Uvreda za pamet i žito

Na žitnim poljima brekće sve u šesnaest, kraj žetve je već na vidiku, ali trgovine nema: niti je ko nudi na prodaju, niti ko iskazuje želju da je kupi. Nije to bogzna kakva novost: kao što i inače kod nas biva, ne zna se „pošto košta cena koštanja“: proizvođači gledaju da cena bude što viša, razumljivo isto kao što mlinari gledaju da je plate što manje.

Uprkos katastrofičarskim predviđanjima – da pšenica može biti samo skuplja, dogodilo se suprotno: ni godina nije prošla, a cena pšenice na berzama u svetu pala je za bezmalo 40 odsto – štaviše, sa daljim trendom pada.

Bez obzira na to, domaći ratari preko svojih predstavnika, mlinari i trgovci, kao u špageti vesternu Serđa Leonea, merkaju se i čekaju da se neko izjasni, pa da partija počne.

Muk je potrajao sve dok država, kako drugačije nego Uredbom, nije potakla da se trgovina pokrene ponudom za otkup 100.000 tona pšenice ovogodišnjeg roda po ceni od 20 dinara bruto, sa sve porezom na dodatu vrednost, koji je za pravna lica osam, a za porodična gazdinstva pet odsto.

Potrudila se država da bude i pravična, pa je razrezala kvote po pojedinačnom prodavcu – ne manje od deset i ne više od 80 tona za individualne poljoprivrednike, odnosno najviše 150 tona za zemljoradničke zadruge. Određene su i kvote po okruzima, e da ne bi bilo zamerke, da ne bude da je neko (regionalno) favorizovan.

Ergo, prvog dana trgovanja 40.000 tona prešlo je iz ratarskih u mlinarske/trgovačke ruke, gro otkupa je bio sa teritorije Vojvodine, a svega pet odsto iz „ostatka Srbije“. Zapadnobački i Južnobački okrug kvotu su već ispunili.

Međutim, sem otkupa za robne rezerve na Produktnoj berzi drugi promet nije zabeležen: 20 dinara po kilogramu mlinarima je mnogo, iako su koliko juče zacepljivali cenu brašna na osnovu preko svake mere naduvane cene pšenice od trideset i kusur dinara po kilogramu, a koju su prošle godine u ovo doba plaćali u proseku 15 dinara, pa je gnjecavo hlepče od pola kilograma izguralo na 55 dinara komad.

Sa druge strane, tih istih 20 dinara ratarima je malo, ali ne zato što, kao, po toj ceni „proizvode gubitak“, jer na gubitku ne mogu biti koliko god tvrdili da je baš tako, nego se sećaju kako su mlinari prošle godine „jamili“, pa nisu radi da neko drugi (opet) na njihovoj muci profitira. U tome su u pravu – oru, seju, strepe, žanju kad tako upeče da je greota psa iz hladovine isterati, a neko drugi se na kraju omasti.

Pšenica je kultura oko koje nema baš mnogo posla – oranje, tanjiranje, setva, prihrana, žetva, otprilike pet dana posla, te u skladu sa tim najmanji prihod i donosi: kad bi se po zaradi gledalo, niko pšenicu ne bi ni sejao, ali mora zbog plodoreda. Naime, u tri godine na istoj parceli pšenica se mora posejati, e da bi one sledeće mogao da se poseje kukuruz, suncokret, šećerna repa, kulture koje donose (ozbiljan) prihod. To je, što je: za zapadnu civilizaciju najvažnija poljoprivredna kultura je, u suštini, tehnološka kolateralna sfera – bez pšenice, inače, ničega drugog ne bi ni bilo. Zbog toga je pšenica važna, ne zato što se od nje hleb spravlja: sve drugo je epska poezija i/ili politika, na srpskom jeziku rečeno – prodaja muda za bubrege.

Nema u uzgoju pšenice neke bogzna koliko nauke: ako se poseje na vreme, u Srbiji je to prva polovina oktobra, pa ako je seme dobro, a dobro je ako je sertifikovano (u tome nauke i te kako ima), ako se pođubri kako treba (i to je ozbiljna nauka), pa ako još bog da snega u januaru da zaštiti mladu biljku od golomrazice i ako se s proleća prihrani kako valja (opet nauka), na kraju ako (opet) bog ne učini neku elementarnu nepogodu, eto berićeta. Tako je to od Kazahstana do Velike Britanije.

