodom Grčke, da bi naspram nje propast Lehman Brothers ličila na jednu malu i nebitnu epizodu.

ANTIGRČKA KAMPANJA: U celoj toj klimi, naslovne strane nemačke i engleske štampe u poslednje vreme su pune negativnih naslova u vezi sa Grčkom, upotrebljavajući fraze kao što su „Uzo-kriza“, „Griechenland – Krisenland“ (Grčka – zemlja krize). Na čelu negativnih publikacija bio je slavni Financial Times, poznat po tome što igra igre profitera. Povodom priča o evropskom „paketu podrške“ (garancija iz Nemačke i Francuske za kupovinu grčkih državnih obveznica u visini od 25 milijardi evra) za Grčku, nemačka konzervativna štampa je nakratko preuzela štafetu negativnih parola pa je tako „Prevaranti u Evro-porodici“ karakterističan naslov centralnog članka u nemačkom magazinu Focus, od 22. 2. 2010, koji je čak na svojoj naslovnoj strani imao starogrčku Afroditu sa Milosa koja pokazuje poznati gest dignutim srednjim prstom ruke. „Pući će evro“, „Grci će da nas povuku za sobom na dno“, piše desničarski Focus, naglašavajući kako su Nemci u opasnosti da izgube svoj novac zbog Grka. Članak pod naslovom „Iz kolevke Evrope u zadnje dvorište Evrope“ završava se retoričkim pitanjem „šta je ostalo od naroda koji je rodio filosofe?“. Zaključak je bio kako prosečan nemački poreski obveznik ne želi da plati nijedan evro-cent da bi se spasila Grčka kojoj ionako nema spasa. Vidite, Nemci se možda osećaju najvećim od svih Evropljana, ali kada im se zatraži da pomognu Grčkoj da ne bi bankrotirala, onda se, začudo, ponovo osećaju i te kako Nemcima.

UGROŽEN EVRO: Da li zaista grčka ekonomska situacija i njeni dugovi ugrožavaju evro? Pre svega, grčka ekonomija pokriva svega tri odsto evrozone, za razliku od takođe problematične španske ekonomije (11 odsto od evrozone, 20 odsto nezaposlenost) ali i još teže situacije u italijanskoj ekonomiji (15 odsto evrozone sa mnogo većim dugovanjem od Grčke). Ako sudimo samo po veličini, vidimo da Grčka ni u kom slučaju ne može naneti smrtnu ranu evru, već može samo da otvori razna pitanja oko njegove stabilnosti. Sigurno da je 300 milijardi evra veliki dug koji se ne može lako vratiti. To je kao da tražimo od budućih nerođenih generacija da plate naše razbacivanje i hiperpotrošnju. Ali to se ipak nikako ne može uporediti sa 2000 milijardi evra koliki je državni dug Italije. Grčka će morati u 2010. da pozajmi otprilike 55 milijardi evra da bi otplatila deo duga (već je uzela 10 milijardi), a Italiji je ove godine potrebno preko 300 milijardi evra. Pitanje je, međutim, zašto svi nemilosrdno udaraju po Grčkoj kada ona ni izdaleka nije jedini problematičan slučaj u evrozoni?

Većina ljudi u Grčkoj, ali i u drugim evropskim zemljama, misli kako velike profiterske firme sa sedištem u Londonu igraju profiterske igre i svoje glasine vešto i namerno šire po tržištu. London želi da uzdrma stabilnost evra i na taj način dâ do znanja britanskim građanima kako je izbor Velike Britanije da ne uđe u evrozonu najbolji mogući. Međutim, ova ostrvska zemlja na rubu evropske zajednice je takođe veoma pogođena ekonomskom krizom, a deficit joj je isti kao i grčki, i treba naglasiti kako mnogi analitičari veruju da će Britanija biti sledeća meta profitera i predviđaju devalvaciju funte čak do 30 odsto. Uprkos tome London pokušava da ubedi britanske građane kako bi stvari za njih bile mnogo gore da su usvojili evro. Koristi dakle grčki primer da zaplaši, ali i da umiri javno mnjenje.

Kriza u Grčkoj, koja je privremeno potresla evrokonstrukciju, pokazuje kako se Evropa našla u škripcu i vreme je da se iz njega izvuče, a to iskustvo iskoristi kako bi nastavila da odlučnije vodi politiku jedinstva u formi Federacije. Ideja „prvo ekonomija, a posle politika“, οčigledno se nije pokazala kao dovoljno dobra. Da bi imao čvrstu i jedinstvenu valutu, moraš da imaš i jaku i jedinstvenu politiku. Samo putem političkog jedinstva i garancije sigurnosti grčkih granica, jer ne zaboravimo da Grčka odvaja 4,5 odsto BDP-a za odbranu, što je najveći procenat u evrozoni, Grčka će prestati da se oseća inferiorno, te će početi da gleda na sebe kao na ravnopravnu državu u jednoj velikoj zajedničkoj domovini koja se svim problemima suprotstavlja zajedničkim snagama. Posmatrano iz te perspektive, ova kriza je došla kao „božji znak“ koji će pomoći da se desi „beg prema napred“, kako to često kaže i sam grčki premijer Georgi Papandreu, koji ima ambiciju da iskoristi krizu kako bi sproveo za zemlju veoma važne reforme, koje već decenijama kasne. „U svakom zlu i zrno dobra“, kako bi rekli stari Grci.