Krajem devetnaestog veka, na prvim naftnim poljima, prirodni gas je bio jedan od najvećih neprijatelja ranih naftaša. Pojava prirodnog ili zemnog gasa se smatrala štetnom nuspojavom od koje nije bilo nikakve koristi. Kako bi se uklonio, bilo je uobičajeno da se spaljuje. Veliki plamenovi su zato suktali nad naftnim poljima.
Vremenom, našli su se načini da se gas pretvori u gorivo, a kad su početkom XX veka postavljeni prvi veći gasovodi, počela je i njegova šira primena. Do kraja veka, ceo svet će biti premrežen gasovodima. Najveća nalazišta danas se nalaze u Rusiji, SAD, Iranu, Holandiji, Alžiru i na Bliskom istoku.
U današnje vreme, prirodni gas se smatra jednim od najpoželjnijih energenata. Kao mešavina gasovitih ugljovodonika sa dominacijom metana predstavlja izuzetno vrednu sirovinu koja poseduje i značajne tehnološko-ekonomske i ekološke prednosti u odnosu na druge energente. Mada fosilnog porekla, prirodni gas je gotovo idealno gorivo koje se lako meša sa vazduhom, ima veliku brzinu sagorevanja bez dima, čađi i čvrstih ostataka, te prema tome ne zagađuje okolinu. Nije odgovoran za veliku emisiju CO2, tako da se smatra ekološkim gorivom.
No, budući da spada u strateška goriva, prirodni gas se u javnosti tretira kao značajan resurs oko koga se na svetskoj sceni lome brojna politička i ekonomska pitanja. U Srbiji se transportom i distribucijom gasa bavi JP Srbijagas koja snabdeva ne samo domaćinstva, nego i privredu.
Sa druge strane, gas nije samo energent. On se uobičajeno koristi u hemijskoj industriji, a ubedljivo najznačajnija mu je primena u industriji veštačkih đubriva. Zahvaljujući Haber Bošovom procesu u kome se prirodni gas ustaljeno koristi, moguće je sintetisati azot iz atmosfere. Mnogi hemičari ovaj proces smatraju jednim od najznačajnijih dosad otkrivenih, budući da bez njega ne bi bilo savremene poljoprivrede, a milioni ljudi širom sveta bi bili gladni.
Prirodni gas je smesa više gasovitih ugljovodonika koji su se „nataložili“ u podzemnim rezervoarima. On se uglavnom sastoji od metana (CH4) koji čini više od 90 odsto sastava. U preradi se ostale komponente najčešće razdvajaju, kako bi poslužio kao energent. Sagorevanje lako zapaljivog metana protiče bez emisije CO2, što mu je krajem XX veka donelo novu popularnost kao ekološkom gorivu. No, budući da sadrži azot i brojne druge primese, u hemijskoj industriji se od njega dobijaju razni proizvodi.
Podzemni gas je, sam po sebi, gas bez mirisa. Budući da je lako zapaljiv, to što se ne oseća može biti veliki problem u praksi, pa se uobičajeno, vrši njegova odorizacija – gasu se dodaju gasovi sa mirisom, najčešće jedinjenje etil-merkaptan. Kada se javlja u koncentracijama oko jedan odsto, tada se gas može lako osetiti čulom mirisa.
Pored toga, zarad bezbednosti, koriste se još neke tradicionalne norme. Tako se cevi sa gasom uvek označavaju žutom bojom. Veliki gasovodi, ali i mali delovi gasnih instalacija, uvek su ofarbani u žuto.
Koliko se energije zapravo oslobodi pri sagorevanju jednog kubnog metra gasa? Evo jednog neobičnog poređenja. Toplotna moć prirodnog gasa se kreće između 33.000 i 37.000 KJ/m3, odnosno oko 8000 kcal/m3. Budući da jedan prosečan ručak u sebi ima oko 1000 kalorija, to bi značilo da se pri sagorevanju jednog kubnog metra gasa oslobodi energije koliko je ima u ručku za 8000 gostiju. Ako nastavimo istom logikom, tri kubna metra gasa oslobode energije pri sagorevanju kao celokupan obrok za sve pripadnike Vojske Srbije, prema današnjem brojnom stanju. No, ovaj ilustrativan primer ne govori mnogo o stvarnoj toplotnoj moći gasa. Gas koji se koristi u Srbiji zapravo u proseku ima oko pet puta veću toplotnu moć nego lignit iz Kolubare. Inače, u Srbiju se, posredstvom gasne mreže JP Srbijagasa, koristi domaći i ruski gas koji, kako kažu u ovom preduzeću, po klasifikaciji spada u drugu grupu. On sadrži oko 96 odsto metana (CH4), oko dva odsto viših ugljovodonika (etan, propan, butan…) i dva odsto nesagorivih gasova (azot, ugljen-dioksid).
Podzemni gas se javlja u Zemljinoj kori na različitim mestima. Ponekad se javlja zajedno sa naftom i tada najčešće sadrži veći udeo gasova sa više ugljenikovih atoma. Takav podzemni gas se naziva vlažnim zemnim gasom. Pored njega, postoji i takozvani suvi zemni gas. Kao i vlažni, on se takođe sastoji od ugljovodonika, organskih jedinjenja ugljenika i vodonika. No, kod vlažnog je po pravilu jako veliki udeo metana, najjednostavnijeg od ugljovodonika – ovog zapaljivog gasa može biti od 98 do 100 odsto u suvom zemnog gasu.
Prirodni zemni gas je neotrovan, bez boje, ukusa i mirisa, lakši je od vazduha i gori plavim plamenom. Danas se smatra jednim od strateških energetskih resursa. Kada je gasovodom dopremljen u domaćinstva ili pak u javne ustanove, bezbedno se može koristiti za grejanje. Takođe, može se koristiti i za kuvanje na gasnim štednjacima. Budući da se sastoji od metana i sagoreva bez značajne emisije CO2, smatra se ekološkim gorivom, tako da se poslednjih godina sve više i više koristi u javnim toplanama, čime se smanjuje ukupna emisija. No, prirodni gas može koristiti i za pokretanje vozila. Budući jeftiniji od motornih benzina, poslednjih godina je postao vrlo popularan i u Srbiji. Obično se koristi u sabijenom, odnosno komprimovanom obliku – to je takozvani komprimovani prirodni gas (KPG). Ponekad se koristi i u tečnom obliku.
