Dragi kamen iz Afrike

Šta ima egzotičnije od samog naslova Afričke pustolovine? O naslovima se može mnogo razgovarati i razmišljati, to zaslužuju svojom snagom ili slabošću, punoćom ili prazninom, prepoznatljivom bojom koju smatram ekvivalentom boje glasa kod osobe. Furtingerov i Julesov naslov Afričke pustolovine je egzotičan gotovo koliko i Kroz pustinju i prašumu (1912) Henrika Sjenkijeviča, jedan među kraljevskim naslovima egzotične literature, poetički etalon avanture i egzotike. Ili, oslušnite samo naslove iz „Arapskog ciklusa“ Karla Maja o avanturama Kara Ben Nemsija i njegovog prijatelja Hadži Halefa Omara, inspirisane njegovim dugim putovanjem po Bliskom i Dalekom istoku 1899: Kroz pustinju, Kroz divlji Kurdistan, Od Bagdada do Stambola i Kroz balkanske gudure. Da li je to Maj imitirao naslov Sjenkijeviča nobelovca? S obzirom na to da se privatni život Karla Maja dosta dugo kretao oko manjih krađa i prevara, zbog čega je više nego jednom završio u zatvoru, bio bih sklon takvom zaključku samo da pisac Vinetua nije umro baš 1912, godine u kojoj je Sjenkijevič objavio svoj roman. Siroti Maj, reklo bi se da je u ovom pogledu zaista nevin. Obojica su bili majstori egzotizma avanture, pa i u davanju naslova.

EGZOTIKA: Koncept egzotičnog datira još iz sedamnaestog veka. U devetnaestom veku je, s povećanim mogućnostima putovanja i istraživanja vanevropskih teritorija, doživeo svoju kristalizaciju. Otkriće egzotičnog bilja, minerala i ljudi pobudilo je osećanje razlike između Zapada i ostatka sveta, povećalo stvarnu i metaforičku snagu, kao i bogatstvo zapadnih imperija. „Egzotika“ je bila učestalo izlagana na mestima kao što su botaničke bašte, koje su doživele svoju ekspanziju između 1841. i 1885. godine, kada su biljke i minerali mogli biti posmatrani od strane publike u sigurnom domaćem okruženju. Velika izložba 1851. godine u Londonu u Kristalnoj palati bila je samo najčuvenije pokazivanje imperijalne moći sa eksponatima iz kolonija i protektorata. Ljudska bića su takođe izlagana u Evropi, kao naučni kurioziteti. Britanija je bila predvodnik industrijske revolucije i osećala se veoma sigurnom u tom idealu. Da je privlačnost egzotičnog (šarm neupoznatog – reprezentacija jedne kulture namenjena za konzumiranje od strane druge) podjednako odrednica kako trivijalne tako i elitne kulture, pokazuje i samo nasumični spisak tako raznovrsnih pisaca i pesnika koji su krajem osamnaestog i tokom devetnaestog veka bili okupirani egzotičnim: Viktor Igo, Artur Rembo, Žerar de Nerval, Teofil Gotije, Gistav Flober, Henrik Sjenkijevič, Edvard Vilijam Lejn, Ser Ričard Fransis Barton i Karl Maj. Svi ovi pisci, svako na svoj, veoma različit način, na Zapadu su popularizovali efekte stranog, egzotičnog, ponekad okrutnog, neshvatljivog i upravo zato tako fascinantnog i neodoljivog u nezapadnim kulturama.

