Retko te viđam sa devojkama

Pre tačno trideset godina, kao poklon ploča u časopisu „Vidici“, pojavio se singl VIS Idola sa pesmom Retko te viđam sa devojkama. Tekst pesme je glasio:

Retko te viđam sa devojkama
A viđam te svaki dan
Retko te viđam sa devojkama
Ipak nikad nisi sam
Oko tebe su dečaci
Fini su al’ ipak znaj
Glasine se brzo šire
A kad puknu tu je kraj.

Dva današnja bliska saradnika predsednika Srbije pevali su pesmu o momku koji je možda gej, a možda i nije. Godinu dana ranije (i otprilike godinu dana nakon što je u San Francisku ubijen jedan od najpoznatijih LGBT aktivista, Harvi Milk), na stadionu JNA, nije bilo „jeste/nije“ dileme. Zagrebačko Prljavo kazalište, koje je nastupilo kao predgrupa Bijelog dugmeta, izvelo je pesmu Neki dječaci sa stihovima:

Ti ideš sa svojim muškim društvom
i loviš prljave žene,
a ja te čekam vjerno kao pas.
Znam da me praviš ljubomornim,
jer koliko si mi puta
na klupi u parku znao reći:
Ja sam za slobodnu mušku ljubav.

I sve je, manje-više, prošlo glatko: niko se nije uvredio ni razbesneo, nikome nije razbijena glava. Naprotiv, Prljavo kazalište je, kao što znamo, nakon toga napravilo vrlo uspešnu karijeru, koja, evo, traje i dan-danas, a Idoli važe za kultni sastav jednog vremena. U istom tom vremenu, iste godine kada su Idoli objavili Retko te viđam sa devojkama, na Televiziji Beograd, državnoj televiziji, emitovan je šou Olivera Mandića „Beograd noću“. U režiji Stanka Crnobrnje, a po konceptu Koste Bunuševca, kompletno našminkan i na visokim štiklama, Oliver je pevao o dragoj koja voli Kurosavu i tako na jugoslovenske male ekrane uveo tzv. drag look, izazivao kontroverzne reakcije, ali i utro put na kom je nekoliko godina kasnije bilo moguće da se recimo Davor Gobac pojavi u halterima u spotu Psihomodo popa za pesmu Ja volim samo sebe, ili da se kao zabavljač širokih narodnih masa pojavi jedan Karamela. Sa onim u čemu je Mandić bio pionir koketirali su i Rokeri s Moravu, a kasnije i mnogi drugi, sve do trenutno najpopularnijeg travestita sa ovih prostora – Makedonca Bokija 13.

Osamdesetih godina, na talasu petnaestogodišnjeg zakašnjenja seksualne revolucije u SFRJ, ni lezbejske teme u pop muzici nisu izostale, pa je tako 1982. grupa Xenia objavila pesmu Moja prijateljica:

Ona je tako lijepa,
ja sam tako ponosna,
muškarci se za njom okreću,
ja sam tako ponosna,
muškarci bi da je diraju,
muškarci bi da je skrivaju,
od mene.

Isti motiv, ali na daleko eksplicitniji način, obradiće tačno deset godina kasnije duet Bel Tempo, u kom je Suzana Petričević (poznatija po duetu „Papaline“ sa Bajagom) pevala:

Ti si lepa i privlačna,
egzotična
tvoje usne, tvoj dah
i tvoje kretanje
uzbuđuje
tvoje oči, tvoj smeh
ruke mi miluje
ja gubim se
poljubiću te,
ti si moja drugarica
ja volim te.

Homoseksualna tematika u domaćoj pop muzici osamdesetih nije se ograničavala na aluzije i indirektne asocijacije. Na albumu Zabranjenog pušenja Male priče o velikoj ljubavi iz 1989. našla se pesma Javi mi, inače obrada Lu Ridove Turn to me, jedna od najlepših i najtužnijih posveta svim onim nesrećnicima koji iz ovih ili onih razloga ne mogu da izađu iz „ormara“:

A žena kad te pita: pa dobro, šta mi fali,
zašto nikad ne radimo one stvari
kad ode da se isplače sama, kad vrata zalupi
(…)
Komšiluku kad postaneš sumnjiv
što se stalno družiš sa klincima,
iz mračne ulice kad jalija ti vikne
‘o’š guze, hadžija?’
Znaj, ja te još uvijek volim,
mene vazda možeš nazvati,
o, javi mi, javi mi, ja ću čekati.

