Izlazak na mrežu

Miloš Teodosić nije Ivan Miljković srpske košarke i brojni su razlozi što je to tako. Svima je krivo zbog toga, jer je nacija želela, rekli su joj da imamo veliki košarkaški tim, da ponovo postajemo „zemlja košarke“.

Ivana Miljkovića su saletali svi na aerodromu, klicali su mu ispred Gradske skupštine u Beogradu na dočeku evropskih šampiona, pevali su mu pesme. Miloša Teodosića su dočekali na nož, on je viđen kao jedan od glavnih krivaca za neočekivani rezultat na Evropskom prvenstvu u Litvaniji.

Sport je sav od strasti, zato su komentari uvek preterani, zato kada se pobeđuje uvek izgleda da pokoravamo svet a kada gubimo da smo „šugaviji od najšugavijeg psa“. Herojska igra Miloša Teodosića na prethodna dva takmičenja kojima se srpska košarka svrstala u red solidnih reprezentacija zaboravljena je pred naletom osuda zbog izgubljenih lopti na ovom takmičenju u Litvaniji. Teodosić nije odigrao kako bi mogao, verovatno je bio van forme, ali ne može i ne sme biti krivac za nešto što je sportski rezultat, nešto što nam trenutno poboljšava ili kvari raspoloženje.

KRŠ KOŠARKA: I pored svih svojih slabosti – izgubljenih lopti, slabe odbrane i nerezonskih šuteva – Teodosić je jedini super as srpske košarke u ovoj deceniji i dok ne nađemo nekog drugog s njim se mora ozbiljno računati. Ukoliko ne ode „sve u Honduras“, siguran sam da će mnogi kritičar pojesti svoje pero ili tastaturu za dve godine ili na nekom takmičenju koje će tek uslediti. Iako je pre tri godine bio postavljen kao cilj odlazak na OI u Londonu 2012, sada vidimo da to nije bilo realno. Treba postaviti nove ciljeve i ljude koji će nacionalni tim do njih dovesti. Neuspeh u Litvaniji, a neuspeh je jer cilj nije ostvaren, pokazuje više slabosti košarke, demonstracija je više jednog sistema koji još nije uspostavljan na pravi način nego što Srbija nema igrače i trenere koji ne umeju da pobede na takvom takmičenju.

Sve je već pomenuto: krš savez, krš klubovi, krš liga – iz toga se ne rađaju evropski i svetski šampioni. Ona generacija koja se neprestano pominje, Divac i drugari, potekla je iz najjače lige u Evropi u tom trenutku, iz saveza koji je znao šta su šampioni. Danas, naš glavni igrač gotovo da je bio nevidljiv dok je igrao u Srbiji (to je bio slučaj i sa Bodirogom i Stojakovićem, ali je to druga priča), igrači kao deca odlaze u neke klubove u kojima sede na klupi i stagniraju. Miloš Teodosić nije kriv jer nije imao nijednog bar sličnog sebi koji bi preuzeo odgovornost, u trenucima kada ga mlate kao konja radio je najbolje što je umeo i u to ne treba niko da sumnja.

S druge strane, kao predvodnik nove generacije, kao most između dve ekipe Ivan se Miljković uzdigao do vrhova Olimpa, iako je tamo već bio kao veoma mlad igrač kada je početkom veka osvojio i Olimpijadu i Evropsko prvenstvo. Ivan Miljković traje skoro deceniju i po i on je pokazatelj za Miloša Teodosića ako ovaj želi da jednoga dana bude na balkonu beogradske Gradske kuće. Mislim, ako je to zaista važno.

Miljković i njegove kolege otišli su tiho na prvenstvo i samo je „Vreme“ napisalo da bi reprezentacija svakako trebalo da se nađe u borbi za medalje. Možda medijima ne treba zameriti na rezervisanosti – ni stručni štab ni igrači nisu nagoveštavali veću ambiciju od plasmana u četvrtfinale, mada im po rejtingu vrh uvek pripada. Na kraju, sve bilo je muzika: šest pobeda u šest utakmica i prva zlatna medalja za Srbiju u odbojci u muškoj seniorskoj konkurenciji. Ovo naglašavamo zato što su kadeti već dva puta bili prvaci sveta, što srpskom sportu polazi za rukom samo još u vaterpolu.

