Isti posao, različite tarife

Prema saopštenju Parking servisa, uvođenjem novog tarifnog sistema parkiranja omogućava se optimalno korišćenje postojećih kapaciteta za parkiranje: ograničen broj parking mesta u gradu koristi više građana, a preopterećenost u saobraćaju je manja. Sve to je u skladu sa osnovnim načelom tržišne privrede, da je odnos ponude i potražnje osnovni kriterijum za određivanje cene: broj parking mesta je ograničen resurs, a sve je više onih koji bi da parkiraju. Logično je da cena poraste.

S druge strane, u pojeftinjenju „usluge odnošenja vozila“, kako se delatnost „pauka“ zvanično naziva, takve logike nema. Naime, ako bi se prosta tržišna logika u ovom slučaju primenila, moglo bi se zaključiti da su beogradski vozači sve manje zainteresovani za parkiranje mimo propisa, pa je cena usluge snižena da bi se povećao promet.

Kako je prenela dnevna štampa, ova korekcija cena napravljena je na inicijativu, odnosno po nalogu gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa: gradonačelnikov stav je da je kazna od 5000 dinara za nepropisno parkiranje sama po sebi previsoka, pa je odlučio da Grad sa svoje strane smanji cene odnošenja automobila, e da bi se olakšao život Beograđanima koji su „već dovoljno opterećeni“. Rečeno – učinjeno: cene prenosa vozila „paukom“ od utorka 22. juna niže su za 50 odsto.

Zaista je lepo što gradonačelnik misli na svoje sugrađane i što hoće da im olakša život, to mu je uostalom posao. S druge strane, ovim naglim i drastičnim pojeftinjenjem nametnulo se jedno jednostavno pitanje: kako može nešto danas da košta upola manje nego juče, odnosno na osnovu čega je formirana ona jučerašnja, a na osnovu čega ova današnja cena? Koja od te dve je pravična nadoknada za uloženi trud i sredstva.

SAMOUPRAVNO: Cene „usluga odnošenja vozila“ određuje lokalna samouprava ali, kako je reč o monopolu, republička vlada uredbom propisuje kriterijume za formiranje cena. Tako, krajem prošle godine, kada je na snagu stupio novi Zakon o bezbednosti saobraćaja kojim je pogrešno parkiranje poskupelo sa dve na pet hiljada dinara, Vlada je donela uredbu kojom je odredila nove maksimalne cene „usluga“.

Istom uredbom je uvedena i nova kategorizacija vozila po težini, umesto do tada važeće kategorizacije prema vrsti: putnička, terenska i teretna, vozila su svrstana u četiri težinske grupe – do 800 kilograma, od 800 do 1300, od 1300 do 1900 i preko 1900 kilograma.

Direktor beogradskog Parking servisa ovakvu kategorizaciju objašnjava prostom činjenicom da su troškovi uklanjanja proporcionalni masi vozila: „Nije isto da li neko na trotoaru ostavi ‘jugo ili ‘hamer’. Za odnošenje teškog i glomaznog vozila potrebno je više truda i vremena.“ Istina, nije isto, s tim što do sada, koliko je poznato, „pauk“ nije odneo nijednog ‘hamera’. Inače, zamerke nema: više rada – više para, pa je odnošenje vozila najteže kategorije skuplje od odnošenja vozila najlakše kategorije.

Najjeftinije angažovanje „pauka“ je premeštanje po propisima parkiranog vozila koje je u datom trenutku već zbog nečega na smetnji, recimo zbog neke sportske manifestacije koja se odvija na ulicama grada, ili kad je neko važan u poseti. U Beogradu to posle pojeftinjenja košta od 1750 do 3000 dinara, u zavisnosti od težine vozila, u Novom Sadu je to stvar dogovora, kako kažu može i džabe, dok u mnogim drugim gradovima takva usluga nije predviđena, odnosno košta koliko i uklanjanje nepravilno parkiranih vozila, ako uopšte košta.

Uklanjanje i odvoženje „na deponiju“ vozila zaustavljenih suprotno odredbama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, odbačenih na mestu na kome je dozvoljeno zaustavljanje i parkiranje“, najjeftinije je u Beogradu, a najskuplje u Novom Sadu. U ostalim gradovima je negde između.

SPECIFIČNO: Vlada je uredbom uvela još jedan novitet: određivanje cene u zavisnosti od mesta gde je vozilo parkirano. „Postoji regularna i naknada za uklanjanje vozila sa specifičnih mesta. Skuplje će se tarifirati četvorotočkaš koji je parkiran na zelenoj površini, pruzi, mestu rezervisanom za osobe sa invaliditetom, raskrsnici, šahtu, u žutoj traci ili tunelu. Pristup vozilu na takvom mestu je otežan, a radnici bivaju izloženi većem riziku. U tim situacijama neretko dolazi i do blokade saobraćaja“, kažu u beogradskom Parking servisu.