DIVLJOM STRANOM: Bilo bi pogrešno tvrditi da izleti Prljavog kazališta, Idola ili Zabranjenog pušenja nisu imali za cilj namernu provokaciju, ili da našminkani Oliver Mandić nije predstavljao odjek talasa slobode koji je donela seksualna revolucija šezdesetih i sedamdesetih godina oličena kako u pop ikonografiji tako i u priličnom broju pesama sa tematikom koju bismo danas označili kao LGBT, poput verovatno najlepše među njima, Lu Ridove Take A Walk On The Wild Side.

Pomenuti jugoslovenski muzičari ustoličili su se kao deo mejnstrima u ovdašnjoj popularnoj kulturi, pa je tako bilo moguće da „Beograd noću“ bude nagrađen Zlatnom ružom na televizijskom festivalu u Montreu. Danas, verovatno, nikome ne bi palo na pamet da takvu emisiju uopšte prijavi za televizijski festival. Danas se na državnoj i svim ostalim televizijama kao tema pojavljuje bespredmetno pitanje „Za ili protiv gej parade?“ i o tome se polemiše kao da je homoseksualnost nešto za šta smo čuli prošlog meseca.

Sažeti čitavu istoriju homoseksualnosti i njenog prisustva u umetnosti, popularnoj i visokoj kulturi bilo bi pretenciozno, ali i neizvodljivo. Počevši od Platonove Gozbe, u kojoj se glavni preokret vrti oko toga što Sokrat odbija ponudu zaljubljenog mladića Alkibijada, što upućuje na to da bi prihvatanje bilo uobičajeno i očekivano, preko antičkih vaza iz V veka pre nove ere koje prikazuju muškarce u scenama oralnog i analnog seksa, prikaza hermafrodita u Putovanjima Džona Mandevila, primeri za javljanje ovog motiva su nebrojeni i nema epohe u istoriji umetnosti zapadne i istočne civilizacije u kojoj su izostavljeni. Navođenje primera takođe je uzaludan posao, jer odakle početi i čime završiti? Od Tuluz-Lotrekovih prikaza lezbejskih scena pariskih prostitutki do Planine Broukbek civilizacija je prešla dug put, na kom su se našli, između ostalih, Oskar Vajld kog je seksualna orijentacija koštala zatvora, Konstantin Kavafi, Virdžinija Vulf i „Orlando“ kao vešto maskirano ljubavno pismo Riti Sakvil-Vest, Tomas Man koji se u ličnom životu svesno i namerno odrekao tog dela svog identiteta, ali ga je maestralno kanalisao kroz stvaranje, Jukio Mišima… U popularnoj kulturi, od Endija Vorhola preko Roka Hadsona, Fredija Merkjurija, Eltona Džona, Boj Džordža i Džordža Majkla do, recimo, Toma Forda, Bet Dito, ruskog dueta Tatu i drugih, nemoguće je ne izostaviti nekoga izuzetno važnog, bilo za gej kulturu ili kulturu kao takvu.

Bez obzira na to kako se u kom istorijskom trenutku na homoseksualnost gledalo, o njoj se, izvesno je – nije ćutalo. Utoliko je zahtev za ćutanjem i čuveni argument o (homo)seksualnosti „u svoja četiri zida“ smešniji i besmisleniji u Srbiji (Evropi), pred kraj prve decenije XXI veka. U tom smislu, govoriti o homoseksualnosti i homoseksualcima i njihovom doprinosu zapadnoj kulturi i umetnosti predstavlja otkrivanje rupe na saksiji. Ali, ovde je tu rupu neko, izgleda, zatrpao.

»Prijateljice«, G. Klimt

Idoli

Zabranjeno pušenje

t.A.T.u.

Oskar Vajld,…

…Konstantin Kavafi i…

…i Jukio Mišima

Dragan Nikolić i Bogdan Diklić u predstavi Poljubac žene-pauka (Zvezdara teatar, 1996, r. Egon Savin) po istoimenom romanu Manuela Puiga