Profesija menadžer i njena cena

Može li se iko setiti kada je gledao ili čitao neki intervju sa Sašom Popovićem, Rakom Marićem, Ganetom Pecikozom, Maksom Ćatovićem, Sašom Mirkovićem, Nešom Dizelom, Banetom Obradovićem ili nekim drugim iz te elite, a da se govorilo o poslu, zaradama, dugovima, podvalama i svemu drugom što trese našu estradu? Među estradnim menadžerima, slično kao i među tajkunima, vlada nepisano pravilo moćnika: delaju najviše iz senke i u javnosti se takoreći ne pojavljuju. Ukoliko se i pojave, onda je to strogo odmereno.

VISOKA KLASA: Saša Popović, direktor „Grand produkcije“, na primer stalno je pred kamerama, ali isključivo u vlastitim TV emisijama. Menadžer pevačice Cece, Aleksandar Milić Mili, takođe je neka vrsta zabavljača budući da je član žirija u jednom rijalitiju. Raka Marić, jedan od najuglednijih estradnih menadžera, koji je vodio karijere Bijelog dugmeta, Zdravka Čolića, Svetlane Ražnatović i kome je pošlo za rukom da u Crnu Goru i Srbiju dovede Rolingstonse, ume nekad otvoreno i kritički da progovori kako u menadžerskoj branši nema pravih profesionalaca: „Ne može se voditi nečija karijera lažima i trikovima. Prevare i marketinški trikovi postoje samo kod nas i nigde više.“ Nenad Bašanović (nekadašnji menadžer i dečko poznate folk-pevačice, a ta dva „zanimanja“ su često spojena na našoj estradi) javno je progovorio tek kada je ušao u politiku, u Srpsku naprednu stranku. Tek pripadnost „naprednjacima“, ili možda još više kumstvo s Aleksandrom Vučićem, dalo mu je potrebnu sigurnost da posle više od deset godina ćutanja progovori o estradnim poslovima, o ogromnim sumama novca, a reč je o stotinama hiljada maraka, davanim za zakupe TV termina, ili o „Grandovom“ monopolu na srpskoj estradi zahvaljujući moćnim prijateljima u politici.

Svi oni se slažu da je profesija menadžera u poslednjih petnaestak godina izrasla u svojevrstan fenomen naše javne scene. Menadžeri na srpskoj estradi su ljudi šarolikog soja, bez obzira i na znanje i na obrazovanje, sa mnogo poznanstava u raznim krugovima i sa izraženom željom za zaradom. Kaže se, pogledaj izvođača i znaćeš kakav mu je menadžer. Svojim klijentima, izvođačima, pogotovo ako su ovi na samom početku, trude se da organizuju sve: karijeru, život, imena, čak i ljubavne sastanke, honorare, koncerte, poslodavce, naslovne strane, tračeve i intervjue u medijima, pa sve do uterivanja dugova. Novac, a reč je nekad o hiljadama i stotinama hiljada evra, prelomna je stavka u ovom biznisu.

Samo jedna uspešna serija koncerata u Sava centru i rasprodate karte za sve četiri večeri, pod uslovom da je cena ulaznice hiljadu dinara, donosi bruto prihod od blizu 150.000 evra, pritom ne računajući i novčane dodatke sponzora. Zarada menadžera zavisi od dogovora s izvođačem, ali u proseku iznosi 20-30 odsto tog prihoda.

Jedan naš magazin istražio je koliku zaradu producentu donosi dobro prodat koncert u Areni i zaključuje da nije reč o milionskim ciframa, kako se misli, nego o „svega“ 40.000 evra, što bi mu bilo dovoljno tek da kupi jedan automobil visoke klase. Sada je valjda jasno zašto menadžera nema mnogo u javnosti, jer o čemu bi oni mogli pričati širokom auditorijumu? O 40.000 evra u džepu po koncertu Parnog valjka ili Ace Lukasa?

