Istine bačene sa scene

Pišući o predstavi Iz junačkog života građanstva, premijerno izvedenoj krajem januara u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, kritičari su unisono hvalili glumu Dragana Mićanovića. Isto se dešavalo i, na primer, nakon predstava Mizantrop, Galeb, Bure baruta, Hazardski rečnik, Hamlet, Mletački trgovac, Tartif, Don Žuan… ili filmova Tamna je noć, Ubistvo s predumišljajem, Lajanje na zvezde, Točkovi, Šišanje…

Nakon pomenute januarske premijere do danas, Draganu Mićanoviću se tapšalo i na premijeri filma Motel Nana, na crnogorskoj televiziji je prikazana drama Oče, laku noć, u kojoj igra Danila Kiša, veliki FEST će idućeg petka otvoriti film Koriolan u režiji Rejfa Fajnsa, s Mićanovićem u jednoj od uloga, a baš nekako u vreme dok razgovaramo, Koriolan je prikazan na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu.

„VREME„: Nakon povratka iz Šangaja, gde ste snimali film Džejmsa Ajvorija Bela grofica, naglašavali ste da je uloga bila mala. Kako biste opisali vaš udeo u Koriolanu?

DRAGAN MIĆANOVIĆ: Uloga u Beloj grofici je bila divna uloga, meni značajna, ali je zaista epizodna i ja prosto želim da stvari nazovem pravim imenom i da budem realan. Naravno da sam ponosan zbog saradnje sa Džejmsom Ajvorijem, ali to nije razlog da preuveličavam stvari. Ta uloga mi je omogućila da ostvarim delić svoga sna: da živim u Beogradu, a da radim svuda po svetu, a to mi je, razumljivo, važno. Ulogu u Koriolanu smatram verovatno najzahtevnijim glumačkim zadatkom na filmu: pružila mi se prilika da imam lepu ulogu, po tekstu mog omiljenog pisca – Šekspira, da igram u filmu sa fantastičnom podelom, u producentski velikom poduhvatu, i zato, ma kakav da je rezultat, Koriolan će za mene biti jedan biserčić u karijeri.

Šekspir i Molijer su, očigledno, pisci koji dominiraju vašom karijerom. Bili ste Romeo u dvadesetčetvrtoj godini, moguće je da ćete za dve–tri decenije igrati i Kralja Lira.

Šekspir i Molijer su, stalno to ponavljam pa sam možda i dosadan, ali tako osećam, privilegija. Istina, nimalo laka privilegija. Moguće je da ću jednom igrati i Kralja Lira. Kao student imao sam spisak želja uloga koje bih voleo da odigram, i sticajem srećnih okolnosti sve želje su mi se ispunile osim dve: Sirano i Kralj Lir. I za jednog i za drugog vreme tek dolazi.

Igrate Don Žuana u Crnogorskom narodnom pozorištu u Podgorici. Na poslednjem festivalu u Užicu predstava je dobila nekoliko nagrada, jedna od njih je i vaša. Predstava je došla do Užica, ali ne i do Beograda, što nije uobičajena praksa…

Da, obično se gostovanje na nekom festivalu iskoristi da se predstava pokaže i u Beogradu. Ali… s Don Žuanom sam stigao i do Albanije, igrali smo ga u Kopru, Rijeci, priča se da ćemo ići i u Zagreb, ali nikako da stignem do Beograda. I jako mi je žao zbog toga. Ne bih voleo da je istina, ali mislim da u svemu tome ima i politike. Ne mogu da se setim nijednog gostovanja Crnogorskog narodnog pozorišta u Beogradu u poslednjih nekoliko godina, što je povezano sa političkom situacijom. Ako je to tako, to je nedopustivo. Šteta.

Film Motel Nana priča o poratnoj Bosni…

Ali samo kroz aluzije. Motel Nana je pre svega topla, blaga i nepretenciozna priča o običnim ljudima, o usamljenosti, o potrebi ljudi da se zbliže. Jedna topla, ljudska drama, to je ovaj film.

… s ukazivanjem na dve vrste mentaliteta: zapadnog i ovog ovde…

U ovom filmu igram nastavnika istorije u srednjoj školi koji ošamari nevaspitanog đaka i dok mu traje suspenzija ode u Bosnu u jedno zabačeno selo da bude učitelj i tu mu se ceo život menja… Znate, ja sam odrastao u Loznici, malom mestu, gde je bilo sasvim normalno da nastavnik udari đaka, Bio sam prisutan, ja se toga sećam, kada su moje drugare nastavnici lemali, onako dobrano, kao da su gospodari njihovih života. Ja sam i tada znao da to što nastavnik radi nije normalno. Pa mi je sad drago što smo evoluirali, što sad nastavnik ne sme da udari dete. Ali ja to ne bih nazvao zapadnim uticajem.

Jedna od tema ovog filma je preispitivanje naše najnovije istorije.

Mislim da je to jako bitno. Gde sam ja bio i šta sam radio u doba kada su, kako se to pesnički kaže, pacovi izašli, to, ja kao individua – znam. Ali kao pripadnik ove zajednice, naroda, osećam odgovornost prema tom vremenu i potrebno mi je preispitivanje. Kao klinac sam prošao sve to. Iako je ceo taj vihor mene uhvatio kad sam napunio 21 godinu a završio se u mojoj 29, i iako sam i bebu dobio i postao čovek kad je bilo bombardovanje, ja sam u suštini tada bio klinac. I što sam stariji, sve mi je teže da nemam odgovore. Ovaj ovakav život u Srbiji je posledica prethodnih pogrešnih odluka koje je neko u ime nas doneo. Kojih? Zašto? Ja želim da spakujem mozaik moje slike, svaku kockicu na svoje mesto. To mi je jako bitno. Da shvatim.

