Bogoljubu neko nešto piše

Od trenutka kada je objavljeno da je Bogoljub Karić dobio azil u Rusiji, o njemu se saznalo više nego za poslednje četiri godine. U roku od samo nekoliko dana javnost je obaveštena da je on nastavio s poslovima, da uskoro putuje u Ameriku, da piše autobiografiju, da ga je ćerka konsultovala prilikom snimanja svog novog CD-a… Međutim, kao što to obično s Bogoljubom biva, ono što je jedino zaista važno i dalje je nepoznato: obaveštenje o azilu još nije prispelo do domaćih pravosudnih organa, a podizanje optužnice protiv rukovodilaca nekadašnjeg Karićevog carstva samo se nezvanično najavljuje za septembar.

Prema toj nezvaničnoj najavi, objavljenoj u „Blicu“ 1. avgusta 2010, Karići će biti optuženi da su preko različitih preduzeća u njihovom vlasništvu izvukli novac iz Mobtela, inače kompanije koju su „delili“ s državom, odnosno PTT-om. Na taj način, kako se navodi, državi je naneta veoma velika šteta. Bogoljub Karić, konkretno, osumnjičen je – pa je pretpostavka da će biti i optužen – da je zloupotrebio službeni položaj i oštetio državu za 20 miliona dolara, tako što je u zajedničku kompaniju uložio manje nego što je trebalo, ali i tako što je sa još nekoliko osumnjičenih prebacivao novac kompanije na privatne račune. Ovakva optužnica, ako je uopšte i bude, možda deluje smešno onima koji se dobro sećaju da je Bogoljub dugo bio alfa i omega srpskog tajkunskog društva – tričavih 20 miliona u bilo kojoj valuti prava je sitnica naspram bogatstva o kojem se pričalo, pisalo i o čijoj se vrednosti i poreklu samo nagađalo. S druge strane, međutim, čak i tako „smešna“ optužnica mogla bi se smatrati uspešnom ako se ima u vidu kompleksnost Karićevih poslovnih poduhvata i pomalo neverovatna storija o njegovom padu.

POČETAK KRAJA: Početkom 2005. godine, dinastija Karić izgledala je jača nego ikada. Poslovna imperija, bazirana na suvlasništvu nad Mobtelom, donosila je milione, članovi familije snimali su ploče, izdavali knjige i sticali nekretnine, a Bogoljubova stranka Pokret snaga Srbije postajala je sve popularnija. Zahvaljujući raznoraznim i dugogodišnjim dilovima koje je imao s političkim i finansijskim moćnicima u Srbiji, činilo se da je Bogoljub Karić nedodirljiv i neuništiv. U to vreme, međutim, počelo je ozbiljnije da se šuška o nezakonitom ugovoru koji je Mobtel potpisao s kosovskim (u najmanju ruku „kontroverznim“) biznismenom Ekremom Lukom. Sredinom decembra 2003. prištinski dnevnik „Koha ditore“ objavio je da je Luka kupio licencu Mobtela za Kosovo, ali je BK grupa tu vest demantovala, ističući da je Luka samo „njihov ekskluzivni prodavac usluga“. Istovremeno, međutim, sam Luka je za kosovski nedeljnik „Java“ rekao da je kupio deo srpske kompanije Mobtel na Kosovu. Odgovor na pitanje šta se zapravo dogodilo brzo je stigao: u martu 2005. „Vreme“ je u broju 739 objavilo faksimil Ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji koji su 8. decembra 2003. potpisali predstavnici kompanije Mobtel i Lukine kompanije Mobikos. Ovim ugovorom je, između ostalog, bilo predviđeno da „Mobtel ustupa Mobikosu pravo eksploatacije kapaciteta i infrastrukture GSM mreže Mobtela na teritoriji Kosova i pravo pružanja usluga GSM mreže javnih mobilnih telekomunikacija Mobtela na toj teritoriji“. Osim što su ovakvim ugovorom prekršili Ustav Srbije, ustupivši državno dobro teritoriji pod međunarodnom upravom, Karići su čitavu stvar izveli u potpunoj tajnosti – rukovodstvo PTT-a, njihovog partnera u Mobtelu, živelo je u blaženom neznanju, a o detaljima ugovora obavešteno je upravo zahvaljujući „Vremenu“.