TIHA ODBOJKA: Nacija je upoznala nova imena, dobila nove heroje nenadano jer se mislilo da posle braće Grbić i drugara slede pad, osrednjost i samo sećanje na „velike dane“. Međutim, vidimo da sistem funkcioniše, da Aleksandar Boričić i Slobodan Milošević znaju da vode ovaj sport, da uspevaju i u oskudici da pronađu sponzore i obezbede neke uslove za sport koji nije ljubimac televizije.

Ekipa je bila prava: posle sigurnih pobeda u prvom krugu izgleda da je i kod njih sazrela neka vera da se može dalje, pa su u nastavku pregazili Francuze, Ruse i Italijane. Pobeda nad Rusijom bila je najveća jer su Rusi došli da pobede i svi su im davali za pravo.

Međutim, Miljković je na terenu vodio tim koji je pobedu želeo više i mi opet govorimo o strasti u sportu. Tim je uložio fantastičan napor i veru da dođe do zlatne medalje, shvatajući ispravno da se takve prilike ne ukazuju svakog dana i da ih treba zgrabiti čim se pojave. Kada je Miljković pre deset godina bio prvak Evrope sa reprezentacijom SRJ verovatno je mislio da je moguće ponoviti takav uspeh jer je bio mlad i izgledalo je da se može ostati na vrhu. Sada vidimo da je to neizvesno i on je to znao pre prvenstva, kada se iskreno nije nadao da će opet podići pobednički pehar.

Danas Miljković, veteran svetske odbojke, opet šeta postoljem i verovatno razmišlja o tome kako je sreća bila na njegovoj strani i kako bi voleo da i u Londonu naredne godine bude našto slično ako se ekipa kroz kvalifikacione turnire plasira na završni turnir. Kažemo ako zato što je odbojka čudan sport: kao ni u jednom drugom kolektivnom sportu, tu odlučuju neverovatne nijanse, trenutna forma i energija koju ima tim. Poeni se osvajaju brzo, sve se dešava munjevito, pa je i pad moguć u trenu.

O padu Ivan može da nauči od Miloša. Oni koji vode Savez, Dragan Đilas i drugari, moraće da donesu neke strateške odluke, da mobilišu „struku“ i izaberu najbolje za budućnost. Dušan Ivković je kapo di tuti trenera u Evropi, ali nije fer od njega očekivati da prolazi kroz još jedan ciklus. On je kao najhrabriji preuzeo posao kada to niko nije hteo, pridigao reprezentaciju, ali nije postigao glavni cilj. Sada je vreme da se donesu odluke koje će dovesti ekipu na OI 2016. godine i koje će srpskoj košarci vratiti deo starog sjaja kroz rezultate klubova i kroz izgradnju novih superigrača. Na probi će biti sposobnost Dragana Đilasa, koji se iz nekih razloga poduhvatio posla da posredno vodi Savez koji pokušava da organizuje kao holding preduzeće, da uspostavi obrasce ponašanja i reguliše divljinu u kojoj caruju razni menadžeri, vlasnici trening kampova, napaljeni roditelji koji bi svi redom da dobro i, što je važnije, brzo zarade prodajom „mlade srpske košarkaške krvi“.

I u jednom i u drugom slučaju lopta sada više nije na terenu. Miljković je na dočeku ironično pomenuo da mu je žao što ovim uspehom baca državu u trošak. Država daje Fudbalskom savezu milione, a nema novca da nagradi treće na svetu i prve u Evropi, što joj je i zakonom propisana obaveza. Rekao je da o tome priča jer je to stvar principa.

Dakle, odbojkašima da se da novac koji im pripada, a košarkašima da se uredi sistem u kome treba da igraju. Novac bi odbojkašima trebalo da bude uručen na posebnoj svečanosti jer je to možda najbolje potrošen novac poreskih obveznika. Sa košarkom će biti teško, ali Đilas voli kad je teško i kada ima velike budžete.

Ivan i Miloš znaju šta treba da rade i, kad imaju gde, oni to rade na najbolji mogući način.

Srbija zna zašto.

Odbojkaši sa medaljama, 2011.