foto: a. anđić

ZAJAM DO SMRTI: Tragični kraj Velimira Nikšića Nikše, direktora „Taš estrade“, delom baca svetlost i na duh ovog dela naše etablirane kulture. Na račune upravljačkog sloja estrade direktno se sliva sav zarađeni novac od koncerata, turneja i svih ostalih nastupa njihovih klijenata kojim oni raspolažu po dogovoru, ali uglavnom samostalno i bez tuđe kontrole. Od tolike dostupnosti izvorima prihoda, i svim njihovim uticajima i moći, mora biti da je svest o novcu menadžerske elite dobrano izmenjena u odnosu na ostali svet. Tako je, prema tvrdnjama poznanika, Nikša u poslednje tri godine od estrade pozajmio od 300.000 do milion evra, još nije precizirano koliko tačno. Za šta mu je bio potreban toliki novac, niko od prijatelja navodno ne zna, jer je kažu bio skroman, čak je za prevoz koristio gradski saobraćaj. Nikša je inače bio uvažen menadžer, pedantan i precizan, radio je s velikim i ozbiljnim klijentima kao što su Miroslav Ilić, Legende, Goca Tržan, Ekstra Nena, a sredinom osamdesetih organizovao je koncert La Toje Džekson u Sava centru. Pre nekoliko godina stavljen je na listu 50 najmoćnijih ljudi u Srbiji.

Međutim, već nekoliko godina svi su na estradi znali za njegove finansijske probleme. Od 2007. često je pozajmljivao novac, najčešće do 10.000 evra, a od 2009. pozajmice su dosezale i 50.000 evra. Pre nego što će nestati s novcem od koncerta Legendi i od još poneke „gaže“, svi njegovi poznanici svedočili su o vidnoj uznemirenosti. Strah od „zelenaša“ kojima je dugovao velike pare i kamate na kraju je toliko bio izražen da, prema rečima jednog od njegovih bližih saradnika, nije se moglo s njim ni na ulici sastati a da on unezvereno ne gleda okolo, da se stalno ne osvrće oko sebe ili da panično ne pita: „S kim si došao? Da li te neko prati?“

Obruč oko menadžera Nikše očigledno se zlokobno stezao, da li od spolja „zelenaški“ ili iznutra od psihičke iznurenosti. Direktor „Taš estrade“ i menadžer mnogih estradnih zvezda nestao je 1. februara, a saradnici i prijatelji koji su ga tog dana videli kažu da je bio neuobičajeno potišten i dekoncentrisan. Kada je napustio zgradu Sava centra, gde je trebalo da obavi poslednje dogovore za predstojeći koncert Legendi, izgubio mu se svaki trag i o njegovoj sudbini ništa se nije znalo. Posle šokantne vesti da je poznati menadžer pobegao i sakrio se sa novcem, usledile su i one kako se nalazi u nekoj kući u Batajnici, a potom su se pronele i glasine da je viđen u Bosni. Sve dok 18. maja njegovo telo nije isplivalo u blizini granice Rumunije i Srbije.

Zvaničnih podataka o slučaju menadžera Nikšića, kao uostalom i o mnogim drugim (samo)ubistvima, koji bi nam štošta mogli rasvetliti o našoj društvenoj patologiji – nema. Dok sve potpuno ne padne u zaborav, treba napomenuti da se još ne zna da li je Nikša ubijen ili je izvršio samoubistvo, ne zna se da li je neko pretio njemu ili njegovoj porodici, kao ni to da li je pod pritiskom dugova i menadžerskih stresova možda već bio psihički pokleknuo, pa čak i oboleo. Vrzino kolo beskrajnih pozajmica možda ima veze sa krizom, pa i estradnom, u kojoj je novca sve manje a ljutih „zelenaša“ sve više, ili pak sa neurozom koja je može biti sve grozničavije obuhvatala čoveka poznatog kao poštenog, kao nekog ko se uvek trudio da sve obaveze izmiruje na vreme.

SIMBOL ESTRADE: S druge strane, poznata je stvar kako loša iskustva mnogih estradnih zvezda sa njihovim menadžerima mirišu na prevare i mešetarenja. Ulog je veliki, trka za zvezdom koja će obrnuti što veći novac grčevita, a profesionalni stres najveći zbog propalih ulaganja, prazne sale i nerasprodatih ulaznica.

