Susret u komšiluku: Ona i njih trojica, plus „audi„
Šta smo imali prošle nedelje? Nastavak curenja Vikiliksa, nastavak prikrivene predizborne kampanje, nastavak pregovora o Kosovu, nastavak politike nesvrstavanja, nastavak o vezi Nataše Beklavac sa izvesnim Ćazimom, zvanim Feliks, dok jednoruki Dača čuva Hanu, neke dve sojke su se potabale oko istog dečka, jesu one sestre, ali on je „dečko“, čak se i Svetislav Basara u svojoj kolumni u „Danasu“ ponavlja iz dana u dan – za sve je kriv Koštunica.
Ali mi, osim Kosova, imamo i reprize repriza, nešto kao javni servis gde nas od otpisanih ubi vruć vetar: Ivica Dačić, prvi potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova Srbije, u Leskovcu je obavestio javnost da je sa ministrom za infrastrukturu Milutinom Mrkonjićem, inače njegovim stranačkim kolegom, razgovarao o odlaganju primene pravilnika po kome vozači od 1. novembra moraju da imaju sve četiri nove zimske gume.
Rekao je da je namera da se taj pravilnik postepeno uvede u primenu, kako se vozači automobila ne bi izlagali troškovima u uslovima ekonomske krize.
Ta problematika je u ingerenciji Ministarstva za infrastrukturu, kazao je Dačić, ali je izrazio očekivanje da će primena pravilnika biti pomerena za narednu zimsku sezonu, odnosno za godinu dana.
A Mrkonjić je prošle godine u septembru predložio to isto, odnosno predložio je Dačiću, da policija taj deo pravilnika, kao pratećeg dela novog zakona, o saobraćaju, ne primenjuje i to iz istih razloga: brige za osirotele građane.
Ova vrsta pingponga u kome lopticu dobacuju jedan drugom, lane Mrkonjić Dačiću a ove godine Dačić Mrkonjiću, dobra je slika odnosa između arbitarne volje pojedinaca, ministara u ovom slučaju, i zakona odnosno pravilnika koje su usvajali ti isti ministri.
Ovo je jedna vrsta pokazne vežbe da je njihova volja važnija i jača od zakona. Jer, eto, da oni nisu dobri i uviđavni ljudi, puni razumevanja za narodne muke, svaki vlasnik motornog vozila morao bi da se isprsi za par stotina evra, a mogli bi i da nas pobiju, kao što je drug Staljin pomazio ono dete iz vica, a mogao je da ga natera da kupi četiri zimske gume.
Dobro i to je ponovljeno, reći će neko, jer, Žarkoviću, već si pisao o tome, ali ovde i jeste u pitanju namera da prikažem da ovo što sada preživljavamo jeste reprizna repriza prethodnog života, a da nije samo Aleksandar Tijanić kriv za to. Evo primera iz života.
Sticajem okolnosti gotovo svaki dan prolazim uglom beogradske Makenzijeve i Nevesinjske. Na uglu je časni šuster Lemić, još lupa blokeje i flekice, onda ide neka apoteka, kao i sve druge, pa frizeraj s naslovom Pink u bojama pinkaste televizije, one iste za koju je njen vlasnik plasirao preko svog pi-ara da vredi, manjinski udeo, brat bratu, 150 miliona nečega, trećina NIS-a, a ovi mudraci, alo-kurirski nastrojeni, još su iščitali da to Džorž Soros daje pare.
Svako malo kod tog frizeraja stoji neki preteći crni „audi“, a oko njega još više pretećih ljudi. Jednom sam hteo da skrenem ka Taliji, par kuća dalje, istina s druge strane ulice, ali sam odustao kad sam ih video. Rekao sam sebi – pitaj boga čija se sojka ovde frizira kad je tako čuvaju. Nemoj da si sumnjiv. Kad, prekjuče ujutro, lažem, oko 11 pre podne, ista kola, isti ljudi, mrki u mrkim odelima, a iz frizeraja izlazi Slavica Đukić-Dejanović, predsednica Narodne skupštine, s vrlo „pink“ frizurom koja, ne Slavica nego frizura, košta jedno tri hiljade dinara, a oni ljudi i ona kola za tih, hajde nek bude sat vremena, koštaju deset puta više.
