Trenutak istine

Špekulisalo se, nagađalo, predlagalo, obećavalo, pretilo i uslovljavalo, pre nego što je iko uopšte čuo i video šta Međunarodni sud pravde (MSP) u Hagu ima da saopšti kao savetodavno mišljenje o kosovskoj nezavisnosti. Bilo je najava pregovora o podeli Kosova i tvrdnji da se to ne sme desiti, saveta, ponuda da Srbija s Evropljanima pre objavljivanja sudske odluke napiše rezoluciju u kojoj se ne bi pominjao status, itd.

Kad ovaj broj „Vremena“ 22. jula izađe iz štampe, čitalac će znati ono što u trenutku nastanka teksta (utorak, 20. jul 2010) autori teksta ne znaju, a o čemu se u Beogradu sa poslovičnim optimizmom nagađa. Čitaocu možemo samo kontekstualno pomoći – kad bude čitao tu očekivanu vest, da se podseti kako je došlo do odluke, koji su argumenti ukrštani i kakav će pečat ovaj slučaj ostaviti u međunarodnim odnosima, ako to već nije.

Generalna skupština UN-a usvojila je 8. oktobra 2008. rezoluciju 63/3 kojom je Međunarodnom sudu pravde upućeno sledeće pitanje: „Da li je unilateralna deklaracija Privremenih institucija samouprave na Kosovu o nezavisnosti od 17. februara 2008. u saglasnosti s međunarodnim pravom?“

Rezolucija je doneta na predlog Srbije. Pravno-politička polemika o tome da li je bolje da Srbija tuži neku od članica koje su među prvima priznale nezavisnost Kosova (prva je priznala Kostarika, drugi Avganistan), što je zastupao Koštunica dok je bio premijer, ili da se traži savetodavno mišljenje suda. S novom vladom prelomljeno je u korist ove druge solucije – traženja savetodavnog mišljenja.

Države ne mogu same da traže savetodavno mišljenje od MSP-a, pošto ovlašćenje za to ima samo pet organa i 16 agencija UN-a, a u oko 60 slučajeva to je od suda zahtevala Generalna skupština UN-a. Savetodavne procedure čine oko 20 odsto slučajeva pred MSP-om.

Taj sud do sada nikada nije dao savetodavno mišljenje o teritorijalnom integritetu neke članice UN-a.

U parnicama koje su države vodile pred MSP-om, odluka je obavezivala samo države u sporu. SAD su se 1980. žalile zbog toga što je Iran zarobio američke diplomate. Rešavan je granični spor između Tunisa i Libije o epikontinentalnom pojasu, Pakistan je tužio Indiju zbog Kašmira, rešavan je i granični spor između Kanade i SAD. SR Jugoslavija je bila podnela tužbu protiv članica NATO-a 1999, ali je ona 15. decembra 2004. odbijena zbog toga što je SRJ tada bila suspendovana iz članstva UN-a.

PRITISAK I NEČUVENE TVRDNJE: Savetodavno mišljenje MSP-a u praksi je uglavnom uzimano u obzir, mada organ UN-a koji ga traži može da po njemu postupi ili ne postupi. U tom kontekstu na Srbiju je vršen ogroman pritisak, najviše čini se od strane predstavnika SAD, da ne inicira da se o mišljenju MSP-a izjašnjava Generalna skupština.

Zanimljivo je i to da je Međunarodni sud pravde još 27. novembra 2009. izdao saopštenje u kome se oštrim rečima protestuje zbog izvrtanja u medijima reči njegovog predsednika Ovade, kojima se implicira da savetodavno mišljenje ovog suda o legalnosti unilateralne deklaracije Privremenih kosovskih institucija samouprave o nezavisnosti neće biti jasno.

Kaže se da su takve nečuvene tvrdnje bez osnove i da mogu da potkopaju kredibilnost najvažnijeg sudskog organa UN-a. Naglašava se da je od najveće važnosti da se sudu dozvoli da obavlja svoju dužnost. Očito je da ta opomena nije upućena samo medijima.

Velike države se ponašaju različito prema Međunarodnom sudu pravde, koji se naziva i Svetski sud, koji je osnovan 1945, a počeo da radi 1946. kao naslednik Stalnog suda za međunarodno pravo. Tokom procesa Nikaragva protiv SAD, ove, optužene da su tajno naoružavale pobunjenike, odbile su da obelodane osetljive materijale zbog prisustva sudija iz država Istočnog bloka.

