Pre trideset godina Ginter Gras mi je ponudio da napišem članak povodom Titove smrti za časopis „L-76“, koji su 1976. godine pokrenuli on, Hajnrih Bel i Karola Štern. U ono vreme to je bio najugledniji književni časopis nemačkog jezičkog područja. Ko ne bi voleo da u njemu objavi nešto? Mučio sam se nedelju dana, ali nisam uspeo da sročim ni prvu rečenicu. Na kraju sam napisao Grasu:
„Vreme“ ovu godišnjicu Titove smrti obeležava objavljivanjem postera sa njegovim likom, dimenzija 55×82cm i kratkom hronologijom njegovog života. Poster će biti dostupan u štampanom izdanju koje je u prodaji od danas.
„Veoma mi je žao, ne mogu. Šta god bih napisao, ispao bi nekakav hvalospev Titu, a ti to nećeš. Znam otprilike šta hoćeš, pokušao sam, ali jednostavno ne umem…“
On je odgovorio:
„Shvatam. Ni ja ne bih umeo da napišem nešto povodom smrti Vilija Branta…“ Brant je tada još bio živ i zdrav.
Da li sam sada, trideset godina posle Titove smrti, u stanju da o njemu pišem mirno i objektivno? U svoju objektivnost imam ne samo pravo, nego i obavezu da sumnjam. Period Titove vladavine je najzreliji, najzdraviji deo mog boravka na kugli zemaljskoj. Dok se Jugoslavija oslobađala od okupatora, ja sam bio u koncentracionom logoru, kad sam se vratio živ sa jedva 17 godina osećao sam se odraslim i pobednikom, kad je Tito umro ja sam imao 51 godinu. Period od 1945. do 1980. godine je jednostavno najbolje što sam doživeo, što sam mogao doživeti, nevezano sa tim što je mojom zemljom, Jugoslavijom, vladao Josip Broz.
Pa šta je on zaista značio svetu i nama?
KAO MORE PRED MOJSIJEM: Čini mi se da mogu da ispričam dva događaja kojima sam prisustvovao kao njegov prevodilac, a koji to pomalo objašnjavaju.
Juli 1975. godine. U Helsinkiju se skupilo trideset šefova država ili vlada – 15 članica NATO-a, 7 članica istočnoevropskog pandana te organizacije, Varšavskog pakta, i 13, kako smo tada govorili, „nn-država“, nezavisnih ili neutralnih. Konferencija za međunarodnu bezbednost i saradnju, KEBS, pretvara se u organizaciju, donosi se zajednički završni dokument. Time se ukida „hladni rat“, dolazi do uzajamnog popuštanja pre svega SAD i SSSR. U toku dvogodišnjih pregovora između Istoka i Zapada, koji su prethodili, Tito je odigrao važnu ulogu, ali neću da se vraćam na dokumenta, nego da opišem čemu sam prisustvovao. KEBS će se dvadeset godina kasnije pretvoriti u OEBS – jednu od velikih multilateralnih organizacija.
Prostorije, a pogotovu saloni kompleksa zvanog „Finlandija“ nisu bile dovoljno velike za takav skup. U pauzama bi nastajala neopisiva gužva, jer bi se po 30 predsednika i premijera, njihovi ministri inostranih poslova, ađutanti, lekari i prevodioci trudili da se dokopaju kafe ili sokova. I nehotice bi ti se lakat našao u bradi tadašnjeg predsednika Kipra, vladike Makariosa, ili na ramenu rastom malenog predsednika Rumunije Čaušeskua. Kad bi se kroz tu gomilu kretali Brežnjev ili Ford, tadašnje vođe SAD i SSSR, njihovi telohranitelji bi nemilosrdno i neučtivo gurali u stranu sve prisutne, pa i druge šefove država, da bi njihove gazde prošle. Ali kada bi se Tito sam kretao kroz tu gužvu, a on je koristio priliku da pokaže da ume da razgovora na ruskom, nemačkom, engleskom i francuskom, ostali političari su se pred njim mahinalno sklanjali u stranu, kao što se Crveno more otvaralo pred Mojsijem. Preterujem? Bilo je tako, a nije se radilo o učenicima škola ili radnicima, koje su kod nas na silu izvodili da bi ga pozdravljali.