Dešava se da menadžeri sa svemoćne pozicije, koju zauzimaju u jednom trenutku, preko noći budu otkriveni u smutnim radnjama, pa ili završe iza rešetaka ili dobiju otkaz. Kada je krajem novembra prošle godine uhapšen Duško Banjac, pod optužbom za podvođenje, navodno su se svi sa estrade šokirali i sablaznili. Pogotovo kad je protiv njega bila podignuta optužnica za krivično delo trgovine ljudima. Ipak, kako je za jedan tabloid objasnio „dobro obavešteni izvor blizak Banjcu“, o optuženom, koji je inače u javnosti bio poznat kao menadžer pevačice Kaje, po estradnim kuloarima već godinama kružile su priče da je to samo pokriće i da se izdržava od podvođenja devojaka i momaka bogatoj klijenteli.

Poznavaoci estradnih prilika neće zaboraviti ni koncert Goce Tržan iz 2001. godine za jednog čoveka, nekog tajanstvenog prosca, što je bila čista prevara njenog tadašnjeg menadžera Ganeta Pecikoze. „Mediji su učestvovali u prevari tako što su i sami bili prevareni, jer su poverovali u istinitost teksta koji sam im poslao da objave“, smejao se tada Pecikoza, posle čega je Goca Tržan prekinula saradnju s njim. Ceca je raskinula s Milijem posle koncerta na Ušću, on se okrenuo Breni, sada opet sa Cecom iz njenog kućnog pritvora pušta prve taktove novog albuma, dok očajna Brena mora da pomeri promociju svog novog albuma za jesen. Pevačicu Zoranu Pavić, prema pisanju štampe, bivši menadžer i dečko pokrao je za 25.000 evra, a menadžer zvani Neša Dizel odveo je jednu našu pevačicu Marini Tucaković kojoj je platila 20.000 evra za dve pesme, ne znajući da ih je već kaparisala Seka Aleksić, i tako u beskraj. Hrvatski estradni menadžer Zoran Škugor jednom je rekao da otkako postoji šou-biznis, postoje i prevare koje su u ovom poslu više nego dobrodošle. Prevara kao takva u ovom poslu uopšte nije sporna, kaže on, jedino je važno da bude izvedena vešto i po mogućnosti što bliže istini jer je onda najuverljivija.

Kao da je put koji je zacrtao Džaro (Velibor Džarovski), jugoslovenski kralj prevara, nekad najpoznatiji sportski i estradni menadžer u Jugi, ostao večiti san svih kasnijih menadžera naše scene. Reputacija mutikaše i spletkaroša donela mu je i slavu i simpatije, a uvršten je čak i u Ginisovu knjigu rekorda zbog jedne od nameštaljki, fudbalske utakmice koja se završila rezultatom 100:0. Organizovao je skoro 5000 koncerata, radio sa Zdravkom Čolićem i Bijelim dugmetom, Mišom Kovačem i Doris Dragović, zgrnuo veliko bogatstvo, mnogo je i prokockao, bio zatvaran ali nikad osuđivan. Takoreći, zabavljao je narod svojim prevarama, namestio 80 utakmica i 30 festivala i izbora za mis. Džaro je bio jedna od zapaženijih figura u kriminalnom miljeu tih godina, ali se ponosio svojim postignućem iako ga je jedan sportski magazin proglasio „najvećim zlom jugoslovenskog fudbala“. Na kraju je napisao i scenario o sebi za predstavu izvođenu u Makedonskom narodnom pozorištu.

A opet, sve se čini da je to bilo poštenije vreme, makar utoliko što se jasno znalo ko je Džaro i da se on zove, između ostalog, estradni menadžer. Danas estradni menadžeri nisu to, nego su samostalni stručnjaci u kulturi. Po novom zakonu o kulturi estrada više ne postoji, po tom zakonu sve je valjda muzika i umetnost, pa bi bilo logično i to da su na primer Gane Pecikoza, Neša Dizel i ostala menadžerija stručnjaci u kulturi. Oni bi po prirodi svog posla trebalo da su članovi Udruženja scenskih umetnika, saradnika i stručnjaka u kulturi, zajedno sa svima onima što obavljaju naučno-istraživačke, teorijsko-kritičke, edukativne, producentske, organizatorske i druge stručne poslove u oblasti kulturnih delatnosti.