VEĆINA: Neke od uticajnih zapadnih država koje su priznale Kosovo, pre dve godine su vršile pritisak na Srbiju da ne pokreće inicijativu u Generalnoj skupštini, a vođena je i velika diplomatska bitka pre glasanja 8. oktobra 2008. o Rezoluciji 63/3 Generalne skupštine UN-a, koje se završilo rezultatom 77 „za“, 6 „protiv“, 74 „uzdržana“. Srbija je ne samo uspela da stavi kandidaturu Kosova za članstvo u UN-u na led do daljnjeg već je i usporila međunarodna priznavanja Kosova, koje je do sada, uz veliki američki pritisak priznalo, po zagovorniku kosovske nezavisnosti Mortonu Abramovicu, „ipak neimpresivnih“ šezdeset devet od 192 članice UN-a.

U UN-u inače nisu Vatikan (koji je odbio članstvo i ima status posmatrača), Kukova ostrva, Palestina (koja ima status de fakto države, ali još nije pravno priznata, koju je inače SFRJ priznala još sedamdesetih), Nijuea (čijom spoljnom politikom rukovodi vlada Novog Zelanda) i Republika Kina, kako se zvanično zove Tajvan (čije je članstvo ukinula Narodna Republika Kina 1971). Palestina i Vatikan imaju parlamentarne posmatračke misije pri UN-u. U novijoj istoriji bilo je mnogo kratkovečnih državnih tvorevina nastalih najčešće u periodima raspada većih država (videti antrfile Nepriznate države).

Neki mediji proces pred MSP-om nazivaju i procesom veka zato što se u njemu odlučuje o stabilnosti svetskog poretka. Predsednik Tadić je, u izjavi u kojoj govori o očekivanjima da će mišljenje dati za pravo srpskom stavu o očuvanju državnog suvereniteta, pomenuo da bi, u suprotnom, u svetu moglo da nastane čak 40 novih država. Broj separatističkih pokreta u svetu je mnogo veći (videti antrfile Separatisti na čekanju).

KRUPNO HITNO PITANJE: Kopije s tekstom Rezolucije 63/3 Generalne skupštine na engleskom i francuskom jeziku sudu je poslao generalni sekretar UN-a već 9. oktobra 2008, samo dan posle usvajanja rezolucije u Generalnoj skupštini.

Sud je 17. oktobra 2008. fiksirao 17. april 2009. kao rok do koga pisane izjave treba da budu prezentovane sudu.

Ukupno trideset šest članica UN-a dostavile su pisane elaborate: Češka, Francuska, Kipar, Kina, Švajcarska, Rumunija, Albanija, Austrija, Egipat, Nemačka, Slovačka, Rusija, Finska, Poljska, Luksemburg, Libija, Velika Britanija, SAD, Srbija, Španija, Iran, Estonija, Norveška, Holandija, Slovenija, Litvanija, Japan, Brazil, Irska, Danska, Argentina, Azerbejdžan, Maldivi, Sijera Leone, Bolivija i Venecuela.

Autori unilateralne deklaracije Privremenih institucija samouprave na Kosovu o nezavisnosti takođe su dostavili svoju pisanu izjavu i u komunikaciji suda se pominju odvojeno od država.

Posle toga, sud je odredio 17. jul 2009. kao rok u kome države i organizacije mogu da dostave pisane komentare na ranije dospele pisane komentare, što je učinilo četrnaest država: Francuska, Norveška, Kipar, Srbija, Argentina, Nemačka, Holandija, Albanija, Slovenija, Švajcarska, Bolivija, Velika Britanija, SAD i Španija.

I Kosovo.

Sud je zatim, 29. jula 2009, odlučio da od 1. decembra 2009. održi javno saslušanje tokom koga su usmene izjave (treći nastup) dali predstavnici čak dvadeset osam država.

I Kosovo.

Pitanje je podelilo svet.

Da je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u suprotnosti sa međunarodnim pravom, ocenili su predstavnici Srbije, Kine, Rusije, Španije, Rumunije, Kipra, Argentine, Brazila, Vijetnama, Bolivije, Venecuele, Azerbejdžana i Belorusije…

U korist kosovske nezavisnosti izjasnili su se pravni predstavnici SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Holandije, Austrije, Norveške, Danske, Finske, Bugarske, Hrvatske, Albanije, Jordana i Saudijske Arabije…

Pobornici nezavisnosti Kosova tvrde da međunarodno pravo ne reguliše pitanja secesije, pa samim tim ni Međunarodni sud pravde nije nadležan da odlučuje o ovom pitanju. Britanski predstavnik Džejms Kroford je naglašavao da „priznanja, a ne deklaracija, čine državnost“. Predstavnik Burundija je ocenio da će Kosovo nastaviti da postoji kao entitet, bez obzira na odluku MSP-a. Austrija je istupila sa stavom da ne postoji pravilo koje zabranjuje deklaracije o nezavisnosti i secesiju. U američkom pisanom podnesku kaže se, između ostalog, i to da su SAD i same pre više od 200 godina „završile sa represivnom kolonijalnom istorijom i proglasile nezavisnost“, a albanska štampa na Kosovu je razvijala tu američku tezu tvrdnjom da je 100 država, uključujući i Srbiju, tokom 18, 19. i 20. veka proglasilo nezavisnost na isti način kao Kosovo.