Drugi primer, sastanak na vrhu komunističkih i radničkih partija u istočnom Berlinu, jun 1976. godine. Moskva pokušava da ponovo stvori neku međunarodnu organizaciju kojom će dominirati. Jugoslovenska partija sa Titom na čelu se protivi. Velika sala u kojoj treba da posedaju svi šefovi. Mnogi su već zauzeli svoja mesta. Sticajem okolnosti – ili zahvaljujući veštini našeg protokola – Tito ulazi poslednji. Svi ostali, koji su se međusobno pozdravljali kao drugovi uz šale i prisne razgovore, jer se odavno poznaju, spontano ustaju i počinju da aplaudiraju. Stajao sam iza Titovih leđa i posmatrao Brežnjeva. Rasejano je ustao, zapljeskao, pa shvatio šta se događa, kome odaje poštovanje i spustio ruke. Ostali su nastavljali sve burnije, pa je uz veoma kiseo osmeh i on još dva-tri puta udario dlanom o dlan, kao kad se nekom ne sviđa pozorišna predstava, ali ipak učtivo aplaudira. Onda je Tito mahnuo rukom i tako pozvao prisutne da sednu i da se počne sa radom, iako, naravno, nije on predsedavao, nego nemački domaćin Erih Honeker. Ni to nije bila režija, nego, čini se, prirodna reakcija. Nije to bio nikakav domaći kongres, nego skup vođa svih istočnoevropskih i nekih zapadnoevropskih stranaka.
HAVANA: Na sastanku na vrhu Pokreta nesvrstanih zemalja u Havani septembra 1979. godine Tito je van svake sumnje bio ličnost broj jedan, najstariji po godinama, poslednji živi osnivač. Domaćin, predsednik Kube Fidel Kastro, nije se slagao s njim. Imao sam utisak da Kastro u Titu vidi prevaziđeni relikt prošlosti, koji se grčevito hvata starih, prevaziđenih ideja. Kastro je bio zastupnik ideje da je SSSR „prirodni saveznik nesvrstanih“, a to bi značilo da će nesvrstani postati prirepak istočnog bloka. Zbog toga je bolesni Tito i krenuo na to putovanje u tropske predele, iako su mu lekari savetovali da to nikako ne čini. I pobedio je. Nesvrstani su tada još ostali to što im je ime kazivalo, izvan blokova, a sposobni za samostalno odlučivanje povodom svake međunarodne teme.
Ta borba se vodila na bezbroj manjih i većih frontova. Ja tom prilikom nisam bio prevodilac, nego sam svake noći za Tita pravio zapisnik svega što se u toku dana zbilo, o čemu su razgovarali i do čega su došli naši državnici, diplomate i novinari na nebrojenim sastancima, odborima, komisijama, ali takođe i u hodnicima. Nisam ga viđao, ali sam znao da će sve to što do zore pišem, pa se prekucava u samo nekoliko primeraka na najviše deset stranica, biti njegova prva lektira za doručkom.
Po danu sam sakupljao materijal, noću radio. Kubi se približavao uragan zvani Ferdinand. Dan posle završetka skupa Tito je sve nas pozvao na ručak. Savetovali su mu da odleti što pre, da taj poziv može da ponovi kroz nekoliko dana u Beogradu, ali on je ostao tvrdoglav, kao uvek:
„Ko je sa mnom bdeo, taj će sa mnom i ručati!“
Tada sam ga video poslednji put, ali bio sam toliko pospan da bih radije bio legao u neki kut sale i tako polusvečano obučen zaspao.