U domenu vizuelnog, naći ćemo ne mnogo manje različitih i različito vrednovanih slikara i ilustratora koji su označeni kao orijentalisti: Johanes Vermer (1632–1675), da, zašto ne čak i on, pa zatim Žan Ogist Dominik Engr (1780–1867), Ežen Delakroa (1798–1863), Dejvid Roberts (1796–1864), Čarls Barg (1826/1827–1883), Leopold Karl Miler (1834–1892), Žan-Leon Žerom (1824–1904), Gustav Bauernfind (1848–1904), Edvin Lord Viks (1849–1903), Artur Melvil (1855/1958–1904), Ser Lorens Alma-Tadema (1836–1912), Hoze Vilegas i Kordero (1848–1922), Žan Lekont di Noj (1842–1923), Ludvig Dojč (1855–1935), Antonio Marija Fabres i Kosta (1885–1938), Edmon Dilak (1882–1953), Meksfild Periš (1870–1966)… Nemali broj autora sa ove podugačke liste može se naći u vizuelno važnoj i intrigantnoj knjizi Orijentalisti (2005) Kristijana Davisa (Kristiana Daviesa).

Zašto pisati o egzotizmu, pa i orijentalizmu u tekstu o Afričkim pustolovinama, važnom stripskom epu nastalom šezdesetih godina? Zato što su to ključni koncepti za doživljavanje neuobičajene avanture koju su priredili Zvonimir Furtinger i Jules – Julio Radilović, avanture stvaranja u koju su se upustili odmah nakon eposa-triptiha Kroz minula stoljeća (1956–1960). Stoljeća su bila egzotika rimske, franačke i tatarske dominacije u periodu od sedmog do devetog veka, Kapetan Leši egzotika partizanskog, i uopšte ratnog žanra. Afričke pustolovine su bile nešto potpuno specijalno. Povratak u samo srce egzotike – Afriku, a na jedan postkolonijalni način. Realistički tretirati srce egzotike, a ne ubiti moćni osećaj stranog i nepoznatog koji zrcali gotovo u svakom prizoru, impresivno je postignuće ovog stripa. Na tom paradoksu počivaju Afričke pustolovine. Radilović je zastupnik realističkih preferencija u vizuelnoj naraciji, kao što je to većina autora s one dugačke liste. Svi oni poseduju narativnu komponentu u svom slikarskom, ilustratorskom ili stripskom radu. Svima im se, međutim, potkrada egzotičnost kao princip interpretacije svetova koje prikazuju. Kod Julesa u Afričkim pustolovinama to mogu opisati kao postkolonijalni realizam u kombinaciji sa još žestokom egzotikom. Realizam u Afričkim pustolovinama, i u Julesovom opusu kao takvom, ima više različitih lica koja se ne iscrpljuju jedno u drugom, zato ću se njegovoj realističkoj stilizaciji u ovom tekstu još vraćati.

POETIKA NASLOVA: Džon Bart u svojoj zbirci nefikcionalnih tekstova Knjiga petkom (Friday Book, 1984) u eseju Naslov ove knjige raspravlja o poetikama naslova knjiga, postmoderno se poigravajući dok navodi kojekakve primere iz književnosti i nefikcije. Govori o neposrednim, direktnim naslovima kao što su Kanterberijske priče, Proces, Idiot ili Mobi Dik. Pominje komične knjige koje nemaju komične naslove. Iza privlačnog naslova može se kriti privlačna knjiga. Ali, to ne ide uvek nužno jedno s drugim. Isto tako, ima naslova koji su mnogo bolji od samih knjiga koje se kriju iza njih. Neki pak naslovi urezali su se gotovo svima u sećanje: Sunce se ponovo rađa, Zima našeg nezadovoljstva, Kako zelena je bila moja dolina, Dželatova pesma… S druge strane, ima naslova koji su poprilično kičasti: Agonija i ekstaza, Lepa i prokleta… Ipak, čak i oni koji nimalo ne dele Bartove postmoderne sklonosti složili bi se sa jednim njegovim zaključkom – bolje da je delo privlačnije nego što je to sam naslov. Nema naslova koji može iskupiti delo slabije od sebe. Taj princip, naravno, važi za svaku knjigu, pa i za naslov Tomas Man ili Filip K. Dik, koji pada potpisniku ovih redova na dušu.

