Наука и уметност на мосту од танког лима

Просторије председништва Српске академије наука и уметности (САНУ) налазе се на другом спрату зграде чији су тихи ходници, предворја и канцеларије испуњени ваздухом историје, са бистама великана српске науке и оним уметничким делима за која сте се увек питали где се налазе. Но, иза високих стаклених врата атмосфера је сасвим другачија – у председништву влада стална бука, гужва, у три канцеларије непрекидно улазе гости, државни чиновници, уметници, писци и научници, најчешће сами академици, славне старине и нове снаге који у гужви која не јењава стоје, расправљају и дају предлоге.

Врата се отварају и затварају, а гости и сарадници, једва најављени код љубазне секретарице, одмах се упуштају у разговор са председником Академије Николом Хајдином, који брижљиво и са видним напором ослушкује све посетиоце, као да у први мах не чује оно што се каже. Али, потом одговара ведро и брзо, као да је чуо и оно што није изговорено.

Са професором Хајдином седимо и разговарамо испод слике Паје Јовановића Час мачевања, покушавајући да као јунаци са слике узалудно пронађемо слабу тачку у његовој конструкцији од све самих скромних одговора, те сазнамо нешто више о вишедеценијском плодном научном раду академика Хајдина, о мостовима које је пројектовао и градио, али и о Академији, о томе како су се времена у њој мењала у последње четири деценије и шта нас чека.

Почетком педесетих година развили сте познати нумерички метод у теорији еластичности, где сте применили диференцијалне једначине на дводимензионалне проблеме. Да ли је, у ери изузетног развоја рачунара, метод доживео унапређења?

Иако није имао планетарни значај, у то време у нашим условима то је био значајан метод у области грађевинарства. Настао је из потреба у области динамике грађевинских конструкција, као што су дводимензионални проблеми и проблеми брана и сличних објеката за које тада није постојао теоријски прихватљив приступ. Тада сам формулисао један нумерички метод чије је време било пре употребе рачунара. Метод се заснивао на томе да се број непознатих функција – или број непознатих у решењу нумеричког проблема – сведе на минимум. Тако је био направљен да би било што мање нумеричког посла. У то доба решавање једначина је био велики и мукотрпан посао, практично нерешив ако имате велики број једначина. И разуме се, постојао је проблем да се то редукује на мањи број једначина, а да то још увек одражава праву природу проблема.

Пошто је решавао техничке проблеме, метод је још дуго примењиван у области динамике конструкција, возила, па чак и у области звука. Нашао је примену у гранама у којима нисмо очекивали да ће примена бити могућа, али је најзначајнију имао код прорачуна лучних брана. То су велики објекти изузетне структуре и веома опасни с гледишта сигурности.

Дали сте пионирски допринос у истраживањима танкозидних конструкција. Како сте ушли у ову област?

Бавећи се теоријом конструкција, након доктората, отишао сам у Швајцарску где сам радио са научником Колбрунером, који је уочио да су танкозидне конструкције, односно танкозидни носачи, изузетно важни у укупном контексту конструкција из челика. У том тренутку област је била веома актуелна зато што се променио начин конструисања, на пример, у челичним конструкцијама људи су измислили заваривање. Заваривањем, уместо као до тада закивањем, могли су да направе много смелије и много чудноватије конструкције, али су изазвали и потребу за теоријским анализама тих танкозидних конструкција. То значи да је лим тих конструкција био релативно танак. Када погледате мостове у нашој близини, на пример, Железнички мост, приметићете да он није дебео, лим је дебљине између десет и 25 милиметара, али је удешен тако да се не поломи. Обичним људима невероватно је да тако танак лим може да издржи док преко њега пролазе тешка возила.

Том облашћу, танкозидним конструкцијама, заједно са Колбрунером, бавио сам се готово 20 година. За то време објавили смо око 20 публикација на укупно 2000 страна.

Последњих година сте окренути изучавању утицаја удара возила и пловила у мостове. Колико се ово питање, иначе, разматра при пројектовању?

Тиме сам се бавио последњих десет до 15 година. У швајцарској јавности почела је расправа о сигурности возила, железничких композиција и пловних објеката, као и опасност од њиховог удара у стубове моста. Та тема је још актуелна и за проблем постоји научни интерес. На пример, недавно се у новинама писало о томе како се шлепер откачио и ударио о неки стуб. Овде се на то није обраћало много пажње. Док је Дунав код нас још у таквом стању да тек с времена на време прође неки већи брод, статистички опасност од таквих несрећа није велика. Међутим, другачија је ситуација ако посматрате Рајну. Каже се, ако падне игла на Рајну, пашће на брод.

Мислите да би се интерес повећао за ову област уколико би било више саобраћаја?

Постоје други, много важнији проблеми о којима ми не водимо бригу. Ми користимо један мост 40 година а да га уопште не поправљамо, па се не бринемо много. Уверење наших грађана, па и стручњака, јесте да су мостови вечне конструкције. Та идеја потиче од камених мостова који су трајали јако дуго, и рушени су само у рату. А и саобраћај је тада био мали. Саобраћај на Газели нарастао је три пута од када је направљена.

