Žerka

Čupići, naše komšije, imali su Lisu, staru, mirnu, riđu kobilu. Navikla na nas decu, ignorisala nas je. Lisa je ušla u anegdotu. Dolazeći u goste kod Čupića, kumić, gradsko dete, pozdravljao je sve učtivo: „Dobar dan, kume Rile, dobar dan, kumo“, pa tako redom. Spazivši Lisu u dnu dvorišta, radosno otrči do nje i reče: „Dobar dan i tebi, kuma Lisa!“

Mi smo jednog dana dobili Žerku. Mlada, dugonoga, vretenasta, belo-siva, sa ogromnim belegom na čelu iznad krupnih crnih očiju. Kad ju je tata doveo sa vašara, uzbuđenje je ispunilo dvorište, a komšije dolazile ceo dan i merkale. Svi se složiše u oceni da vredi para za koje je kupljena i da takve oči, kao žeravice, garantuju da će biti prava.

Prići joj nismo smeli, tu privilegiju imali su, u početku, samo tata i brat. Sestra i ja, praćene buljukom drugarica, trčkarale smo u donje dvorište, zavirivale u štalu, prenosile pratnji šta Žerka radi, kako se vlada, kako gleda… Kako su dani prolazili, primetili smo da je tata timari sa puno nežnosti, da je zove Milka, da se ona raduje njegovom glasu, bilo gde u dvorištu da ga čuje, da se raduje i nama ostalima i da se uzajamno volimo. Ali, prava junakinja, naša miljenica, postala je jednog Božića. Danima se pripremalo za trke. Kad je osvanulo božićno jutro, a sneg zaiskrio i prekrio naše široke ulice, svi su zauzeli svoja mesta. Brat i ostali momci, dečaci, svako sa svojim konjem otišli su u vrh naše ulice, mi ostali stajali smo sa strane, odmaknuti od puta, kad je, na pucanj, krenula trka. Tog dana pobedila je Žerka. Niko srećniji od našeg bate, niko ponosniji od naše kuće. Za Žerku su čuli. Jednoga dana pojavio se na vratima jedan gospodin, visok, sa velikim crnim šeširom na glavi. Reče da je sa Čeneja. Dok je sa tatom išao ka štali, od mame saznadosmo da bi taj nepoznati hteo da kupi našu kobilu. Poče da nas obuzima tuga. Stariji su tog dana pričali o nekom velikom zemljotresu, srušenim kućama, pa nam je samo još kupac trebao! Naravno da tata nije prodao Žerku, ali te noći sanjam kako gospodin sa crnim šeširom ide našom ulicom, viši od svih kuća, i rukama ruši kuće. On je Zemljotres. Strašno se bojim. Bio je to moj prvi san koji pamtim, prva stvarnost ušetala u snove, a sve zbog Žerke i straha da će nam je neko uzeti.

Žerka je bila vrednica, radila, išla na vašare, pijace, vozila nas do rodbine u druga mesta, vredno vukla teret na radnoj akciji kad je selo spremalo teren za novu školu, ali išla i do Novog Sada, gde je tata kosio travu na Avijatičarskom, u kasarni. Poveo jednom i nas. Koja je to privilegija bila! Jedan vojnik nam pokazao avione. Nekad je tu bio vojni aerodrom, da li i tad kad smo mi bili, ne znam. Ali znam i pamtim jutra kad bude mene i sestru, smeštaju nas u zaprežna kola, čujemo, onako sanjive, Žerkino rzanje i udaranje kopita, jer ona je uvek bila nestrpljiva, daju nam činiju punu višanja i hleba, i krećemo. Jedemo višnje sa hlebom, i nestajemo u ataru. Kad bismo stigli do Benta, tata bi se okrenuo i rekao: „Ovaj Bent podigla je Marija Terezija!“ Izgovarao je to nekako važno. Njiva u kaćkom ataru bila je naša najudaljenija njiva. Tamo se išlo na ceo dan. U hladovini velikog duda, ja sam čuvala sestru, gledala u daljini obrise Fruške gore i zamišljala tu Mariju Tereziju kako brda gradi i kako je lepo biti ona, mnogo lepše nego biti gospodin Zemljotres.

Jednom je tata išao na vašar u Temerin da proda tele. Prodao pa svratio u kafanu da popije sa prijateljima, valja se. Čašćavanje malo potrajalo i došla narodna milicija da pita ko je ostavio kola i konja …“Taj sam, gospodo“, reče tata. Njima se to „gospodo“ nije dopalo. Šta se tog dana desilo, pričalo se u selu, u našoj kući, često. Mi saznali od jednog momka, službenika u miliciji. Kad su uzeli osnovne podatke i saznali da je tata rođen u Americi, narodni organi javili nekima gore da su priveli jednog „Amerikanca“. Oni sa druge strane žice pitali kako je privedeni došao, i dobili odgovor da je došao zaprežnim kolima. Onda su oni odozgo strašno vikali na narodnu miliciju. Tata onda predloži da ga puste i da će njega njegova Žerka odvesti do kuće, pa se izvini zbog toga što se opet zabunio, drugovi mogu da se uvere da on njima govori golu istinu, da je rođen u Americi, Ilinois, Čikago. „Onda čika Stevan legne u kola, kaže kobili da idu kući, za njima narodni organ, na biciklu, a i ja, ali pazeći da me ne vide“, priča mladić sve hvatajući dah i boreći se sa napadima smeha. Stigla Žerka pred kapiju. Mama otvorila i… Video drug da je dopraćeni tj. naš tata govorio istinu, i otišao. Kako se slično desilo još nekoliko puta, tata uz svedoke promeni mesto rođenja u ličnim dokumentima i postade manje „sumnjiv“ organima mira i reda.

Prolazile su godine. Mi rasli, tata stario, i Žerka posustajala. Kad smo čuli da će da je prodaju, nismo pokazivali da nam je žao. A opet, nekako nam teško. Vratio se tata sa pijace, niko ni da zucne. Ja se baš zainatila pa sve nešto čitam, neću da mi se rugaju kao kad sam plakala za malim žutim teletom tvrdeći da je i ono plakalo. „Čovek je dobar, zna sa konjima, iz Gospođinaca je“, reče tata da prekine neprijatnu tišinu.

Sledećeg dana probudilo nas je Žerkino radosno rzanje. Vratila se. Kući.