Kakva vrsta naslova su Afričke pustolovine? Direktan, u njima se događa upravo ono što nam on poručuje. Ako je tako, zašto ga ne bismo promenili u Pustolovine u Africi? A ne, nikada i nikako, reč je o pustolovinama koje su suštinski afričke, a ne pustolovinama koje se slučajno odigravaju na tom kontinentu. Ono što je ispričano nije se moglo dogoditi negde drugde. Život (te stripske pripovesti) nije drugde. Pripovest koju su ispričali Jules i Furtinger postala je sama srž egzotičnog pojma afričkog kod tadašnjih čitalaca. Ova vrsta egzotizma, kao što rekoh, ima zanimljivu komponentu – vrsta je postkolonijalnog čitanja Afrike mnogo pre nego što su postkolonijalna čitanja ušla u akademsku modu. Uostalom, ovaj strip je izlazio u periodu 1962-1966 u državi koja je predvodila pokret nesvrstanosti. Knjiga Orijentalizam Edvarda Saida, kao protivreakcija na kulturno nasleđe kolonijalizma, pojavila se 1978. godine, a njen uticaj na postokolonijalizam kao kritički pristup odigrao se tek osamdesetih godina. Diskurs nesvrstanosti kojim je zasejana pripovest Afričkih pustolovina daleko je prethodio akademskoj „dekolonijalizaciji“ Afrike u doživljaju i promišljanjima neafrikanaca. Tito se tu dosta pragmatično ponašao, mada ga ne možemo baš smatrati intelektualnim pomeračem granica. Kardelj je bio uglavnom zadužen za „teoriju“, šta god to u to vreme značilo, dok je Tito bio pre svega praktičar i šarmer u belom odelu i isto tako beloj uniformi, vođa. U svakom slučaju, Afričke pustolovine, nastale u takvom kulturološkom, a ne samo političkom okruženju, nimalo nisu patile od kolonijalnih natruha kojih možemo naći u jednom drugom stripskom remek-delu, Grobu u prašumi (1943–1944) Andrije Maurovića, Franje Fuisa i Marcela Čuklija.

Kada govorim o naslovu Afričke pustolovine, zašto ne kažem jednostavno Furtingerov naslov? On je ipak scenarista ovog stripa i njemu pripada i sam naslov, zar ne? I da i ne. Ukupna punoća naslova, njegov pun radijus zračenja, njegova boja, taktilnost i kontrastnost zadobijeni su tek kada smo zatvorili ovaj strip nakon čitanja. Čin vizuelne naracije utkan je u konotacije naslova i ne da se izbrisati i pretvoriti samo u zvuk. Reći ćete, pa to se dešava i nakon čitanja svakog romana, celina romana ima povratni uticaj na značenje i zvuk svoga naslova. Moj odgovor je – ne u svakom romanu, samo u ponekima u stepenu da bi to postalo od krucijalne važnosti. Kada izgovaram Afričke pustolovine u ovom naslovu ne samo da čujem nego i vidim afričku noć, crnoću afričke puti, mnogo oružja i uniformi koji se ne mogu naći nigde drugde nego baš u Africi, posebno u Africi Julija Radilovića ili pak Africi britanskog strip crtača Franka Belamija. Njihova opredmećenja i otelotvorenja Afrike obeležila su šezdesete, kao što je to osamdesetih učinio Matijas Šulthajz s trilogijom San morskog psa, čiji je prvi tom Mravinjak Lagosa (1986) vratio egzotiku Afrike na jedan potpuno svež način, koji se, ovaj put, nimalo nije obazirao na političku korektnost. Na Šulthajza mi je pravovremeno skrenuo pažnju slikar i strip crtač Mladen Đurović, negde u drugoj polovini osamdesetih, dok smo se družili u Zemunu.

