U prethodnom nastavku Nuspojava spomenuo sam „Treću postmiloševićevsku republiku“ (prva Đinđićeva, druga Koštuničina, treća Tadićeva) u kontekstu odnosa Peščanika prema njoj; sada je, međutim, vreme da se sama ta Treća republika pobliže osvetli: šta je to, čemu to služi, i radi li uopšte?
U sredu, 7. jula bilo je tačno dve godine od formiranja sadašnje Vlade Republike Srbije – onomad posprdno nazivane i „vlada Cvetković-Daček“ (a bogme i Dinček…) – što je ujedno i oficijelni rođendan Treće Republike iliti „Tadićeve vladavine“. Formiranjem te vlade, naime, okončana je famozna „kohabitacija“ isforsiranog Koštunice i slabašno ceremonijalnog Tadića na koju su mnogi među nama bili onoliko besni; tačnije, bili su/smo nezadovoljni navodno preteranim ustupcima šefa države i najjače stranke Borisa Tadića predsedniku vlade Vojislavu Koštunici, i njegovoj sve otvorenije izolacionističkoj i sve brutalnije štetočinskoj politici. Od sedmog jula 2008. kohabitacije više nema, osim one u kojoj Boris Tadić, de iure predsednik, kohabitira sa Tadić Borisom, de facto premijerom (a obojica su najbolji ortaci s Borisom T, predsednikom Demokratske stranke). I mnogo čime još – a sve u istoj osobi. A i ono što nije u toj osobi, to je u njenim klonovima, saradnicima i namnoženoj te strateški raspoređenoj političkoj posluzi svake fele. Prostije rečeno, tačno su dve godine otkad između Vladara i njegovog Naroda više nema suvišnih posrednika…Pri tome se, ozbiljno govoreći, uopšte ne radi o tome da bi taj vladar bio nekakav mračni diktator: ne, njegova (bar prividna) sada već nepristojna – da parafraziramo njegovu reč & misao glede stanovitih ličnih bogatstava… – politička omnipotencija proizilazi iz veštine apsorbovanja (dakako, po cenu obesmišljavanja; u politici ta vrsta metafizičkih obzira ne postoji) ili inkorporiranja svega što bi mogao biti politički centar u savremenoj Srbiji, svega što (jezikom i načinom razumljivim i prihvatljivim lokalnoj većini) pretenduje na epitete poput „umerenog“ i „razumnog“.
Činjenica da Srbijom vlada, i vladaće još neodređeno dugo, onaj ko se najuspešnije i najutemeljenije predstavio Tihoj Glasačkoj Većini kao „umeren i razuman“ – pa makar prečesto i insuficijentan glede nekog tvrđeg političkog i svetonazornog identiteta – govori nam nešto važno o Srbiji prve decenije dvadeset i prvog veka: govori nam, naime, da je Srbija preumorna (i previše osakaćena) od svakojakih avanturista, bukača i pompeznih zamlata, i da je politika koja bi računala sa agresivnošću, bilo uperenom ka spolja ili unutar samog srpskog društva, osuđena na marginalizaciju. Ona naprosto više nije „mejnstrim“, a nije ni neka izgledna alternativa. Prvobitni uspon Vojislava Koštunice iz 2000. bazirao se u dobroj meri na njegovom „bensedinskom“ imidžu koji se ljudima tako dopao nakon iscrpljujuće decenije miloševićevsko-šešeljevskog mahnitanja. Kasniji neminovan i nezaustavljiv pad istog tog V. K. i njegove „Druge republike“ svoj koren ima upravo u temeljitom i samoskrivljenom gubitku te vrste imidža: umesto državničkog bensedina, Koštunica se odjednom ukazao kao opsesivno-autistični adrenalinski frik koji bi bio spreman da celu Srbiju okrene tumbe, pa kako joj bude, samo ne bi li utolio svoju politički suicidalnu kosovojesrbijsku fiksaciju.
To autodestruktivno ludilo u koje je polako ali postojano tonula Druga republika od samog svog početka, a naročito nakon (samo)proglašenja nezavisnosti Kosova, i koje je celu zemlju moglo da povuče u tandariju, moralo je biti zaustavljeno, i u tu je svrhu manje-više svako ko nije živeo na izolovanoj planeti sopstvenog besplodnog intelektualno-političkog narcisizma bio spreman i da proguta poneko govance (ili žabu, rečeno „đinđićevski“) koje u drugim okolnostima ne bi ni pogledao. Zato je, uz svo prateće gađenje, bilo moguće da se među konstitutivnim elementima Treće republike nađe i ono (sad se „diplomatski“ izražavam) bizarno „demokratsko-socijalističko pomirenje“, i Palma sa zen-koanom o traktorima i patriotizmu, i štošta još što ni ona poslovična psetad ne bi pojela ni kada je obilno začinjeno maslom. Pa dobro, tu se stisnulo, tamo se prdnulo, sve za Opštu Stvar, a rezultat svega je… da, ta Treća Republika. I, šta smo imali posle prolaznog vremena od dve godine? Šljaka li ta stvar uopšte?
Evo nam iz Vlade radosno saopštavaju da su ponosni na svoj ukupni dvogodišnji rad, a naročito se diče SSP-om i ukidanjem viza za „šengensku zonu“. Obe ove stvari su veoma za pozdraviti, ali belaj je u tome što one spadaju u one poteze koji se podrazumevaju: to je nešto što tek elementarno normalizuje život, ništa preko toga. Poređenja radi, jedna Hrvatska nikada nije ni bila pod restriktivnim viznim režimom, ni u doba najmračnijeg tuđmanizma. Biti danas tamo gde je Hrvatska bila, recimo 1993, usred rata, to možda i nije baš dragulj među najraskošnijim uspesima u istoriji ljudskog roda.
Boris Tadić je verovatno rođen pod srećnom zvezdom: ne događa se svakome privilegija da bude predsednik jedne države u vreme sveopšteg političko-moralno-intelektualnog pigmejstva na političkoj sceni. Zašto je to važno, i potencijalno dobro za njega? Zato što razumno pametnom političaru obezbeđuje direktan ulazak u Istoriju, a da pri tome ne mora ni da, šta znam, ujedini desetke kneževina u jednu državu, pobedi u II svetskom ratu, sruši Berlinski zid i tome slično. Sve što je potrebno jeste da u „svom“ istorijskom periodu uzdigne svoju zemlju na suštinski višu istorijsku ravan. U Tadićevom slučaju, to znači samo jedno: da uvede Srbiju u EU – ako treba, i delovima same EU uz nos! – i sve što uz to ide.
Da li je Treća republika na tom putu? Manimo se slatkorečive retorike: radi li Srbija na tome? U koječemu sitnom, odgovor je pozitivan. No, u krupnim, „strateškim“ stvarima, previše je toga u Trećoj republici što je direktno nasleđe Druge (nije to samo nesrećni Jeremić, koji ovde i nije osoba, nego stanje duha, ceo jedan politički mentalitet). A ako Tadić i ovi oko njega misle da iz tog rezervoara ima da se izvadi i pohrani nešto vredno čuvanja, onda ništa nisu shvatili.