LJUBUČICA BELA: Lepo, to je odnos prema svetu i sveta prema Titu, ali kako je bilo kod nas? To je važnije. Ja opet samo nameravam i mogu da se oslonim na svoje pamćenje, svoje zabeleške, ne posedujem istinu, čak i ne tragam za njom. Istini se čovek valjda može približiti samo ako vešto složi mnogo, mnogo malih, šarenih kockica u ogromni mozaik, ja nudim samo svoje majušne kockice, drugih nemam.
Prvi put sam se sa Titom sreo 1958. godine na Dan mladosti 25. maja, koji je proglašen njegovim rođendanom (uostalom, ni engleska kraljica svoj rođendan ne slavi na dan kad se rodila). Primao je goste u parku Belog dvora, pored ostalih delegaciju sa „savezne omladinske radne akcije na izgradnji autoputa Bratstvo-Jedinstvo između Ljubljane i Zagreba“. Namerno ispisujem celo „ime i prezime“ te „akcije“, jer sama rogobatnost složenog naziva, tog našeg tadašnjeg načina izražavanja, govori o onom vremenu i nekim njegovim manama.
Sastaviše, dakle, delegaciju: komandant akcije, zamenik komandanta, partijski sekretar, ja u svojstvu glavnog urednika specijalnog lista „Mladost na autoputu“ i tri „prava, obična brigadira“, među njima jedna zgodna, crnokosa seljančica iz Bosne.
Odvedoše nas u baštu Belog dvora. Prilazi šef protokola:
„Drug predsednik želi da prvo razgovara sa vama…“
Tito sedi u hladu, sam. Pojurismo prema njemu, naravno, mi sa funkcijama najbrži. On polako ustaje, sačeka devojku, prvo se rukuje s njom, a nama će:
„U moje vreme su se dame puštale napred…“
U novembru se uspešan završetak te deonice autoputa slavi u hotelu neke slovenačke banje. Stiže desert i počinje pesma. Nešto iz narodnooslobodilačke borbe, a zatim „Druže Tito, mi ti se kunemo…“, pa „Druže Tito, ljubičice bela…“. Ja sedim odmah do njega, vidim kako mu se glava spušta, sve je neraspoloženiji, a posle nekoliko minuta više ne može da izdrži:
„Ako ne znate ništa drugo, prestanite da pevate, a mene ostavite na miru!“
Te večeri je uspeo, ali zašto posle više nije umeo da se odbrani od laskanja, udvorica, gluposti, fraza? Zamorio se? Navikao se? Počeo da veruje laskavcima? Ne znam. Lenjin je navodno rekao:
„Sa neprijateljima ćemo nekako izaći na kraj, ali upropastiće nas mangupi iz sopstvenih redova.“
Ne znam da li je citat tačan, ni da li je Lenjinov, ali sviđa mi se.
HOTEL LUKS U MOSKVI: Trebalo bi da doznamo više o vremenu pre Drugog svetskog rata, o Titovim boravcima u Moskvi. Čitam ponešto. Ne znam šta je verodostojno. O hotelu Luks mi je pričalo nekoliko osoba, koje su boravile tamo i upoznale se sa Josipom Brozom, koji je u Kominterni imao pseudonim Valter, a radio u Sekretarijatu za Balkan.
Nemački političar Herbert Vener, sredinom tridesetih godina član politbiroa KP Nemačke, posle rata jedan od vođa njene socijaldemokratije i kao takav za komuniste renegat, jedne lepe noći razgovara sa mnom na terasi dubrovačkog hotela Ekscelzior. Stigli smo sa Briona gde je Tito Venera izdvojio iz nemačke delegacije i odveo ga na ručak udvoje, bez prevodioca, znači, bili su bliski.
Vener:
„To su bila teška vremena. Osećao sam da se oko mene steže obruč. Gotovo svi su izbegavali makar i samo da stanu sa mnom. Tito me je svejedno posetio u mojoj sobi. Znali smo da nas prisluškuju, razgovarali smo o književnosti, koječemu nevažnom, ali meni je mnogo značilo što se usudio da mi na taj način pruži malu podršku…“
Eleonora Štajmer je neobično dugo, od 1957. do 1969. godine, bila ambasador (istočne) Nemačke Demokratske Republike u Beogradu. Njen otac, Vilhelm Pik, u to vreme bio je predsednik te države. Pik je tridesetih godina bio šef Sekretarijata za Balkan Kominterne, dakle Titov neposredni pretpostavljeni u Moskvi. Pik je imao daču, ali njegova kćerka, koja je radila u „Crvenoj pomoći“ u Moskvi, živela je u hotelu Luks.