Ваш мост Слобода у Новом Саду има готово култни значај међу модерним грађевинама у Србији, и не само због тога што је био међу првима са косим затегама.

Он у мом раду заузима врло препознатљиво место. У своје доба, у односу на мостове те врсте, имао је највећи распон између стубова. Такође, са Железничким мостом у Београду спада међу прве мостове тог система у свету, а најзначајније у Србији. Када се Железнички мост градио, није било више од десет до 15 мостова са великим распоном међу стубовима, а данас их има преко 1000.

Због чега је систем мостова са косим затегама постао тако популаран?

Има неколико особина које га истичу и чине доминантним. Најпре, постоји потреба да распон између стубова буде све већи, да би био што већи слободан профил. Систем има и ту предност да је релативно економичан јер решава проблем честих стубова – на местима где би требало да буду стубови, имате каблове. Уместо да неког притискате, ви га вучете за уши. Данас је 90 одсто свих мостова у свету на тај начин изграђено, а код нас је такав Железнички мост у Београду, мост Слободе у Новом Саду, као и нови мост који се гради преко Аде Циганлије.

Мост Слобода је срушен у бомбардовању 1999. године. Да ли сте веровали да може бити изнова идентично реконструисан?

До тог тренутка мост Слобода је био највећи и најзначајнији који сам пројектовао, и пионирски подухват. На телевизији сам видео да је мост срушен, али у глави нисам хтео да прихватим да је реч о њему. У моменту сам био потпуно ошамућен, али ја нисам човек који би седео и кукао. За мене је тај срушени мост био изазов за будућност. Кад сам отишао у Нови Сад после осам или девет дана, и обилазио око моста, видео сам да добар део те конструкције може да се искористи и поправи.

Убрзо смо почели да правимо предлоге за његову реконструкцију, али нико није помишљао да нам да средства. Са нама су желели да разговарају само о чишћењу Дунава како би могли да пролазе бродови. После промена 2000. године, променио се и став Европске уније, и почели смо да разговарамо о реконструкцији. Захваљујући мом залагању, мост изгледа исто као и раније.

У систему великих мостова са косим запрегама је и мост на Висли на ком сте радили деведесетих година.

У тешким временима санкција и изолованости за мене се десило чудо. Успели смо да добијемо документацију за конкурс за велики мост на Висли у Пољској. Било је веома тешко у то време радити на тако великом пројекту. У Пољску смо га послали класичним путем имајући на уму да није сигурно да ће стићи. Како смо касније сазнали, писмо је стигло, али је било затурено и пронашла га је чистачица која га је дала председнику комисије. Рад на том мосту је била веома интересантна авантура.

Један део каријере провели сте као гостујући предавач у Цириху, али и као професор на Универзитету у Београду.

У почетку сам у Швајцарској био на некој врсти специјализације, радио сам у једној великој компанији као истраживач. Онда сам склопио уговор са Швајцарским удружењем за челичне конструкције и тада сам објавио публикације о којима сам говорио. У Швајцарској сам, са прекидима, боравио око десет година. Био сам три године предавач на Високој техничкој школи. Касније је тамо и мој син докторирао, а сада је изабран за професора.

Предавао сам и у Београду, а 1970. изабран сам за члана Академије.

У међувремену се променило пет држава. Колико се Академија променила?

Када сам дошао на Академију, овде су седели људи генерације мог оца. Ја сам их гледао са поштовањем, нисам смео ништа да зуцнем. Они су полако старили и умирали. И ја сам много остарио, у међувремену сам постао потпредседник, па председник Академије, али се нисам надао да ћу у овој установи провести 40 година.

Све академије у свету су се полако мењале јер прерастају у радне организације. Њихови чланови се баве активним научним радом преко својих пројеката, симпозијума, организација, научних скупова… То што је неко постао члан Академије, не значи да може да престане да се бави науком, јер Академија мора да буде репрезентативна установа, а утицај академика се одражава у ономе што су учинили за науку. То треба да буде задатак Академије, а остале ствари које су јој приписиване, њено мешање у политику, увек су биле штетне за Академију.

Поменули сте политички ангажман који се најчешће везује за чувени Меморандум.

Сви чланови као појединци могу да се баве чиме хоће, па и политиком. Могу да припадају различитим странкама и заступају различите идеје. То што раде је њихова лична ствар и није активност Академије.

Меморандум није никад био званични акт Академије. Ниједно тело Академије, почев од Скупштине и Представништва, никад није тај текст ни заступало ни одобрило. То су злонамерне ствари које се потурају. Истина је да су се извесни људи бавили тим проблемом, али то никад није било озваничено. Међутим, пошто је у то време била општа хајка на Србију, тај меморандум, који никад до краја није био ни записан – то су били текстови изнети из одбора Академије – објављен је у „Вечерњим новостима“. Отприлике се зна ко је то њима однео.

Колики је утицај САНУ–а на развој науке у држави?

У највећи број истраживања која се спроводе у земљи укључени су чланови Академије. Такође, у већини научних установа заступљени су наши чланови, као, на пример, у Савету за науку. Пројекти које расписује Европска унија су веома значајни и финансирају се пристојним свотама новца. У добром делу тих пројеката учествују чланови Академије. Академија има онакав углед какав уживају њени чланови.