Nemački ekspert koji je predstavljao Albaniju tvrdio je da ne postoji međunarodni zakon koji zabranjuje secesiju kao takvu, a predstavnik Bugarske je u zastupanju takvog stava po oceni naše delegacije nastupao čak jače od predstavnika Albanije. Po predstavniku Austrije, međunarodna zaštita teritorijalnog integriteta država se odnosi samo na situacije kada ga naruše druge države, a ne i entitet koji traži secesiju, pa tako jednostranom deklaracijom o nezavisnosti Kosova nisu narušeni ni integritet ni suverenitet Srbije…

KOLONIJALNA TEMA: Predstavnik Rusije je pak podsetio da je Savet bezbednosti UN-a proglasio nelegalnim nezavisnost Severnog Kipra i Rodezije – zato što je secesija zabranjena van konteksta kolonijalizma. Predstavnik Bolivije je konstatovao da Kosovo nije bilo kolonija niti je bilo pod stranom okupacijom. Kina je tvrdila da je princip samoopredeljenja naroda strogo ograničen i primenljiv samo u određenim situacijama kolonijalne vladavine ili strane okupacije.

Po oceni Rusije, otcepljenje jednog dela države međunarodno pravo dozvoljava samo u slučaju samoopredeljenja naroda u izuzetno ekstremnim situacijama, kada je taj narod izložen kontinuiranom i teškom ugnjetavanju (tlačenju) koje ugrožava njegov opstanak, a populacija Kosova nije stekla pravo na secesiju na osnovu kršenja ljudskih prava ni u periodu 1991–1992. niti 1999. godine. Ruski predstavnik je posebno istakao da od Kumanovskog sporazuma pa do proglašenja nezavisnosti 2008. godine albanska populacija na Kosovu nije iskusila bilo koji vid ugnjetavanja.

NASILJE: Predstavnik Nemačke je tvrdio da je pravo naroda Kosova da se otcepi od Srbije proizašlo iz decenije sistematskog kršenja ljudskih prava. (U nekim izjavama korišćen je izraz „Kosovari“, da bi se izbeglo pominjanje prava Albanaca na drugu nacionalnu državu.) Albanija je tvrdila da je Kosovu oduzeta autonomija i pravo na samoopredeljenje, a da je represija nad kosovskim Albancima vrhunac dostigla 1999. najvećom kampanjom etničkog čišćenja posle Drugog svetskog rata. SAD su se u tom kontekstu pozivale i na presude Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Predstavnik Holandije je tvrdio da vreme samo po sebi ne može da zaceli ozbiljna kršenja prava Albanaca.

Srpski ambasador u Parizu, učesnik bečkih pregovora o Kosovu, istoričar Dušan Bataković je nasuprot tome upozorio na to da su u trenutku proglašenja nezavisnosti bila (i ostala) vitalno ugrožena osnovna ljudska prava srpskog i drugog nealbanskog stanovništva na Kosovu, da je, posle povlačenja jugoslovenskih i srpskih državnih snaga u leto 1999, Kosovo napustilo 60 odsto Srba, 66 odsto Roma i 70 odsto Goranaca… Podsetio je na to da se u Beogradu sudi onima koji su počinili zločine nad Albancima, a na Kosovu u prisustvu međunarodnih sudija ne sudi se onima koji su vršili nasilje nad nealbancima.

Bataković naglašava da SB UN-a 1999. nije ukinuo suverenitet Srbije na Kosovu – na šta nije imao ni pravo – već da je Rezolucijom 1244 naglasio da je neophodno očuvati suverenitet i teritorijalni integritet Srbije na Kosovu i Metohiji, a budući status trebalo je odrediti pregovorima i političkim rešenjima.

Srbija je insistirala na tome da se u Rezoluciji 1244 nigde ne pominje nezavisnost Kosova kao opcija, već da je rešenje moguće samo dogovorom obe strane. Predstavnici Srbije i Rusija su odbacivali tvrdnju da su istrošene sve mogućnosti za pregovore o statusu Kosova, uz dokazivanje da su pregovori koji su počeli 2005. unapred bili osuđeni na neuspeh zbog pristrasnog stava međunarodnog posrednika Martija Ahtisarija i drugih pregovarača koji su unapred zagovarali nezavisnost Kosova… Da se time stvara presedan, jer to znači da „svaka provincija, okrug pa čak i zaseok može da traži nezavisnost, što je opasno“, tvrdio je predstavnik Rumunije. Argentinci su govorili o tome da secesija Kosova preti da uruši međunarodni poredak, a Azerbejdžan da se entiteti koji kršeći unutrašnje zakone države proglase secesiju ne mogu smatrati državama i da moć ne bi trebalo da postane pravo, a sila zakon.