Štajmerova:
„Nije trebalo da znamo jedan za drugog, ni ko je ko, osim ako nismo neposredno sarađivali. Imali smo mogućnost da jedemo u menzi, ali je na svakom spratu postojala i jedna veća kuhinja, u kojoj smo mogli da kuvamo. Ja sam čula da tu ima jedan drug iz Jugoslavije, koji voli i veoma dobro ume da kuva, pa sam se potrudila da se nađem u kuhinji kad bi i on bio tamo, da bih nešto naučila od njega. Tako smo se upoznali…“
Radilo se o kuvarskim veštinama, ne o politici. Ali posle mi je čak i ona, kćerka tako visokog funkcionera Kominterne, pričala da su svake noći osluškivali bat teških čizama po hodnicima hotela i čekali po koga će doći.
Lično sam prisustvovao jednom razgovoru koji ovde vredi zabeležiti. Za vreme posete istočnoj Nemačkoj Tito se sreo sa Maksom Rajmanom, predsednikom tada zabranjene zapadnonemačke Komunističke partije. I Rajman je sredinom tridesetih godina bio u tom čuvenom, čudnom, pomalo jezivom hotelu Luks. Razgovarali su na nemačkom jeziku, zapravo sam bio suvišan kao prevodilac, ali niko me nije terao iz sobe.
Tito:
„Mi se poznajemo iz Moskve, ali ti si, kako čujem, posle bio u koncentracionom logoru u Nemačkoj, kako se to dogodilo?“
Rajman:
„Nešto se stezalo oko mene“ (gotovo iste reči koje je koristio i Vener), „valjda sam previše brbljao. Javio sam se dobrovoljno da se vratim na ilegalni rad u Nemačku, nisam verovao da ću ostati živ, ali mislio sam da je za moju biografiju bolje da me ubije Hitler, a ne Staljin.“
Tito:
„Razumem. Samo što za razliku od tebe ja nikada nisam brbljao, jer nikada nikome nisam verovao.“
To je zazvučalo kao da neko čekićem udara po gvožđu. Tito nikada nikome nije verovao! Da li je i to jedan od razloga njegovog ogromnog uspeha za života? Da li je to temelj poraza njegovih ideja na tako strašan način i tako brzo posle njegove smrti?
SUJETA I ELEGANCIJA: Nije važno, ali možda ipak nije nebitno za razumevanje Titove ličnosti: bio je sujetan. Farbao je kosu sve do smrti, a to mu nije dobro stajalo. Imam utisak da za razliku od žena muškarcima nikada ne uspeva bojenje kose. Ofarbana kosa bila mu je neprirodno riđa i lepo frizirana, a njegovi saradnici, mlađi dvadesetak godina, već su uveliko bili sedi. Bilo da je nosio civil, bilo uniformu, po mom mišljenju je uvek bio overdressed. Za to možda postoji psihološko objašnjenje. Sam je pričao da je kao dečak, seljače u Kumrovcu, želeo da postane kelner da bi mogao da nosi crna odela i crne kravate.
Pred njegovu smrt RTS je emitovao neku vrstu intervjua sa Titom u tri nastavka od po celog sata, zapravo, on je samo sedeo u fotelji, pušio i pričao, a to ni za trenutak nije bilo dosadno. Možda bi to valjalo reprizirati. Pored ostalog je rekao da je u Zagrebu, pošto je položio majstorski ispit, odmah kupio novo odelo sa kojim je nameravao da se pojavi kod kuće, u Kumrovcu. Ostavio ga je u svratištu, u kome su živeli mlade kalfe, dok je nekoliko njih poveo da ih časti. Za to vreme neko mu je ukrao novo odelo. To za mladog Josipa Broza mora da je bio šok. Pošto živim i u gradu Zigmunda Frojda, dodao bih da je verovatno taj incident uticao na njegov način oblačenja tokom čitavog života. Ali mora se priznati da je znao da nosi i odela i uniforme, pa čak i na kraju života kad se bio prilično ugojio.
