Zvezda je rođena

Za „Vreme“ iz Londona

Protekle nedelje su se prvi put u istoriji Velike Britanije pred kamerama zajedno našli lideri tri najveće političke opcije u Kraljevstvu: ispred laburista premijer Gordon Braun, konzervativac Dejvid Kamerun i liberalni demokrata Nik Klek. Od kada je 6. aprila Braun ispred svoje rezidencije najavio 6. maj kao dan parlamentarnih izbora, politička situacija se zahuktala, a vrhunac za sada dostigla pomenutom TV debatom, prvom od tri koje su najavljene. Kandidati za budućeg premijera, sa kravatama u boji svojih „tabora“ (crvena, plava, žuta), ovoga puta raspravljali su o unutrašnjim pitanjima, od zdravstvenog osiguranja, preko prosvete, imigracije i sudstva do plana političke reforme. Kako većina britanskih analitičara smatra, najteži zadatak imao je premijer Braun, koji je pored predstavljanja rešenja za nataložene probleme morao i da odgovori na mnogobrojne optužbe.

AMERIKANIZACIJA: Međutim, pažnja javnosti nije bila usmerena samo na međusobne napade, lična ubeđenja i argumente, već i na način na koji su se kandidati ponašali, gde i kako su držali ruke, kako su gledali sagovornike. U javnost je odavno procurila informacija da u poslednje vreme američki stručnjaci koji su radili na Omaminoj predizbornoj kampanji sve češće posećuju London. Tako je svaki od političara bio samo nešto drugačiji nego što ga znamo, a Okamina omiljena reč „nada“ vrzmala se u predizbornim sloganima. Gordon Braun je smireno, premijerski i sa umesnim engleskim pošalicama odgovarao na oštre napade lidera opozicije Dejvida Kameruna, koji je sa druge strane bio ljut, pokušavajući tako da dokaže javnosti da je „spreman da bude premijer“. Od lidera liberalnih demokrata, Nika Klega, nije se mnogo očekivalo. Sa žutom kravatom, koju bi mnogi političari odbili da stave u tako važnom trenutku, i sa rukama u džepovima, on se ležerno suprotstavljao obojici kandidata, a pre svega Dejvidu Kamerunu. Visokotiražni „San“ 90 minuta nakon televizijskog prenosa prvi je objavio da 51 odsto Britanaca smatra Klega pobednikom debate.

LOŠA PROCENA: Martin Kerl, kolumnista „Gardijana“, komentariše da je tokom debate u nekoliko navrata Braun ponovio lideru liberala kako se sa njim slaže po određenim pitanjima. Ketl smatra da je bila loša procena laburističkog tima da se liberali nalaze na sigurnom trećem mestu po popularnosti. On naglašava, kao i većina drugih političkih komentatora, da je samo prisustvo trećeplasiranog Klega u društvu sa Braunom i Kamerunom uticalo na porast njegove popularnosti. Poznati profesor prava sa Univerziteta Oksford Vernor Bogdanor, čiji je učenik bio Dejvid Kamerun, u komentaru za londonski „Telegraf“ kaže da je jedini razlog uspeha liberala upravo to što su ih kao jednake svrstali sa ozbiljnim političarima.

Po poslednjim ispitivanjima javnog mnjenja, kako piše „Gardijan“, liberali su prestigli laburiste, dok su konzervativci prvi po popularnosti, dok „San“ navodi da su liberali na čelu, sa jedan odsto više od konzervativaca. Kako je razlika između prvog i trećeplasiranih laburista do pet odsto, jasno je da će svaka od tri stranke dobiti oko 30 odsto podrške birača. Takva situacija objašnjava i povremeno slaganje sa liderom liberala, čak i konzervativnog Kameruna, jer je očigledno da će predstojeća vlada biti mnogo nestabilnija od trenutne (posebno imajući u vidu britanski sistem glasanja koji favorizuje dvostranački sistem, gde vladajuća stranka ne mora da ima apsolutnu većinu da bi vladala). Na ovonedeljne Kamerunove opaske, da je glas za liberale jednak glasu za Gordona Brauna, Kleg odgovara kako ne može da kaže šta će se desiti i da je uveren da će on biti sledeći premijer Ujedinjenog Kraljevstva.

NIK KLEG: Nik Kleg nije preterano poznat van granica Britanije. Njegova stranka najjača je proevropska struja na tlu Kraljevstva i kao takva veoma je važna Evropskom parlamentu, čiji je Kleg bio član od 1999. do 2004. Kao socijalni liberal, zalaže se za promene ustava koji bi omogućio pošteniji višestranački sistem, kao i za promenu zakona o porezu i smanjenje javne potrošnje. Protivnik je spoljne politike trenutne vlade i zalaže se za potpuno uspostavljanje ljudskih prava. U poslednje vreme, a posebno nakon istorijske debate, politički komentatori ga porede sa američkim predsednikom Obamom. Jedno od poređenja dovelo je i do pojavljivanja navodnih dokaza o tome da Kleg nije pravi Britanac, zbog svojih holandsko-ruskih korena.

Nakon stvaranja „britanskog Obame“ i podučavanja američkih izbornih stručnjaka, pokrenuto je i pitanje „amerikanizacije“ političke scene u Kraljevstvu. Pored veoma liberalnog parlamenta, prihvatanje televizijske debate kao oblika sučeljavanja uticaće na promene u odnosu političar–birač, gde će britanski političari morati da nauče da se sukobe sa najvećim protivnicima u najtežim trenucima, i to tako da se biračima to i dopada.

Baš kao što je pre pedeset godina debata Kenedija i Niksona promenila kriterijume za bavljenje politikom u svetu, tako će i ova debata, smatraju analitičari, dovesti do ozbiljnih promena na britanskoj političkoj sceni.