Kada već pominjem ekscentričnije ili radikalnije varijacije afričkih pustolovina, jednu od njih zateći ćemo u drugom delu pustolovina Đuzepea Bergmana, u Danima Gneva – Afričkim pustolovinama Đuzepea Bergmana (1983). Milo Manara, vrstan crtač kakvog ga je majka priroda dala, a nesposoban da do kraja artikuliše svoje talente, poigrao se percepcijom Afrike stvarajući persiflažu od same te percepcije. Naravno, čak i nadrealno persiflirajući, ostao je tek jedan od autora koji tvrde da su izašli iz šinjela Huga Prata, eksplicitno smeštajući Pratov fikcionalizovani lik u svoj strip. Simpatično i „ludo“, ali ipak više volim ono što je Prat ispričao o Africi u mnoštvu svojih stripova nikada se ne baveći direktno temom političke korektnosti.

GRAFIZAM: Već prvom tablom, ili baš ako insistirate, sa prva četiri kaiša prve epizode Afričkih pustolovina, Jules je pokazao da crna u ovom stripu neće biti tek crna. Ona ovde poseduje „masnoću“ koja će tako sugestivno dominirati noćnim tminama Afričkih pustolovina. Još jedan strip u kome je Jules trijumfovao akcentima crne bio je Kapetan Leši (1960–1964). Afričke pustolovine poseduju još nešto, mekoću linije koja će ostati neprevaziđena unutar Julesovog opusa. Reč je o bogatom korišćenje chiaroscura, a s mnogo manje šrafure. Istina, u prvoj od tri epizode Afričkih pustolovina Jules koristi „belamijevska“ poentilistička tačkanja tušem (ne bojom), što je ekvivalent senčenju. U druge dve epizode, ovaj efekat će iščeznuti. Tretman odeće, opipljivost tkanina je ono što me snažno privlači u Afričkim pustolovinama, prevoji na njima i senke koje se uvlače u te prevoje. Istovremena „izlomljenost“, izgužvanost i mekoća te odeće. „Punomasnost“ tame nastale u Julesovoj igri dočaravanja tekstura.

Četiri stripa jesu Julesov trijumf i dosezanje svetskog kvaliteta: Kroz minula stoljeća, Afričke pustolovine, Kapetan Leši i Herlok Šolms (Herlock Sholmes). Ovome moram da dodam i krunu njegovog ilustratorskog rada – deset bogato ilustrovanih knjiga o Tarzanu, kao i naslovne strane za knjige „Arapskog ciklusa“ Karla Maja. Nisam slučajno na početku teksta pomenuo knjigu Kroz balkanske gudure, čija mi je naslovna stranica urađena Julesovom rukom ostala arhetipski urezana u sećanje. Govoreći o nabrojanom, ne mislim na profesionalni kvalitet, jer njega je Jules uvek imao, nego na onaj drugi, mnogo teže dosežan, kreativni kvalitet. Recimo, razlika između Julesovih Partizana, koji su inače tako dobro prolazili u Holandiji, i Kapetana Lešija je upravo u finoj, ne lako prelaznoj granici između profesionalnosti i najviših kreativnih dometa u stripskoj vizuelnoj naraciji. Tu granicu većina velikih majstora zanata ne uspe da pređe više od nekoliko puta u svojoj karijeri.

GOVOR TELA: Govor tela jedan je od najvažnijih elemenata govora stripa. Užasno je bitan način na koji ljudi u stripu sede, kreću se, rotiraju u prostoru, osvrću se, smeše ili pokušavaju da sakriju svoja osećanja, kako se dodiruju. U pogovoru za album Grob u prašumi („Vreme“ br. 970) ponešto sam napisao o Maurovićevom govoru tela. Pokušaću da govorim o dva govora tela u Afričkim pustolovinama. Pokušati objasniti njihovu telesnost i eventualno seksualnost. Kao i uvek kada je reč o interpretacijama, nužno se nalazimo na skliskom terenu. No, nije prvi put da se izlažem ovakvom riziku eksplikacije neizgovorenog. To mi je deo esejističkog i kritičarskog posla.