Možda grešim, ali moram da kažem, Tito je meni uprkos svim tim preterivanjima izgledao elegantno, a to su potvrđivali i mnogi zapadni časopisi pišući o njemu, a Franjo Tuđman, koga sam dobro poznavao iz njegovih beogradskih dana, čak smo sarađivali na jednoj publikaciji povodom dvadesetogodišnjice početka borbe protiv okupatora, iako je bio mršaviji i mnogo godina profesionalni oficir, meni se činio smešnim kad bi pokušavao da svojim uniformama i kapama imitira Tita.
EPIKUREJAC: Zašto mislim da imam pravo da sebe iskreno smatram „jugonostalgičarom“ ili čak „titoistom“? Ja u to vreme nisam dobio nijedan orden, nijednu državnu nagradu, za razliku od mnogih koji su „oduvek hrabro bili protiv Tita i komunizma“. Nije mi sasvim jasno protiv čega su bili. Mene taj „režim“ uopšte nije „mazio“, a nisam to ni očekivao od njega. Nisu to od „njega“, to jest „režima“, očekivali ni deca Tita, Kardelja, Rankovića i ostalih „tamo na vrhu“. Slavni brod „Galeb“ bio je preuređeni transporter za banane, ni uporediti sa onim čime se morima voze današnji milijarderi, naši, ruski, o američkim da i ne govorimo. Na sve strane diljem naše domovine nicale su „Titove“ vile i dvorci, koje on nikad nije ni video, ali su mesni rukovodioci uživali u njima, gradili su ih više da sebi ugode nego da se njemu udvore. Mangupi iz sopstvenih redova? Ali nema sumnje da je Tito voleo luksuz, uživao u njemu, voleo život.
Bio jednom jedan političar vegetarijanac, antialkoholičar, pušio nikad nije, umeo je damama da ljubi ruke, da ih ljubazno gleda svojim plavim očima, da miluje decu i pse. Zvao se Adolf Hitler. Tito nije bio ni vegetarijanac, ni antialkoholičar, pušio je mnogo, previše, doduše i on je milovao decu i pse (i iskreno ih voleo, poznavao sam „lično“ neke njegove pse, nemačkog ovčara Tigra, a posle mušku, srednju pudlu Bila, valjda su mi i oni nešto došapnuli o svom gazdi, mada nisam shvatio zašto je Tito prešao sa vučjaka – a imao ih je zaredom nekoliko uvek sa istim imenom, jedan je i poginuo na Sutjesci kad je Tito ranjen – na pudlu…). Tito je voleo da govori da je bio jedini vrhovni komandant u toku Drugog svetskog rata koji je komandovao i vodom i bio ranjen u bici. Ali, hteo sam samo da kažem da je Tito bio epikurejac. Mislim da je bolje da državnik bude sladokusac, a nikako da ne bude asketa.
MILIONER U AMERICI: U Diseldorfu, centru nemačke industrije uglja i čelika, 1974. godine ručak u Titovu čast. Predsednik pokrajinske vlade, socijaldemokrata Hajnc Kin, drži zdravicu:
„Vi ste, gospodine predsedniče, kako čujem, bili jedan od prvih jugoslovenskih gastarbajtera u Nemačkoj, a kažu da ste tada hteli da emigrirate u Ameriku. Šta bi bilo od vas, od vaše zemlje, od Evrope da ste se tada iselili na drugi kontinent?“
Tito mi je šapnuo:
„Sad ne mogu da pročitam te gluposti koje su mi napisali, sad moramo da improviziramo…“ Pa je odgovorio:
„Jeste, gospodine predsedniče vlade, 1912. godine sam bio probni vozač kod Dajmler-Benca u Manhajmu. I jeste, razmišljao sam o tome da odem u Ameriku. Ne umem, naravno, da vam odgovorim na pitanja šta bi bilo od moje zemlje ili čak Evrope da sam tada otišao, ali šta bi sa mnom bilo, to ću vam reći. U tom slučaju ja bih sada bio milioner u Americi.“
Gospoda nemački milioneri, koji su sedeli za stolom, iskreno su se nasmejali i mislim da su mu poverovali na reč.