Nedavno su na projekciju filma Šišanje, organizovanu za poslanike Skupštine, retki došli. Bio je to još jedan pokušaj ekipe filma da ukaže na problem nasilja među mladima.

Šišanje je film sa velikom porukom, pa ipak, trebalo je četiri godine da ga završimo. Možda ne bi ni tad da nije Miki Manojlović nekako video taj film i rekao: mora biti završen. Isti taj Miki koji je sad odlučio da više ne bude predsednik Upravnog odbora Filmskog centra Srbije jer ne može da podnese toliko „pucanje prsluka“ ljudi koji odlučuju o kulturi. Njihovo neshvatanje koliko je kultura bitna – vređa. Baš ih briga. Kako je to moguće?! Strašno… Projekcija filma za poslanike je bio dobar medijski pokušaj da se pomogne rešavanju problema nasilja. Mnogi poslanici su nam odgovorili: ne moramo da gledamo film, znamo za taj problem. Nikako da shvate da su tu zbog nas. Kao da misle „od Boga mi je to“! U stvari ne, nego: „ovo je meni moja stranka dala, tu stolicu, i šta mi ko može!“ Džaba nam demokratija!

Namera predstave Iz junačkog života građanstva je, između ostalog, da podseti da novac nije najveća i jedina vrednost u životu. Mi, međutim, već odavno živimo u vremenu u kome se nema novca za pozorište i ostale duhovne vrednosti.

„Vladati svetom to nije iluzija, to je stvarnost“, kaže Karl Šternhajm u ovoj drami. Još kaže: „Isprsi grudi, izbaci kandže.“ Znači: grabi. Ali naslov trećeg dela trilogije koju igramo, 1913. jasno govori do čega je to dovelo – sledio je veliki rat. Kad razmišljam o našem vremenu, o grabežljivosti, o odsustvu morala, etike, ruši se sve pa i porodica, pesimistično gledam na period koji je pred nama baš zbog predznaka koje sam prepoznao u ovom komadu. Nije jedino bitno zaraditi. Tačno je da bez novca nećete otići u pozorište ni kupiti knjigu u kojoj piše zašto se živi ovako kako se živi, sve je to umreženo i povezano, ali je ipak sve posledica pogrešnih odluka. U Srbiji neko ne obavlja dobro svoj posao. Nemoguće je da su rijaliti šouovi najgledanije TV emisije. Zašto je to tako? Kako je moguće da je to tako? Svi hrle da idu tamo! Ja koji bežim od toga, nisam pošteđen! Moj kolega je bio, i došao je pre neki dan da igra predstavu sa telohraniteljem. Taj svet zapljuskuje sa svih strana, a slabašna država kao što je Srbija ne može da mu se odupre, a bogami nema ni pravu ideju kako da se odupre. Taj haos koji je zavladao meni ne sluti na dobro. I o tome je Iz junačkog života. „U malobrojnih je sudbina miliona“ – i to je Šternhajmova rečenica. Vredi takve istine baciti publici sa scene.

Da li imate osećaj da se borite protiv vetrenjača?

Nisam odustao od borbe, niti je smatram uzaludnom. Ovo je najbolje što znam da radim i dokle god mogu da stojim na sceni, upozoravaću, govoriću velike misli velikih ljudi, jer ja svojih, takvih, briljantnih, nemam.

Da li uloge utiču na vas?

Don Žuan je veoma uticao na mene. Omogućio mi je da preispitam granice dokle moja sloboda ide: scenska sloboda, ali i sloboda jednog ludog zaluđenika u borbu za osvajanje svoje slobode. Za Don Žuana nema prepreka. On nema problem sa drugima, sredina ima problem sa njim. On se bori da pomera granice svoje slobode. Moram da priznam da se žestoko borim da na sceni pomeram te granice. Ponekad je reakcija publike uzdah koji govori: odakle mu smelost! Kad se Don Žuan oprašta sa ovim svetom, kaže: „Koliko poznajemo onih koji su majstorijom prikrili sve svoje mladalačke grijehe i od svešteničke mantije načinili oklop, sakriveni pod tom dostojanstvenom odorom, ponašali se kao najveći podlaci“, pa ipak „uživaju ugled među ljudima“. Ili, kad otac uči Don Žuana „Oče naš“ pa ovaj krene da ponavlja „Oče naš koji si na nebesi da si – šta?“ I onda vi vidite reakciju publike: odakle mu sloboda da se igra sa „Oče naš“? A zašto pa da ne?! Koja je to tema kojom pozorište ne sme da se bavi? Ne postoji! Iz takve glumačke igre, iz neke moje zanesenosti, Don Žuan mi je značio otkrivanje slobode. Idemo dalje, probijamo zidove postavljene vaspitanjem, edukacijom, slobodno.

Ljudi su vas svrstali u „glumce–intelektualce„, u one koji osim na emociji svoju glumu zasnivaju i na mnogo promišljanja.

To je neminovno, da bi publici bilo jasno, mora prvo glumcu da bude jasno koga igra i o čemu priča. Velika uloga je kao partitura prvoj violini u orkestru: morate da imate osećaj za ritam, za muziku koju vam dobacuje vaš partner, vi morate da pustite da život diše sa scene, samo istinitost može da pređe do gledaoca. To se sve uči, ali treba imati i sluha i treba biti svestan… kao muzika… ne znam kako drugačije to da opišem.