Iako se posle objavljivanja spornog ugovora učinilo da se Kariću bliži kraj ili da će dobiti makar neku packu po ruci (ili novčaniku), vrlo brzo postalo je jasno da od toga nema ništa. Čestitajući „Vremenu“ na hrabrosti da objavi ugovor – koji su u to doba imale još dve beogradske redakcije – jedan visoki državni službenik preneo je kako se u jednom od najvažnijih državnih kabineta „aplaudiralo“ tekstu o Kariću i Luki. „Dobro, ali šta će sada da se desi? Hoće li nešto učiniti?“, pitali smo. Umesto odgovora, ponovljena je konstatacija o aplaudiranju, što je doprinelo utisku da od čitave te stvari ništa neće biti. Nešto nade pružala je jedino nezvanična informacija da je ugovor između Mobtela i Mobikosa dospeo u Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala.

Samo dan pošto je objavljen sporni ugovor, 4. marta 2005. BK grupa saopštila je da je prodala BK Trejd ruskoj Alfa grupi. Ta priča postala je i ostala jedna od najmanje jasnih epizoda u scenariju koji je doveo do Karićevog pada – zbog različite transkripcije naziva BK Trejd u različitim dokumentima, nije čak bilo jasno ni šta je tačno prodato i ima li to ikakve veze s Mobtelom. No, u kontekstu kasnijih događaja, bitno je napomenuti da su predstavnici Alfa grupe primljeni u Vladi Srbije i da tom prilikom ništa ni slutilo nije da će Karić pasti u nemilost.

Nikakvih posledica po njega nije bilo čak ni kada su objavljeni detalji nalaza poreske uprave, koja je utvrdila da su se tokom 2003. i 2004. pare iz Mobtela – ponavljamo, delom državne – nemilice slivale u privatne projekte članova porodice Karić. Primera radi, snimanje serije „Jelena“ na BK televiziji koštalo je Mobtel čitavih 2,5, a snimanje CD-a Bogoljubove ćerke više od dva miliona evra.

DANI RASPLETA: Takvim lopovlukom, činilo se, niko se mesecima nije ozbiljnije pozabavio. Baš zbog toga, ono što je neverovatnom brzinom počelo da se raspliće 29. decembra 2005. bilo je pravo iznenađenje. Nikada neće biti precizno utvrđeno da li je Bogoljubovom padu u nemilost kumovala agilnost nadležnih istražnih organa, činjenica da je njegova politička stranka silno ojačala i počela da ozbiljnije vrbuje poslanike u republičkom parlamentu (i time ozbiljno narušava stabilnost ionako nestabilne vlade) ili pak nešto treće. Kako bilo, desilo se. Dva dana pred kraj 2005. Vlada Srbije saopštila je da je Mobtelu oduzela licencu za obavljanje telekomunikacionih usluga jer je „ta kompanija nanela štetu državi potpisivanjem ugovora sa firmom Mobikos“. Mobtel je istog dana izbrisan iz registra, a njegove poslove privremeno je preuzeo Telekom.