BRAVAR JE BIO BOLJI: Pričam anegdote, umesto da analiziram Tita i njegovo vreme? Priznajem. Ponavljam, neka to budu sasvim male, malecne kockice za veliki mozaik.
Istog dana kada se Tito sreo sa nemačkim industrijalcima u Diseldorfu, u Nemačkoj su se na Svetskom prvenstvu u fudbalu srele reprezentacije Nemačke i Jugoslavije. Tito je hteo da prisustvuje utakmici, ali mu eksperti za bezbednost, i naši i nemački, to nisu dozvolili, primio je naše fudbalere pre podne tog dana. Prenos smo gledali u specijalnom vozu između Diseldorfa i Bona, Tito i Jovanka u foteljama pred televizorom, mi ostali guramo se iza njihovih leđa. Naši gube – krajnji rezultat biće 3:1 za Nemačku. Tito se nervira:
„Rekao sam ja njima da ne treba toliko da driblaju!“
Jovanka:
„Pa što ti ne uzmeš da ih treniraš, kada se i u to bolje razumeš…“
Ne, nismo se nasmejali, isuviše smo bili neraspoloženi što gubimo… Ali, ko bi drugi to smeo da mu kaže?
Da li je zaista mislio da se „u sve bolje razume“? Ne znam. Nisam često bio u njegovoj blizini, kad naknadno prebrojavam valjda dvadesetak puta. Meni se čini da je uvek dozvoljavao da drugi govore, a on ćutao i čekao. Nekoliko puta sam se čudio i pitao zašto dozvoljava da njegovi sagovornici toliko lupetaju. On bi progovorio tek na kraju, ali takvim rečima, intonacijom, gestovima da bi to zvučalo kao definitivno, ne više diskutabilno. Mislim da je imao strpljenja da sasluša pre nego što donese odluke, ali kada bi ih doneo bile bi neprikosnovene.
Ali to šta sam ja doživljavao s njim nije presudno, to su sastanci sa stranim delegacijama. Naravno da ne znam kako su se zaista donosile odluke koje su presudno uticale na nas, podanike tog režima.
Bez obzira na to, da citiram Radeta Šerbedžiju: „Onome ko ne zna koliko je dobro živeo pod Titom, ja pomoći ne mogu!“
Da citiram Abdulaha Sidrana: „Čak i da je danas sto puta bolje nego što jeste, još uvek bi bilo sto puta gore nego što je bilo pod Titom!“
Da citiram grafite na zidovima: „Bravar je bio bolji!“
Ja ne umem bolje da izrazim šta mislim.
TITO I GARIBALDI: Pa kada je bilo tako dobro, zašto je onda, do đavola, ne samo sve propalo, nego propalo tako krvavo, tako užasno, tako smrtonosno, sa toliko ubijenih, mučenih, proterivanih, unesrećenih ljudi? Zašto se naša nekada lepa zemlja velikim delom pretvorila u pustoš? Ako je Jugoslavija morala da nestane sa zemljopisne karte, zar nije mogla nekako mirnije, nežnije, kao što su se, na primer, rastale Češka i Slovačka, kao što se ugasila njihova zajednica Čehoslovačka, takođe čedo dobronamernih, ali ipak nasilničkih dogovora pobedničkih sila posle onog prvog svetskog rata?