Naravno, govorim o dva glavna lika Afričkih pustolovina vodiču Hardiju i Ljiljani, studentkinji hemije, zagrebačkoj koleginici Toma N’keme, studenta geologije. Postkolonijalni narativ Afričkih pustolovina ipak nikada neće otići toliko daleko da bi realizovao prelazak seksualno-rasne barijere između Toma i Ljiljane. Oni će, naravno, ostati drugari tokom afričkih avantura. Šezdesete dvadesetog veka nisu bile spremne za više od toga. Uostalom, Tom i nije glavni lik, nego su to Hardi i Ljiljana. A ova dva lika su „asimetrična“. Ne pripadaju standardnom paru junaka koji bi razvili stereotip očekivane privlačnosti muškarca i žene. Postoji generacijska, može se reći biološka i socijalna razlika između Hardijevih procesa starenja i zrenja njene mladosti.

Interesantan je način na koji je prikazana muževnost jednog šezdesetogodišnjaka. Govor tela otežanog godinama, hranom i alkoholom, a opet tako spontan i negde gibak, primer je bravure diskretnosti u Julesovom crtačkom portretisanju jednog lika. Koliko je Radilović imao godina kada je kreirao Hardija? Trideset i četiri. Ne sećam se kada sam video da tridesetogodišnjak ovako savršeno portretiše dvostruko stariji lik od sebe, ušavši do detalja u telesnost u kojoj nikada sam nije bio. U jednom intervjuu Radilović, na pitanje da li mu se u vezi sa stripom dogodilo nešto neobično, odgovara: „Kada sam završio skiciranje vodiča iz Afričkih pustolovina, žena i ja smo nakon šetnje otišli na večeru u gostionicu Vinodol. Odjednom sam za jednim stolom vidio čovjeka koji je podsećao na netom završenog vodiča. Mislio sam da mi se to pričinilo pod utjecajem višesatnoga crtanja, no mnoge su se osobe, premda ih nisam poznavao, prepoznale i u strip-serijalu Kapetan Leši.“

A šta je sa govorom tela studentkinje hemije Ljiljane? U čemu je hemija njenog govora tela? Još kao dečak sam znao da je ona lepa i – erotična. Nisam u to vreme imao ime za ovaj osećaj, ali znao sam da proizvodi neku vrstu dodatka uzbuđenja u mom čitanju i da tu razliku nije moguće zaboraviti. Ljiljana iz Pobune u Kiboku, Mongoa i Čarobnjaka s Mjesečevih planina bila je kombinacija klasičnosti, građanski učtive (gotovo puritanske) elegancije i erosa. S krivina i mekote njenih nogu i ruku (da, baš tim redosledom) nisam mogao da odvojim pogled.

Ona je sa srdačnošću skojevke/partizanke/posleratne omladinke (lanac istorijskih transformacija ženskih uloga na našim prostorima četrdesetih, pedesetih i šezdesetih, tri zanimljive decenije dvadesetog veka) u stvari jedno biće koje tek treba da otkrije punoću svoje seksualnosti. Ne bih se zakleo da bi se Jules nužno složio sa ovom seksualnom ekonomijom vilhelmrajhovskog tipa čitanja Ljiljaninog lika, ali to i nije najbitnije. Glavna junakinja Afričkih pustolovina ima više nego senzualno telo zrele žene, psihologiju prostosrdačne drugarice sa fakulteta i, ponekad, gotovo detinju bezazlenost.

Mnogo toga strip nam pripoveda neeksplicitno, bez objašnjavanja, kroz jezik tela. Jedna ruka koja se penje od kolena ka preponama ženskog tela, iako je stavljena u kontekst žanr scene „kafanske poročnosti“ (Pobuna u Kiboku, kaiš k-24), snažno je prisustvo senzualnog i erotskog u Afričkim pustolovinama, koje su neki pogrešno pročitali kao tek eto „priču o nesvrstanima“. Ne, slojevi Afričkih pustolovina nimalo se ne iscrpljuju političkom korektnošću svog površinskog sloja…