Jedino što (ovde) ostaje da visi je koliko berićet treba da se plati. Istina, nije to neka računica: oranje košta tačno koliko košta – dnevnica traktoriste, gorivo koliko se pogori, setva košta koliko košta – seme i đubrivo koliko treba, dnevnica za traktoristu, amortizacija traktora i tekuće održavanje… I tako za svaku sledeću operaciju: materijal, dnevnica, gorivo, amortizacija i tekuće održavanje. Na kraju, kad se požnje, prinos se podeli sa ulogom i dobije se kolika je proizvodna cena. Na nju se doda akumulacija – novogovorno „profit“, pa šta se dobije, to je.

Prema računici Zadružnog saveza Vojvodine od zasnivanja proizvodnje pšenice do isporuke u silos proizvođač mora da uloži 74.031 dinar po hektaru. Računica je zaista detaljna: do u dinar je prikazan svaki tehnološki korak, jedino što marenda za radnike nedostaje, što je ozbiljna zamerka: ima li paor pravo na topli obrok?

Međutim, uvreda je inteligencije, a teško je pored toga proći, stavka „prevoz đubriva“, po kojoj prevoz 200 kilograma prolećne prihrane košta više nego prevoz 300 kilograma jesenjeg predsetvenog đubriva. Na stranu koliko se taj prevoz ceni – dinar do skoro dva po kilogramu, kao da ga taksi vozi.

Koliko god da je banalno, neka bude i cepidlačenje, kako verovati bilo kojoj drugoj brojci, koliko god da (ni)je odmerena kako valja. Ali, čemu seciranje svake stavke, kad eto krunskog podatka koji je osnov krajnje cene – predpostavljeni prinos 3950 kilograma po hektaru.

Slobodan Trnavac, poljoprivrednik iz sela Boljkovci, opština Gornji Milanovac, posejao je ove godine pšenicu na 70 ari – knjiški primer kako pšenicu ne treba gajiti: mala parcela – neisplativa proizvodnja. „Ne briga mene da li je isplativo ili nije, ja hoću da znam da je imam“, kaže on. „To je za hranu“, veli. „Za nas i stočicu našu.“

Isplativo ili ne, tek na tih 70 ari Slobodan je s jeseni „bacio“ 200 kilograma mineralnog đubriva, s proleća 100 kilograma prihrane, baš kako treba, a požnjeo je „tries tri tovara“, ili četiri tone i 700 kilograma po hektaru. Štaviše, sejao je „tavansko seme“, od prošlogodišnjeg roda. Nije, kaže, imao para za sertifikovano.

Kako, sad, ovo da se shvati, uz sva uvažavanja poljodelnika koji na ovu žegu „biju bitku za hleb“: kako je moguće da na podsuvoborskoj smonici bolje rodi nego na bačkoj crnici, kao i da je tavansko seme produktivnije od sertifikovanog.

Kako god, kad se podeli uloženo sa uzbranim kilogramima, a prema pretpostavljenom prinosu od svega 3950 kilograma, kilogram pšenice košta najmanje 18,74 dinara, a da bi fer cena, sa uračunatom akumulacijom od deset odsto, bila 20,62 dinara.

Nesumnjivo, ona brojka koja ne uračunava akumulaciju bila je osnov za određivanje otkupne cene za robne rezerve: ko hoće – hoće, ko neće – ne mora. Uostalom, ponuđena cena je viša nego na budimpeštanskoj berzi, a približna onoj na pariskoj.

Ova ponuda je primljena sa rezervom, ako bi se po izjavama predstavnika ovog ili onog udruženja poljoprivrednika sudilo. Kao, nije loše, ali bi bilo bolje da je koji dinar više, a i da država otkupi 400.000 tona.

Ne, biće otkupljeno tačno koliko je rečeno, kategoričan je ministar poljoprivrede i trgovine Dušan Petrović. Kako je objasnio, država kupuje onoliko koliko joj je potrebno za popunu robnih rezervi, a veću cenu od tržišne opravdava „podrškom našim poljoprivrednicima“.

Baš je lepo što država vodi računa o „svojim poljoprivrednicima“, onima koji inače imaju blanko subvenciju od 14.000 dinara po hektaru samo zato što zemlju poseduju, pa im i „trud“ plati više nego što se inače plaća, jedino što niko da se zapita – a šta se to plaća? Da ne bude nedoumica: onaj ko požnje manje od pet tona pšenice u najgoroj godini, onoj kad bog baš na ruku i ne ide, samo ako nije bilo poplave i/ili led nije satro usev, pšenicu (za tržište) ne treba ni da seje. Greota je. Slobodan Trnavac se u te ne ubraja.