Na rubu ovog razmišljanja nameću mi se i druga pitanja. Da li će se održati Belgija, čija je vlada opet pala zbog nesuglasica Flamanaca i Valonaca, a znamo da su Flamanci Holanđani i da je flamanski jezik isti kao holandski, a da su Valonci Francuzi i govore francuski? Još se ne izgovara do kraja glasno da bi te dve stare članice Evropske unije, Francuska i Holandija, mogle međusobno da podele treću, Belgiju, u čijem je glavnom gradu sedište EU. Da li će uskoro Škotska zatražiti nezavisnost i poželeti da se izdvoji iz Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije? Kako će na kraju Španija opstati ne samo sa nemirnim Baskima već i sa mirnijim Kataloncima, koji ne žele da govore onim španskim jezikom, koji je zapravo kastiljanski? U poslednje vreme na severu Italije sve bučnije tvrde da na jugu „apeninske čizme“ govore drugim jezikom, a da ih je samo „opaki Garibaldi“ ujedinio sa drugom državom? Tito i Garibaldi? I to bi bila tema. Ali meni je ovde jasno samo da će granice Evrope u ovom veku opet biti promenjene, bez obzira na međunarodno pravo, koje se uvek nanovo piše odlukama na konferencijama najvećih država, možda mirno, a možda… U ime generacije mojih unuka ne usuđujem se da to domislim do kraja.
SVETI SAVA I NESVRSTANI: A šta su bili stubovi zemlje u koju sam verovao, čiji me nestanak i dalje boli fantomski kao izgubljeni ud, za koji znaš da neće ponovo da izraste, kao što se delovi negdašnje Jugoslavije neće ponovo ujediniti i Tito neće vaskrsnuti? Odgovor je dosta jednostavan: samoupravljanje i nesvrstanost.
O samoupravljanju se šezdesetih, a naročito sedamdesetih godina mnogo diskutovali širom Evrope, učestvovao sam u debatama o jugoslovenskom tipu samoupravljanja i nemačkom modelu suodlučivanja (Mitbestimmung). Radi se, najkraće rečeno, o pravu neposrednih proizvođača u odnosu na vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju. Posle velike ekonomske i finansijske krize u Nemačkoj se ponovo ozbiljno raspravlja o ideji da vlasnici kapitala ustupe deo prava i odgovornosti svojim radnicima, da se banke podvrgnu društvenoj kontroli, itd. Tema nije prevaziđena. Zašto je kod nas propala? Nisam teoretičar, kao pisac imam pravo da postavljam pitanja i onda kad ne znam odgovore, možda naročito u tom slučaju. Pa ipak, ja mislim da se pre svega opet radi o već pomenutim „mangupima iz sopstvenih redova“, o zloupotrebama ideje samoupravljanja u Titovo vreme.
Nesvrstanost je za Jugoslaviju bila jedina mogućnost da opstane između blokova usred hladnog rata. Ja sam u ono vreme u šali govorio da je Sveti Sava bio prvi političar nesvrstanosti. Zahvaljujući njegovoj politici Srbija je opstala između tadašnjih blokova predvođenih Vizantijom i Rimom. Državnopolitički je za svog brata dobio krunu od rimskog pape, ideološki je samostalnost, odnosno autokefalnost, izvojevao za svoju crkvu od Vizantije.
Pokret nesvrstanih još postoji, ali njegov ugled je minimiziran pre svega zbog toga što se slika sveta promenila, nije više bipolaran, pored Amerike i Rusije tu su i Kina, Japan, Evropska unija, azijske zemlje. Ali nema ni Nehrua, Nasera i Tita. Doduše nema ni Vilija Branta, Bruna Krajskog i Olofa Palmea. Vreme zaista harizmatičnih državnika je prošlo. Zasada ili zanavek?
POSLEDNJI HABZBURGOVAC: Sve to, naravno, još uvek nije odgovor na osnovno pitanje koje postavljamo trideset godina posle Titove smrti: zašto se naizgled uspešna, perspektivna, poštovana zemlja raspala, zašto je eksperiment „socijalizma sa humanim likom“, kao što smo takođe nazivani, propao?
Niko ne može da očekuje od jednog matorog pisca beletristike da nađe odgovor na tako kompleksno pitanje, ali neka zapažanja mogu da ponudim.