KIŠOM OKUPANI PRIZORI: Postoji uvek razlika između onoga što radimo i onoga kako to racionalizujemo. I tu nema principijelne razlike kada govorimo o kritičaru ili o umetniku. Julesova racionalizacija je bespogovorna vera u realizam. Kada govori o nerealističkim stilizacijama on zapada u simplifikaciju, uobičajene stereotipe doktrine realizma, doktrine koja gotovo izjednačava realizam sa zanatstvom. Ono, što, međutim, Jules sam radi u svojim najboljim delima nešto je mnogo suptilnije i moćnije od „čistog zanatstva realizma“. Reč je o transcendenciji do kreativnih vrhunaca u kojima crtačka magija ostavlja zanatstvo (kao svoj preduslov) miljama iza sebe. Dakle, da ponovim, i to istim redosledom, da bih izbegao bilo kakvu dilemu oko vlastitog pozicioniranja unutar Julesovog opusa. Dragulji ovog opusa su Kroz minula stoljeća, Afričke pustolovine, Kapetan Leši i Herlok Šolms. Četiri stripa i četiri žanra, istorijski, avanturistički, ratni i humoristički. U njima je nadišao zanat realizma i ponudio magiju vizuelnog pripovedanja. Između Julesa zanatskog profesionalca i Julesa čarobnjaka, uvek biram čarobnjaka. Kako je postigao magiju? Prepuštajući se hedonizmu i bravurama vizuelnog pripovedanja, a ne propovedanju zanatstva realizma, što je Jules u nekim intervjuima činio. Time nam, međutim, nije odgonetnuo tajnu svojih najboljih stripova. To i nije zadatak umetnika i ostaje na drugima da se ovim odgonetanjem muče. Jedan od mogućih odgovora potpisnika ovih redova: ono što je pretpostavka crtačkog zanata najbolje je tek kada iščezne u magmi priče. Kada je ogoljeno, onda dobijamo rutinu profesionalizma bez magije.

Ovde je takođe reč o onome što povremeno pokušavam da objasnim kao specifičnu razliku (differentia specifica) svojstvenu za crtače kao što su Den Beri, Voren Tafts ili Serđo Tarkvinio. Oni su stvaraoci kao kišom okupanih, bistrih stripskih prizora. Iako je intuitivno poslušao savet Noela Siklesa (a da ga verovatno nikada nije ni čuo) da njegovi junaci treba da imaju izgužvane pantalone, Julesov vizuelni svet delimično pripada i toj, ali i jednoj drugoj paradigmi, dakle ne samo onoj u kojoj su suvereni kraljevi Milton Kanif i Frenk Robins. Julesov crtački svet se nalazi između dva pola realističke stilizacije, Kanif-Robinsovog, sa jedne strane i Beri-Tafts-Tarkvinijevog, sa druge. Ipak, osećam da je bliži crtačima koji su stvarali blistave prizore i kod kojih crnoća tuša nema toliko miris prašine nego pre intenzivan sjaj. Dakle, uloga crne koja postaje sjajna pod rukom nekih crtača, a nekih drugih ne, mogla bi biti deo odgovora na pitanje da li je realistička stilizacija jedan jedinstveni blok, ili se mnogo poluodgonetnutih tajni krije ispod „generičkog imena“ realizam.

NOVE PARADIGME: Šezdesete godine su decenija koja je napravila puni luk od procvata do stagnacije domaćeg stripa. Godina 1960, godina je kada „Plavi vjesnik“ – najznačajnije izdanje u istoriji stripa u Hrvatskoj, koje je zasluživalo moju nepodeljenu odanost isto onoliko koliko i „Politikin zabavnik“, nakon šest godina od svog prvog pojavljivanja – ulazi u svoj zlatni period. Grupa autora okupljena oko „Plavca“ je fascinantna: Maurović, braća Nojgebauer, Borivoj Dovniković, Julio Radilović, Zvonimir Furtinger. Krajem šezdesetih situacija će biti radikalno drugačija: Jules ostaje jedini crtač originalne grupe iz „Plavog vjesnika“. Novih značajnijih imena nema. Strip će tavoriti u oseci sve do nove plime koja nastupa sedam godina kasnije (1976) sa „Poletom“ i „Novim kvadratom“. No, o toj drugoj i drugačijoj priči pisao sam, verujem, dovoljno drugim prilikama.