Mediji su već 30. decembra počeli da spekulišu kako će Bogoljub Karić biti uhapšen čim se vrati u zemlju (pošto je bio na putu), dok je on poručio kako su „premijer Vojislav Koštunica i njegovi koalicioni partneri izgubili razum“. Kratka novogodišnja pauza potrajala je samo do 2. januara, kada je raspisana poternica za Patrikom Harpurom, donedavnim direktorom Mobtela i potpisnikom ugovora s Mobikosom. Dan posle toga, novosadsko tužilaštvo pokreće zahtev za sprovođenje istrage protiv Bogoljuba Karića zbog sumnje u pokušaj davanja mita jednom republičkom poslaniku. Istovremeno, PTT podnosi krivičnu prijavu protiv N.N. lica zbog zloupotrebe službenog položaja, odnosno zbog toga što su ti „nepoznati počinioci“ oštetili PTT za „najmanje 700 miliona evra“. Već petog januara, specijalni tim MUP-a za privredni kriminal ušao je u Mobtel i počeo istragu o poslovanju te kompanije, dok su Karićevi advokati poručili da država Mobtelu duguje više od milijardu evra. Dan za danom, otkrivale su se off shore kompanije familije Karić, podnošene su krivične prijave, gomilale su se izjave, optužbe i inkriminišući dokumenti. Četiri godine kasnije, možda više i nije bitno šta je ko tada tačno uradio ili rekao. Bitno je da je već sredinom januara postalo jasno da se Karić više nikada neće vratiti na staro: iako je ugovor s Ekremom Lukom pao u drugi plan, državni činovnici utrkivali su se u nabrajanju Karićevih nekretnina i sumnjivih poslovnih partnera, a nadležne institucije svakodnevno su saopštavale da istražuju ovaj ili onaj deo Bogoljubove imperije.

Najvažniji događaj s početka 2006. svakako je bila odluka Vlade Srbije da PTT-u odobri otkup potraživanja od dva najveća poverioca Mobtela – Hipo Alpe Adrija banke i Rajfajzen banke. Kako je Mobtel tim bankama dugovao 91,3 miliona evra, banke su na taj način omogućile povraćaj svojih sredstava, a PTT je postao najveći poverilac Mobtela, vlasnik založnih prava nad opremom i praktično većinski vlasnik kompanije. Eksperti su tu stvar okvalifikovali kao pravno nasilje, dok su ministri najavili skoru privatizaciju kompanije. Istovremeno, za Sretenom Karićem raspisana je poternica, troje stečajnih upravnika Mobtela završilo je u jednomesečnom pritvoru, a počelo je da se „kuva“ i u BK Telekomu: najavljene su krivične prijave protiv više rukovodilaca te televizije zbog zloupotrebe službenog položaja i utaje poreza, a ta vrlo kompleksna priča završiće se 25. aprila 2006. kada je BK TV izgubio privremenu dozvolu za emitovanje, odnosno 26. aprila kada je policija prekinula emitovanje programa zbog (političke) pristrasnosti. Kasnije, BK TV nije dobio frekvenciju na konkursu za dodelu nacionalnih frekvencija, blokirani su mu računi i prekinuto je emitovanje „zemaljskim putem“.

STRADALNIK: U međuvremenu, Bogoljub se nogama i rukama upinjao da dokaže kako je žrtva političkog progona. No, čak i oni koji su verovali da je reč o konačnom raskidu do tada sretnog braka između njega i aktuelnih vladara (ko god oni bili u ovom ili onom trenutku) nisu mogli da zažmure na podatke kojima je javnost danima obasipana, a koji su pokazivali prave dimenzije kriminala organizovanog iz Karićevih kancelarija. Bogoljub je, dakle, organizovao mitinge, upozoravao da je za njega pripremljen „isti scenario kao za Zorana Đinđića“, vajkao se kako su se u Srbiji „mnogi obogatili na narodnoj muci“. Izašao je u to doba čak i sa pričom o izvesnom Ivanu Markoviću, koji je navodno odustao od ponuđenih mu 600.000 evra i odbio da ubije Bogoljuba zbog toga što ga „poštuje i simpatiše“. Iako se kasnije ispostavilo da je u pitanju mangup sitnog kalibra, spreman da iskoristi napetost i izvuče neku paru, glava familije Karić nastavio je s upozorenjima: imenovao je naručioce svog ubistva, ispričao ponešto o poreklu ubice, dodajući tome čak i tvrdnju da su ubici obećani promena identiteta i policijska značka. Međutim, već mu je i samom bilo jasno da je došao kraj i da je vreme za radikalne poteze. Pošto je 2. februara 2006. bio na višesatnom razgovoru u Poreskoj upravi, Bogoljub se spakovao i otišao u nepoznatom pravcu. Sledećeg dana nije se pojavio na saslušanju, baš kao ni 6. februara. U dugačkom monologu za agenciju Beta objasnio je da „radi na terenu“, odnosno da na liniji Crna Gora – Španija – Velika Britanija – Kipar prikuplja dokumentaciju za svoju odbranu.