Otvaraju joj vrata, mrko gledaju i u pravcu Kalenićeve pijace i u mom pravcu, ka Makenzijevoj, zaobilazi ih baka s cegerom plavog patlidžana. Njih trojica, to je najmanje što vidim: jedan motri u oba pravca, jedan barata oko zadnjih desnih vrata automobila, motreći takođe, a treći vozi i sve to o mom trošku, osim frizure, nadam se, ali nešto nisam siguran. Nadam se da je barem frizura zapažena na skupu nesvrstanih.
Otpor klasnom neprijatelju: Kako se držao Nenad Popović
Prošle nedelje smo obećali čitaocima da ćemo napraviti dosije pod radnim naslovom „Srbija u očima američke ambasade“ i nismo štedeli – dvanaest strana koje slede tiču se te teme. Teško nam je da se takmičimo s tabloidima koji svaki dan izvuku po neku mrvu iz obilja novinarske hrane, ali po principu što gluplje to bolje. Tito spavao s Dražom u Kninu. Čista gej parada na slami. Svedok Jovanka Broz. Autor beleške Dženifer Braš, otpravnica poslova. Glupost nad glupostima. Ali, službenici ambasada ne svedoče o tome šta je zbilja bilo nego šta je neko rekao da je bilo.
Nema tu pozitivnih junaka. Osim jednog. Koštunica gubi vlast, pada u američku nemilost, traga se za naslednikom, mnogi se nude, ne samo da naslede desni centar već i Koštunicu u stranci, olajavanje kreće spolja, očekivano, iznutra, takođe očekivano, samo Nenad Popović brani šefa.
On je rekao, sudeći po izveštaju Ambasade, da ne vidi potrebu da Koštunica daje ostavku, i da je bivanje u opoziciji „zdrava prilika da se DSS očisti i restrukturira“. Dobro, nismo videli da su se restrukturirali, ali jesu se pomalo očistili. Prvi su otpali oni koji su Voji videli leđa pre nego što su se s njim pogledali u oči.
Manimo se globalne slike. Ne mislim da je politika DSS-a najpametnija politika za Srbiju, ali mislim da je trebalo zabeležiti makar jedan primer, kao u slučaju gospodina Popovića, da neko tamo, u Ambasadu, nije išao da olajava protivnike ili partnere, mada zadržavam pravo da budem neobavešten dok neki Vikiliks ne provali depeše ruske ambasade.
U međuvremenu, Popović je napredovao. Postao je jedan od potpredsednika DSS-a, zadužen je za ekonomsku strategiju stranke, (ne)plaća oglase po medijima, uključujući tu i „Vreme“, ali je u gomili tih dojava, brzojavnih olajavanja u kontaktu s Amerikancima, ispao neka vrsta heroja, a to nije malo, posebno kad se uporedi s drugima koji su jedva dočekali da se istaknu u disciplini „pljuvanje u dalj“.
Heroj nedelje: Vuk u Narodnoj biblioteci
Ipak, heroj nedelje je bio Vuk Hamović. Čovek koji je preživeo radikalski Anketni odbor Skupštine Srbije, koji je bio nameran da dokaže da je njegov EFT oštetio EPS, a samim tim i građane Srbije, u javnost se vratio na velika vrata, preko praga Narodne biblioteke Srbije.
Njegova firma dala je donaciju vrednu oko četvrt miliona evra za ovu kuću nacionalne kulture i to nije moglo da prođe nezapaženo. Uostalom, pogledajte tekst na prethodnim stranicama „Vremena“.
Ne bih da brojim pare, pogotovo tuđe, ne bih da upoređujem ulaganja u društveno korisne svrhe, gde je, možda, u nekim drugim akcijama bilo i više para nego što je Hamović dao, a gde je bilo manje slave oko toga i manje priče nego o ovoj donaciji. Stvar je, kao u svakom biznisu, u pameti i blagovremenosti.
Ali, ko bi sumnjao u Vuka Hamovića kad je reč o pameti i blagovremenosti. Kad je osnivao jednu od svojih firmi, ispostavilo se da će sedište biti u zgradi na čijem ulazu je stajala pompezna tabla radikalskog glasila „Velika Srbija“. Hamović je tada rekao: „Naše ime će biti Mali kolektiv.“
