Mogu li ja kao pojedinac da podnesem krivičnu prijavu protiv NN lica zbog grube šale na račun osobe koju lično ne poznajem, ali koja je u školskoj lektiri stajala uz Ćopića i J. Veselinovića? Nisam li i ja među oštećenima ako sam se poradovao što je Nobelova nagrada nakon pola veka ponovo legla na račun neke naše banke (ne verujem da laureati tamo preuzimaju keš)?
Milion i po evra već sam u duši bio proknjižio kao narodnu imovinu, pitao sam se samo u čije će se ime novčanog dela nagrade pisac odreći: „Primajući Nobelovu nagradu naš pisac je pohvalio Komitet što je u svetskoj hiperprodukciji prepoznao neprolazne vrednote njegove književnosti: ‘Puno mi je srce sada kad treba da zahvalim Komitetu, i sam sam dosta vremena proveo u Komitetu, i to u Centralnom, naciji koja me zove ocem novčani deo nagrade ću i da poklonim, novac već danas po podne odlazi na barikade koje goloruki Srbi grade na Kosovu, nadam se mirnom rešenju za moju čeljad, ali ako dođe i do onoga što niko ne želi, bolje je da imaju milion i po evra, novcu se može reći što i čoveku: od praha si barutnoga stvoren, u prah se i vraćaš!’“
Ispostavilo se, avaj, da blagovest nije tačna (mučno je i pročitati ovakvu rečenicu), neljubitelji Ćosićevog književnog i natknjiževnog dela zabavili su se napravivši sajt isti kao Nobelov. To im nije bilo dosta nego su krivotvoreći pompezni stil pripadnika naše najslavnije ustanove poslali sa isto tako lažne adrese SANU kojekakove mejlove pune ushićenja zbog toga što se poznala književna, ljudska i nacionalna krivda-pravda, ispostavilo se, avaj, da je košulja bliža od kaputa, Šveđani nagradu dodeliše svom sugrađaninu a koji ne slovi za oca čak ni švedske nacije.
&
Samo što sam bio pošao u gimnaziju dogodilo se u mom rodnom mestu ubistvo hladnim oružjem, za divno čudo pokojnika tj. žrtvu nisam poznavao, tek naknadno sam čuo da je i sam imao preku narav, uglavnom smo i mi Farkaždinci dospeli u novine, na naslovnoj strani „Novosti“ stajalo je „Kavgadžiju sekirom po glavi“, tek tada sam saznao da je žrtva svojevremeno bacila jednog isto tako Farkaždinca u bunar, to beše otac mog komšije i prezimenjaka Žike (samo je Žika bio mislim Jeličin, a ja sam Krstin; imamo i Živkove koji su Mumini; prim. aut.), premudri SUP je nemajući nikakvu ideju odakle bi počeo istragu navratio već sutradan kod Žike, mirnog, duhovitog čoveka, obućara koga je tuberkuloza svela na pero-laku kategoriju: da nije ovo siroče, posle tolikih godina, naprasno poželelo da osveti očevu smrt, je li mu pravednost njegovog gneva dala snagu i kuraž da sa doduše naoštrenom sikirom krene jedan na jedan prema gorostasnom kako „Novosti“ rekoše kavgadžiji?!
Da mi je znati stoji li i sada u bečkerečkoj policiji ili u sudu Žikin iskreni i sažeti iskaz: „Ja ga nisam ubio, a ko jeste – fala mu.“
&
Šala koja je bacila senku na ionako problematičnu Nobelovu nagradu (ko je ne zna skupo bi je platio) uvredila je milione kulturnih poslenika u Srbiji, Siniša DSS Kovačević je obamro, Vida Ognjenović se skamenila od užasa, akademici se odriču akademskog dodatka za novembar i traže advokata kadrog da počinioce prevare stoleća pošalje na doživotnu robiju, kad već zbog ulagivanja Evropi nemamo smrtnu kaznu, prevarantima će se pozabaviti visoki komesar za bezbednost na internetu, nadam se da sam tačno naveo ovu časnu funkciju, imamo i odjel za visokotehnološki kriminal: kad bi mene saslušavali rekao bih isto što i Žika kad su ga pitali nije li možda pribegao krvnoj osveti…
Sam Ćosić veli da bi pre poverovao u vest o svojoj smrt nego u vest o Nobelovoj nagradi – prvooštećeni se upravo odlično drži i ponaša, ali tako nije sa onima koji su udicu na lažnom sajtu prvi progutali, na sajtu B92 osvanula je 8. oktobra vest (izvor „Večernje novosti“) pod naslovom „Prevara sa Nobelom krivično delo?“:
I dok se čitav svet bavi pitanjem ko je Tomas Transtremer, za mnoge malo poznati švedski pesnik, ovogodišnji nobelovac za književnost, Srbija se pita ko stoji iza ove dobro isplanirane i vešto izvedene podvale. Mnogi postavljaju pitanje da li bi neko trebalo da snosi odgovornost zbog širenja lažnih vesti. Šta bi se desilo da je neko objavio lažnu vest da je izveden teroristički napad u Srbiji ili da je izbio rat na Kosovu?
Zajednički produkt dvostrukog pera novinara V. Mijatovića i Z. Uskokovića kao da je sročen u nekom komitetu, ja komitet pa komitet, ali zar štivo ne vrvi opštostima („čitav svet se bavi pitanjem“, „Srbija se pita“, „mnogi postavljaju pitanje“)? Uglavnom ga je Devedesetdvojka blagoobjavila da ju brani nakon ugruvavanja, jer je potonja prva nasela na prevaru i pohitala da se stanovništvu ureže u saborno pamćenje kao medij koji je prvi obradovao kako naciju tako i nacijinog oca.
Ne budi lenj, napišem ja pod pseudonimom komentar na vest (ma šta Teofil mislio o meni i meni sličnima), mogao sam i pod svojim imenom, ali sam držao da im je šezdeset petoro aktivista pre mene nanelo već dovoljno udaraca i da će im bubotak lakše pasti ako potiče od nekoga s kim nisu delili koricu hleba, aha, tu smo, bi li pisao komentar da te ta ista kuća nije pre dve godine raščinila, otkud znam, da sad slavim desetogodišnjicu rada na TV i moja bi psiha išla drugim, mnogo pozitivnijem pravcem, bilo kako bilo odgovorim ja na pitanje iz navedenog pasusa: Šta bi se desilo da je neko objavio lažnu vest da je izveden teroristički napad u Srbiji ili da je izbio rat na Kosovu?
Tja, šta bi se desilo? Vi biste prvi lakomisleno, lakomo i lakoverno lažnu vest obnarodovali…
Ovo pišem po sećanju, jer moja visprenost i pravdoljublje nisu ugledali svetlost dana na Devedesetdvojkinom sajtu. Moderator spava, tešio sam se, sutradan ugledam jedan novi, tuđi komentar, živ je moderator i vredno radi, ali reči moje drugarske kritike otidoše u neprimekjenost, neka im je lak crni limbo.