Da bi Jugoslaviju održale nezavisnom od uticaja Moskve i kao primer za druge istočnoevropske zemlje, SAD su u našu zemlju „upumpale“ oko sto milijardi dolara ne kredita, već nepovratnih davanja. (Nije to tako mnogo kao što izgleda na prvi pogled, zapadna Nemačka je po ujedinjenju u istočnu Nemačku unela mnogo više, a da nije uspela da dva dela ujedinjene države postanu ravnopravna.) Zahvaljujući tom novcu živeli smo dobro. Neka ekonomisti malo tačnije provere kada je Jugoslavija počela da se zadužuje. Ja mislim tek poslednjih godina pred Titovu smrt, jer pre toga on nije dozvoljavao. A tada su se „jeftini krediti“ nudili i vlast nije htela da dozvoli da se snizi životni standard.
Možda je neko mislio da koncentracija vlasti u jednoj ličnosti, kojoj se posvećuje sva pompa i pažnja, koristi društvu i državi. Oni koji danas propovedaju da „bez kralja ne valja“ zapravo misle slično. Na primedbe da je on „poslednji habzburgovac“ Tito se samo smešio, nisam imao utisak da mu to ne prija. Danas mislim da je takvo fokusiranje na jednog čoveka doprinelo urušavanju zemlje koja se do te mere identifikovala s njim da bez njega više nije mogla da opstane. Želja da na čelu društva stoji vođa artikulisala se takođe u popularnosti koju je Slobodan Milošević uživao na početku svog uspona prvo ka apsolutnoj vlasti, a zatim u totalnom sunovratu.
Danas mislim da je jednopartijski režim bio velika greška. Priznajem, tada to nisam shvatao, ali stvarno sam mislio da sa samoupravljanjem i decentralizacijom idemo u pravcu bespartijskog društva. Tito bi i na slobodnim izborima pobeđivao, sa današnjeg stanovišta je gotovo nerazumno što to nije pokušavao.
FRAZE I PARADE: I najzad fraze i parole sa kojima je Titov režim odbijao mladu generaciju, a najviše njen najperspektivniji, najinteligentniji deo. Tu i tamo sam pokušavao da se oduprem. Kad sam 1950. postao sekretar sekretarijata Saveza književnika Jugoslavije, predsednik je bio Ivo Andrić, potpredsednik Miroslav Krleža, generalni sekretar Čedomir Minderović, svako se pismo, svaki akt, svaki govor završavao sa „Smrt fašizmu – sloboda narodu!“. Ja sam se usudio da primetim da je fašizam ubijen, narod slobodan, ta fraza besmislena i predložio da se i Andrić i Krleža i ostali potpišu „… sa drugarskim pozdravom“. To je prihvaćeno. Kad sam postao član odbora koji je pripremao prvomajsku paradu, predložio sam da se paradiranje radnika pred rukovodstvom ukine, a vojska, ako se smatra da mora, organizuje šta želi 9. maja na Dan pobede. To ne samo da tada nije prihvaćeno, nego me prosto više nisu pozivali na sastanke, ali drugih reperkusija nije bilo. Zašto bezbroj nas nije pokušavalo slično?
Kad neki ljudi, čije ulizivačke napore u to vreme nisam simpatisao, danas pričaju o svojim mukama i opasnostima kojima su bili izloženi, ponekad pomislim da smo oni i ja ipak živeli na različitim planetama…
Zaključak? O čemu? O Titu? O periodu koji je prestao pre trideset godina? Doneće ga buduće generacije na osnovu mnogo desetina hiljada ovakvih kamenčića. Ja bih samo još šapnuo da je istorija zanimljiva, njeno proučavanje ponekad zabavno, ali ne mislim da je baš mnogo inspirativna za praktičan život. Prilikom vožnje pogled u retrovizor je neophodan, ali gledati treba napred, na put pred sobom, na put u nepoznato, inače vožnja postaje opasna, ako ne i smrtonosna, a može i da se zaluta.
