Nedavno mi je bilo predloženo da pređem na „ti“ sa jednom prijateljicom, lepom, dragom i pametnom mladom ženom. Odbio sam odmah i spontano. Sa lepim, pametnim i dragim ženama, znatno mlađim od mene (što nije teško), iz principa sam na „vi“. Posle sam se upitao – a zašto?
Biće da je tu reč o učtivosti ili pristojnosti, svejedno; učtivost je tek oblik pristojnosti. Sećam se da sam uporno odbijao da sa Jugom Grizeljem pređem na „ti“: nekako nisam mogao; suviše sam ga poštovao, ako me razumete. Nerado se, s druge strane, intimiziram sa moćnima na taj način. Dušan Mihajlović, na primer, sa mnom je na „ti“, mada je mlađi od mene; ostao sam s njim na „vi“. Ipak je bio ministar.
Ovde, međutim, nije reč o intimizaciji, već o elementarnoj učtivosti, lepom vaspitanju i poštovanju drugoga. Sve se to među ljudima civilizovanim smatra poželjnim muškim odlikama. I ženskim, naravno, ali sada je o muškima reč. Dakle: hvala, molim, izvinite, da li biste bili ljubazni, dobar dan, doviđenja, smem li da sednem s vama, žao mi je, jeste li sigurni da ste baš to hteli da kažete, budite ljubazni i vodite računa kako se ponašate, molim vas (pre nego što dobijete po pičci) i već to. Muško biće u Beogradu (i inače) mora da prođe tri faze vaspitanja: kućno, ulično i kafansko; ako i jedno od ta tri fali – čovek je nepotpun. Kućno (Kinderstube) je elementarno i neophodno. Ulično vaspitanje uči mladunca muškog pola vrlinama hrabrosti, vernosti, časti i velikodušnosti; nije lepo tući slabijeg itd. Kafansko vaspitanje uči momke skromnosti, smislu za humor (naročito kad je na sopstveni račun), slušanju drugoga, pristojnom ponašanju i – učtivosti. Desilo mi se više puta da oteram od stola magarca koji uhvati stolicu i sedne, a da nije pitao: dobar dan, dobri ljudi, je l’ ako da sednem s vas?
Lepo vaspitan u sve tri škole života, učtiv muškarac zna da se prema ženskoj čeljadi valja ponašati džentlmenski. Nekada se to zvalo – biti kavaljer, chevalier, vitez dakle. Propustiti damu ispred sebe (čak i bez gledanja u noge i dupe); ustati kad žensko uđe u sobu ili priđe kafanskom stolu ili vam se tek obrati; pridržati kaput, odmaći i primaći stolicu, pripaliti cigaretu; slušati s poštovanjem i ne piljiti u sise; sve same staromodne navike koje – što me rastužuje – polako izlaze iz mode. I ne prelaziti na „ti“ tek tako, sve i da žena insistira. U mojoj mladosti na Zvezdari to se zvalo „kulturno“ ponašanje; laskali smo sebi da smo „kulturni mangupi“, što je bila važna socijalno-ulična kategorija. Devojke su to, moram da kažem, veoma cenile; valjda je takvo vreme bilo… Otpratiti do kuće, potući se ako neko nešto dobaci i razumete već. U svakom slučaju, znao se red.
Kad malo bolje razmislim, iste vrline na ceni su i danas: žene do toga drže, svim modernim i postmodernim budalaštinama uprkos. Dobro, ima i preterivanja s te strane. Sećam se tako sledeće epizode: penjem se stepenicama ka ulazu u jednu debelu banku u Los Anđelesu, kad me sustigne jedna zgodna, vitka i otresita opajdara u jako skupoj bundi koja leprša za njom (tamo je inače uvek toplo, ali se skupe bunde nose jer su i kancelarije i limuzine dobro rashlađene; valjda zato da bi se mogle nositi skupe bunde). Već pred vratima, ja ih otvorim i ustupim prednost opajdari, a ona stane u slovo ф i počne da me grdi: te da šta ja mislim i kako se to ponašam, kao da ona ne ume sebi vrata da otvori sama, da sam primitivac i muški šovinista i već možete misliti. Jedino što sam mogao da smislim u svoju odbranu bilo je da se učtivo izvinim i kažem da sam ja, znate, iz Evrope, a mi smo tamo zatucani i zaostali i nemojte zameriti, bilo je u najboljoj nameri. Ode ona tako nadrkana dalje, a čuvar banke koji me već zna, simpatični brka s velikim revolverom, kaže samo – eto, jesi li video. Par dana kasnije odvedem na večeru dve tako emancipovane, bogate i lepe mlade žene u Vestvud i primenim isti pristup: kad je stigao račun, one se maše za plastične kartice, a ja ga uzmem i kažem da sam iz Evrope, pak sam prema tome starinski tip, zatucan i to i – račun je bio moj. Smesta su vratile novčanike u tašne i milo su se nasmešile.
Mogu da zamislim čitav dosadni niz „korektnih“ primedbi na ovu temu. Uveren sam, međutim, da muška učtivost – prema ženama, ali i inače u životu – ostaje nenadoknadiva vrlina koju treba negovati i čuvati. Bez nje je sam pojam muškosti ili muževnosti nezamisliv. Muškarac koji nije učtiv i pristojan može da bude samo još: prostak, primitivac, nasilnik, kulov, vepar, govedo i šupak; da ne idem dalje, a mogao bih. Neću zaboraviti kako nas je (muškarce, to jest) obrukao jedan pravaški (to su njihovi radikali) komad govedine u hrvatskom saboru: rekao je Vesni Pusić, finoj, lepoj i pametnoj ženi, gospođi od glave do pete, da „nije za mudraca, nego za madraca, hahaha“. Nije da nismo imali takvih blamaža i drugde; jesmo. To nas, prave muškarce, kavaljere i gospodu, ne oslobađa obaveze da budemo fini i kulturni; naprotiv! Sa hladnim neodobravanjem oglušavaćemo se i dalje o feminističke i druge „rodno korektne“ primedbe: propuštaćemo damu, pridržavati kaput, primicati stolicu, prinositi zipo upaljač, pratiti do kuće, ostajati na „vi“ (što duže, to bolje; kad vam kažem).
Znate, žene to vole.