Postoji mogućnost da je Belamijev Frejzer iz Afrike (1960–1961) poslužio kao motiv da se kod nas uradi nešto srodno. Dok je Belami u periodu između 1959. i 1960. preuzeo Dena Darija od Frenka Hempsona, neposredno nakon toga se, takođe u „Iglu“ (magazin „Eagle“), pojavio Belamijev Frejzer iz Afrike po scenariju Džordža Birdmora. Nastale su ukupno tri priče, Izgubljeni safari, Kradljivci slonovače i Vlasnici robova. Britanski reprint sve tri epizode izašao je 1990. godine u jednoj knjizi (64 stranice) s predgovorom Normana Rajta. O uticaju ovog Julesovog možda i nesvesnog uzora, dok je započinjao da stvara Afričke pustolovine, nemamo nikakvih direktnih dokaza. Čak i ako bi bilo tako, Afričke pustolovine ne bi imale nimalo razloga da budu snishodljive pred ovom mogućom početnom inspiracijom. U svojim najboljim pasažima, one staju rame uz rame ili čak nadmašuju Frejzera iz Afrike. I Frejzer iz Afrike i Afričke pustolovine poseduju osvežavajući izostanak kolonijalnog rasizma. To su bile nove paradigme egzotike.

O mogućim uticajima „Afričkih romana“ Edgara Valasa (dvanaest romana o junaku Sandersu objavljenih između 1911. i 1928. godine) na Afričke pustolovine ima, međutim, nekih tragova. Prvi trag pronašao sam na vebu u odrednici o Juliju Radiloviću koju daje Kaukapedia, a koju prenosi Lambikova inače dosta pouzdana Comiclopedia. Obe, međutim, donose pogrešnu informaciju tvrdeći da je reč o adaptaciji Valasovog romana Sanders iz Afrike, što jednostavno nije tačno. Ipak, iako su Valasovi romani smešteni u drugačiju deceniju i pripadaju znatno drugačijem duhu vremena, sam Radilović kaže da je početna inspiracija za Afričke pustolovine potekla iz dugih večernjih razgovora sa Furtingerom. Jules je sam predložio Furtingeru strip na temu vodiča u Africi, razgovor se nadovezao na romane Edgara Valasa, a Furtinger, mađioničar stripskog scenarija, započeo je smesta da ispreda priču iz koje će nastati prva epizoda Afričkih pustolovina – Pobuna u Kiboku. Obilje likova kojima je Furtinger zasuo svog najboljeg crtačkog sadruga, dakle upravo ono što je druge crtače umelo da dovede do očajanja, za Julesa je predstavljao izazov sa kojim se bez straha već susreo u trilogiji Kroz minula stoljeća. Rad na detaljnim prizorima konjičkih borbi u Minulim stoljećima platio je totalnom psihičkom i fizičkom iscrpljenošću koja ga je na više meseci udaljila od crtačkog posla 1959. godine, ali ga to nije odvratilo od rada na Afričkim pustolovinama. I opet je Furtinger, avanturista u stvarnom životu u godinama pre Drugog svetskog rata (izviđač, učitelj gitare, grobar, lučki radnik u Aleksandriji), sa dioptrijom naočara minus 4,5, znao da nam sa Julesom ispripoveda novu priču. Zaplivali su zajedno u jednu od najvećih vlastitih avantura i podarili nam dragi kamen iz Afrike.

DEKOLONIJALIZACIJA AFRIKE: Kadrovi iz Afričkih pustolovina

Iz Afričkih pustolovina

TOUR DE FORCE ORIJENTALIZMA: Ilustracije Ludviga Dojča, 1892.

Ilustracije Ludviga Dojča

MIRISI I BOJE DETINJSTVA: Korice za roman Tarzan neukrotivi E. R. Barouza sa ilustracijom J. Radilovića