Pitanje je samo šta će njima esnafsko udruženje. Novca im i bez toga ne manjka, a od uvođenja novih obrazaca i pravila u odnosu sa klijentima ili u vezi sa estradnim poslovanjem, samo bi ih glava još više bolela. Uostalom, kad je to pa postojalo udruženje estradnih menadžera, koje bi makar okvirno obavljalo neku kontrolu, promovisalo nove modele poslovanja, nov ton i nov duh estrade? Nikad; od njega bi menadžeri verovatno imali samo štete.

Rađanje zvezde

Zovem se Sanja, rođena sam 1986, u horoskopu sam lav. Živim u Beogradu, apsolvent sam Akademije umetnosti BK, odsek Produkcija u kulturi i medijima. (…)

Sa 15 godina posvetila sam se muzici ozbiljnije i počela da radim na sebi i svom talentu. Moji prvi nastupi bili su vrlo posećeni iako nisam imala nekog muzičkog iskustva, ali talenat je bio očigledan.

Mesta na kojima sam u početku nastupala bila su uglavnom u Beogradu kao na primer splav „Amsterdam“, tada vrlo popularni „Babylon“, klub „Nirvana“ u sklopu hotela Metropol. Tada sam nastupala sa Kaktus bendom i Borisom Čolićem (bratancem naše velike zvezde Zdravka Čolića). Tada sam počela saradnju sa u estradnim krugovima vrlo poznatim menadžerom Nešom Dizelom, kao i Lelom Andrić. Imala sam nastupe intenzivno, radila kako na svom scenskom nastupu, vizuelnim efektima tako i na vokalnim. Pojavljivala sam se u nekoliko emisija od kojih je jedna, tada svakako najgledanija „Tabloid“.

Počeli smo da radimo i na snimanju mog CD-a, čije je pesme trebalo da potpiše naš najpoznatiji textopisac Marina Tucaković. Međutim, saradnja sa Nešom i Lelom ubrzo je prestala tako da sam nastavila da se bavim pevanjem i ugovaram nastupe bez nekog fokusa na snimanje ploče.

Radila sam na mnogim beogradskim splavovima, u poznatim klubovima (dve godine u „Bard klubu“ sa našim, kako ga i dan-danas zovu, „kraljem splavova“ Markom Bulatom i Kaktus bendom). Zatim smo počeli da radimo i van Beograda. Nastupala sam sa dosta bendova, radila sa mnogim afirmisanim pevačima i zvezdama, nastupala i u Crnoj Gori u poznatoj diskoteci „Maximus“ pred nekoliko hiljada ljudi. Taj koncert će svakako ostati zapamćen po spektaklu koji sam tamošnjoj publici priredila, kao i po samom scenskom nastupu. Jedan od svakako važnijih nastupa koji želim da pomenem je u najpoznatijem beogradskom klubu „Teatro“, kada sam bila specijalni gost na rođendanu naše jugoslovenske zvezde Fahrete Jahić, poznatije kao Lepa Brena. Naravno, pominjem ovaj nastup jer sam takođe publici, koju je uglavnom te noći činio estradni svet, priredila nesvakidašnji nastup kako vokalno tako i vizuelno.

Moram takođe napomenuti da mi je umetničko ime, u koje me je „prekrstio“, što će reći „kumovao“, naš poznati textopisac i kompozitor Dragan Brajović Braja, bilo ATINA. Rekao mi je tom prilikom da imam stav i harizmu svetske zvezde, ali da će mi mudrosti u ovom poslu, više nego u bilo kom drugom, biti potrebno te me je tako nazvao jer je ATINA boginja mudrosti. To mi se veoma dopalo, ali s obzirom da publika i ljudi nisu mogli na to ime da naviknu, jer me odmalena zovu drugačije, ipak sam nadimak vrlo brzo vratila u stari, koji ljudi vole, a to je – Sanja Barby.

(skraćeno i preuzeto sa profila na Maj spejsu)