Kej

Ni kraće reči, ni dužeg uživanja. Naravno, za one koji vole šetnju i kojima nije teško da u neko doba dana odlože daljinski od televizora, napuste udobnost fotelje i upute se na obalu dunavsku negde između „Radeckog“ na gornjoj i čarde „Stara koliba“ na donjoj koti. Tu već Sava počinje flert sa rukavcem Dunava odmetnutim iza Velikog ratnog ostrva, pre nego što će se u potpunosti prepustiti moćnom osvajaču ispod Švarcvalda.

Ima Beograd i Dorćolski i Savski kej, ali kad u nekom dogovoru kažete „vidimo se na keju“, svi će nepogrešivo doći na ovaj Zemunski. I nije slučajno to podrazumevanje, niti je došla nezasluženo pretencioznost da se tako nadmeno uzurpira generičko ime. Zemunski kej ima ono nešto više, nešto što ga čini nenadmašnim i jedinstvenim, ima – što bi rekle junakinje „Fešn kanala“ – personaliti!

Prešpartao sam ga celog, ali poslednjih godinu i po dana srećno uslovljen mestom stanovanja u njega se ulivam tačno kod hotela „Jugoslavija“ i najčešće zavijam desno, pa onda ka Ušću.

Nije da je gornji pravac ka restoranu „Venecija“ manje vredan – mada jeste malo vašarast sa svim onim prodavcima igračaka, knjiga, slika, girica, kokica, sladoleda – ali u tom donjem „toku“ nekako mi je prostraniji, više svoj i dosledniji glavnoj svrsi svog postojanja – šetnji. Njega forsiraju istinski šetači koji ga svakodnevno premeravaju koracima, dok „sezonci“ i oni kratkog daha već kod „Jugoslavije“ prave nalevo krug i vraćaju se u gungulu okađenu teškim mirisom preprženog ulja. Gore su kafići sa stolovima pored šetališta, dole je većina splavova; gore je geometrijski raspoređen drvored, dole je stoletna prašuma sa drvećem uz koje se penje nadošli Dunav; gore su gospoda sa svojim ošišanim fensi kerovima, dole kod hostela „Dunavski kej“ leže po žbunju lutalice ovdašnje predvođene tronogim žujovom; gore se šetaju novi modni trendovi, dole patike i trenerke; gore se podrazumeva kafica uz novine u subotnje jutro posle obavljene pijace, dole nekako ne ide; gore je žamor i žustra rasprava, dole su tišina, usamljenici… I poneki zaljubljeni par kome od svega treba samo klupa na kojoj satima sede, ljube se i govore stvari u koje će prestati da veruju tek kad ovuda budu odvojeno šetali.

Eto, baš bih voleo da znam da li je ostao pri reči izvesni Filip koji je na dva mesta šetališne staze neizbrisivim sprejom ostavio poruku jednoj Vojki da je voli.

Neformalnu granicu između ova dva sveta uspostavlja kazino u polusrušenom hotelu „Jugoslavija“ ispred kog se presijavaju limuzine i džipovi šaljući nedvosmislenu poruku o profilu svojih vlasnika i gostiju dotične institucije. Još samo pedesetak metara niže, uslovljena izvikanim splavovima, traje – naročito u pretponoćne sate u danima vikenda – promenada novouspostavljenog glamura kratkih suknji i kratkih cevi.

I kad vam se očne jabučice vrate u duplje nakon ataka mladog ženskog mesa koje u krdima i natakareno na ogromne štikle hita u provod i kad mimoiđete pijane dečake koji se pridržavaju za kandelabre, nastupa nirvana. Noge uključuju automatski pilot, a mozak se ratosilja tereta proteklog dana i oslobađa prostor nekim novim mislima ili starim uspomenama. Pa će me tako pogled na veliku poljanu nazvanu „Ušće“ vratiti na nezaboravni koncert Rolingstonsa i smešne verbalne egzibicije Mika Džegera na srpskom jeziku kad je pevačici sa kojom je jednu pesmu pevao u duetu natuknuo „dobra ti je suknja, al ružne sandale!“ Danima sam se, šetajući tuda, divio mašineriji koja je na istom mestu spremala Madonin koncert, brojeći one ogromne kamione sa glomaznom opremom i žaleći njihove vozače koji su se vrelog prošlogodišnjeg avgusta kuvali u kabinama drumskih lađa. Neki behu sa sobom doneli i bicikla sa kojima su u retko slobodno vreme izlazili na stazu iz prostora ograđenog metalnom ogradom.

Bleštava svetla sa poslovnog centra „Ušće“ vraćaju me deceniju unazad kada sam u hladno i ratno aprilsko praskozorje kao novinski reporter, besomučno vozeći, stigao tu neposredno nakon što su dve rakete prosvirale oblakoder. Iako je bilo mnogo toga upečatljivijeg za pamćenje, iz sećanja prvo iskrsava bela skrama slane koja je tog jutra krvnički ledila tabane.

Ne bih sad o obližnjem spomeniku „večna vatra“, čiji se plamen ugasio zajedno sa usrećiteljskim projektom požarevačkog para koji je, gle sudbine, započeo baš ovde na Ušću takozvanim „događanjem naroda“! Niti o betonskoj podzidi sa koje se kliberi prezime stanovitog vojvode, sklono da se nalazi svuda, kao i skraćenica njegove stranke.

Bilo je dosta izleta u prošlost, ajmo nazad na stazu! Još samo nekoliko metara i pomalja se krajnji cilj najvećeg broja šetnji – rampa sa čuvarskom kućicom iz koje su njeni stanari odavno prestali sumnjičavo da gledaju na spodobu koja se tako često u sitne noćne sate nacrta u njihovom vidokrugu. Naravno, nakon što su prethodno doneli stručno mišljenje o mom mentalnom stanju za koje bolje da ne znam.

Ako sam ambicioznije raspoložen, znam preskočiti rampu i nastaviti stazom ka Brankovom mostu (nekoliko puta sam produžio preko samog mosta i „overio“ Kosančićev venac), ali, priznajem, ta ambicija me ne posećuje često. Osim toga, nedugo posle rampe kej se napušta, a to već miriše na izdaju!

Ne bih da ga izneverim. On mene nije!