Baš nekako u to vreme, otkriveno je da su nadležni državni organi još 2002. imali nacrt krivične prijave protiv Bogoljuba Karića koja nije zavedena ni u kakvom registru, a koja ga je teretila za utaju poreza u iznosu od približno milion evra. Takođe, u nacrtu prijave detaljno se opisuje kako su milionske svote preko kiparske filijale Astra banke (deo Karićeve imperije) isplaćivane raznim firmama povezanim s BK grupom. Sve to ukazivalo je na činjenicu da je Karićevo carstvo izgrađeno na trulim temeljima, ali i da je čak i posle petooktobarskih promena imao jake političke zaštitnike – postavilo se, naime, pitanje zašto niko ništa nije učinio povodom marifetluka u Mobtelu, ako se za njih znalo još 2002. Na to pitanje ni tada, ni danas odgovora nema. Baš kao što nema ni objašnjenja za činjenicu da je Bogoljub nesmetano napustio zemlju usred istrage o njegovom bogatstvu. Poternica za njim raspisana je 21. februara 2006, što ga ipak nije sprečilo da tokom svih ovih godina neumorno daje intervjue, a – ako je verovati njegovom bratu Sretenu – i da uspešno posluje širom Rusije i beloga sveta.

Što se tiče njegove imovine, tj. Mobtela, došlo se do solomonskog rešenja. Vlada Srbije i konzorcijum austrijskih investitora formirali su novu kompaniju, „Mobi 63“, kao prelaznu varijantu. Pre svega, to je omogućilo smirivanje diplomatskih odnosa, usijanih još od početka afere. Naime, još 13. maja 2005, samo dva meseca posle navodne prodaje BK Trejda ruskoj Alfa grupi, zvanično je saopšteno da je ta firma prodata konzorcijumu na čelu sa austrijskim biznismenom Martinom Šlafom. Iako ni tada, a ni kasnije, nije bilo jasno kakav je „dil“ bio u pitanju, Austrija je više puta početkom 2006. upozoravala Vladu Srbije na svoja prava, a kasnije je napravljena i mešovita srpsko-austrijska grupa za utvrđivanje situacije u kompaniji. Kompanija Mobi 63 isplatila je dugovanja PTT-u i državi (na ime dividendi koje Karići godinama nisu plaćali), u nju je preneta oprema Mobtela, okončani su svi sudski sporovi između BK Trejda i PTT-a i odlučeno je da se kompanija proda na javnoj aukciji. Konačno, to se i dogodilo: Mobi 63 prodat je norveškom Telenoru 31. jula 2006. za milijardu i 513.000 evra, od čega je država inkasirala skoro dve trećine, dok je jedna trećina pripala austrijskom biznismenu Martinu Šlafu kao suvlasniku.

Bogoljub se, kao što je poznato, do danas nije vratio kući. I to je zapravo jedina izvesna stvar. Sve ostalo i dalje je prilično mistično – od njegove adrese, preko trenutnog stanja njegove imovine, do planova za budućnost i tačnog sadržaja eventualne optužnice. Iako Milanka Karić i dalje dodeljuje godišnje nagrade Fondacije BK u različitim oblastima, iako Sreten Karić detaljno iznosi aktivnosti svog brata, iako se podmladak Karića ženi, udaje i snima ploče, činjenica je da u njegovoj imperiji ništa više nije kao pre. U Srbiji, međutim, nije se promenilo mnogo toga. Bar ne u kontekstu koji bi omogućio grafički jasnu predstavu Karićevog lopovluka i isto tako grafički precizan spisak onih koji su mu takav lopovluk godinama omogućavali. Posle mnoštva različitih teorija, dokumenata i krivičnih prijava, red bi bio da se priča zaokruži. Makar se Bogoljub zbog toga sekirao negde daleko odavde.

BUDUĆNOST SRBIJE U ZELENOJ SALATI: Kampanja Pokreta snaga Srbije (Foto: Fonet)