Za razliku od zaista kreativnog objašnjenja beogradskih kolega, u novosadskom Parking servisu kažu da je ova tarifa uvedena da bi se vozači posebno destimulisali da parkiraju na zelenim površinama, mestima rezervisanim za invalide, pešačkim prelazima i sličnim mestima. Međutim, u tarifniku ne piše koja su sve to mesta. Na stranu što je reč o komunalnoj delatnosti kojoj u opisu posla nije da „stimuliše“ ili „destimuliše“, već da omogući nesmetano odvijanje saobraćaja.

U Vladinoj uredbi piše da u „specifična mesta“ spadaju rezervisana parking mesta za određene korisnike, parking mesta za invalide, ulaz u garažu, kolski prolaz, žute trake, pešački prelazi, površine namenjene za kretanje pešaka – trotoari, zelene površine i parkovske staze, tramvajske baštice, stajališta za vozila javnog gradskog prevoza, zone raskrsnica i kružnih tokova, mostovi, vijadukti, nadvožnjaci, podvožnjaci i tuneli… spisak je podugačak.

Ovome se ne bi imalo šta zameriti da isto nije pobrojano u članu 66. Zakona o bezbednosti saobraćaja koji počinje sa „vozač ne sme da zaustavi ili parkira vozilo“, pa je pitanje koja tarifa će se zaračunavati za automobil nepropisno parkiran recimo ispred redakcije „Vremena“, da li ona prva – za parkiranje „suprotno odredbama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima“, ili ona treća sa „zvezdicom“. Ako se doslovce tumači tarifnik, može i ovako i onako, ali iskustvo govori da se u Beogradu po pravilu zaračunava ova viša, za vozača nepovoljnija tarifa. Sva je prilika da je slično u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu…

S druge strane, ima gradova, kao što su Jagodina i Petrovac na Mlavi, gde važi samo jedno pravilo: pogrešno parkirano vozilo je pogrešno parkirano i, bez obzira na to koliko je teško i gde je pogrešno parkirano, kao takvo biće odvezeno po propisanoj tarifi jednakoj za sve, a vozač će se kazniti mandatnom kaznom od 5000 dinara, takođe jednakom za sve.

Koliko prevoz automobila „paukom“ zaista košta u ponekom cenovniku može se naći pod stavkom „prevoz na zahtev korisnika“, odnosno onoga koji plaća: beogradski, niški, kragujevački i njima slični tarifnici takvu uslugu i ne predviđaju, po novosadskom cena je 2900, u Kikindi takva usluga košta 2000 dinara.

ZAOBILAŽENJE: Kad je objavio da će cene „pauka“ biti prepolovljene, gradonačelnik Đilas je iskazao nezadovoljstvo načinom kako se vozila viđena za odnošenje trijažiraju, verovatno misleći na ustaljenu praksu, da „pauk“ zaobiđe „hamer“ ili „audi“ sa zatamnjenim staklima, da ne vidi automobil sa četvorocifrenim registarskim oznakama kako god i gde god da je parkiran, a da ostalu „sitnu ribu pljuckavicu“ redom nosi: u „silikonsku dolinu“, ulicu Strahinjića bana na Dorćolu, „pauk“ retko, gotovo nikad ne zalazi, a i ako kojim slučajem zađe, samo prođe, ali zato svega stotinak metara dalje, u uličicama oko Prve beogradske gimnazije, redovno ordinira.

Nedavno je gradonačelnik lično predvodio uklanjanje automobila parkiranih na savskom keju i uprkos pretnjama silom, pozivanjem na veze i poznanstva, u jednom slučaju i potezanjima oružja, nepropisno parkirani automobili su bez izuzetka odneseni. Tako je gradonačelnik „in vivo“ pokazao da se i to može, samo ako se hoće. Istina je, može se, ali kad je „pauk“ u pratnji žandarma, što inače nije uobičajeno.

Standardna posada „pauka“ je saobraćajni policajac, vozač i pomoćnik: saobraćajac je taj koji određuje koji automobil će biti odnesen, a druga dvojica obavljaju tehnički deo posla. Zaobilaženje automobila koji nesumnjivo vozi neki „batica“ je za razumeti: „batica“ jamačno ne voli da mu neko dira auto, naročito ne voli da ga „pauk“ odnese, u takvim situacijama je nervozan i ako nije naoružan, njegove gorile izvesno jesu, a žandarma nema na vidiku… Pametnije je u takvoj situaciji gledati na drugu stranu.

Moguće je, međutim, da gradonačelnik nije mislio samo na „baticu“ i njemu slične kad je iskazivao nezadovoljstvo „trijažom“: moguće je da je mislio na trotoare u Lješkoj ulici kod policijske stanice na Čukarici i na automobile koje službenici lokalnog OUP-a tu svakodnevno parkiraju, bez obzira na saobraćajni znak, bez obzira na to što pešak nema kuda da prođe, bez obzira na član 66. stav 13. Zakona o bezbednosti saobraćaja, sigurni da ih „pauk“ neće pohoditi.