Saveznici Prištine su tvrdili da Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 ne sprečava nezavisnost Kosova pošto govori o političkom procesu koji bi trebalo da omogući pronalaženje konačnog rešenja i da je jednostrano proglašenje bilo iznuđeno zbog blokade Srbije.

USTAV 1974. i REZOLUCIJA 1244: SAD su pozvale MSP da se ne bavi širim pitanjem samoopredeljenja u međunarodnom pravu, već da Kosovo posmatra kao poseban slučaj, pošto, po njima, Rezolucijom 1244 SB-a nije garantovan teritorijalni integritet Srbije, već SRJ, koja sada ne postoji, da deklaracija o nezavisnosti Kosova nije prekršila ni princip teritorijalnog integriteta zato što se njega moraju pridržavati samo države, a ne i unutrašnji entiteti.

Predstavnik Hrvatske je čak tvrdio da je pokrajina Kosovo u SFRJ i po ustavu iz 1974. imala pravo na otcepljenje. Odgovor Beograda je bio da je Kosovo imalo ista prava kao i republike, osim jednog – da se otcepi. Čula su se i podsećanja na zaključke Badenterove komisije iz 1992. godine, kojima je osporeno pravo pokrajinama da se otcepe od republika bivše SFRJ, a i mišljenje komisije eksperata EU u vezi sa situacijom u Gruziji 2008, u kome se kaže da međunarodno pravo ne priznaje secesiju.

Predstavnik Španije je podsećao na to da usvajajući Rezoluciju 1244 Savet bezbednosti nije glasao u korist nezavisnosti Kosova, niti za to da tadašnja SR Jugoslavija izgubi suverenitet nad pokrajinom, već da se opredelio za ravnotežu između interesa obe strane i dva osnovna principa – teritorijalni integritet i suverenitet SRJ i pravo Albanaca da se samoopredele kroz organe samouprave i autonomije.

NOVO GLASANJE: Najvažniji momenat u toj dalekosežnoj diplomatskoj bitki nastupiće posle saopštavanja savetodavnog mišljenja MSP-a 22. jula 2010. u Velikoj sali pravde u Palati mira u Hagu. Generalnoj skupštini UN-a u ovom trenutku predsedava Libija, i Srbija najavljuje da će na zasedanje početkom avgusta predložiti rezoluciju kojom se na osnovu mišljenja MSP-a traže novi pregovori. Za sada Beograd odbija pritiske moćnih pristalica kosovske nezavisnosti da ne preduzme ništa. Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić pre saopštavanja odluke MSP-a na sastanku OEBS-a u Alma Ati izjavljuje da će u avgustu politika Srbije o Kosovu biti suočena sa teškim iskušenjima i naglašava: „Nema nazad i nema popuštanja.“ On tvrdi da je sa Rusijom dogovoreno da odmah na početku njenog predsedavanja Savetu bezbednosti UN-a, u avgustu bude održana i sednica tog tela na kojoj će biti sagledano stanje na Kosovu.

Uzmuvanost pokazuje da se očekuje mišljenje o presedanu koji će dugoročno obeležiti međunarodne odnose, ako to već nije. Očito je da će se posle objavljivanja savetodavnog mišljenja na sceni pokazivati arogancija moćnih, a da će se u pozadini odvijati tiho preispitivanje politika.

„Zavaravanje američkih zvaničnika da naše pokroviteljstvo nezavisnosti Kosova nije kreiralo presedan za separatizam na drugim mestima jeste puka koještarija…“ Tako piše Vejn Meri, često citirani ekspert za Rusiju, Centralnu Aziju, Kavkaz, Balkan, Evropsku sigurnost i transatlantske odnose, viši saradnik u američkom Savetu za spoljnu politiku u Vašingtonu koji je službovao u Stejt departmentu i Pentagonu (Walk Away from the Balkans, The National Interest, 9. 7. 2010), u odgovoru na jedan tekst ovde dobro poznatog intervencioniste Mortona Abramovica o podeli Kosova i/ili „ako Srbi nagoveste da u stvari nisu zainteresovani za pogodbu, zapadnog preuzimanja severa Kosova, uz hapšenja srpskih kriminalnih vođa“… Vejn Meri piše da bi „dok Vašington polako okreće leđa Balkanu, valjalo razmotriti neke lekcije za naše ciljeve u južnoj Aziji kao i za razumevanje zbivanja na Kavkazu“. U razmatranju izlazne strategije za Avganistan, njusmagazin „Tajm“ pod naslovom „Ne pobeđujemo. To nije vredno toga“ pominje i „Paštunistan“ kao mogućnost podele Avganistana, s osvrtom na to da dosta Paštuna, doduše, živi u Pakistanu. Ne kaže da li je i to poseban slučaj.

Srpska i albanska delegacija u Beču 2005.