Za falus, kao simbol, vezuju se mnoga različita značenja i emocije. Neke od njih su čak prilično udaljene od svake seksualne konotacije, dok su druge međusobno potpuno kontradiktorne. Jedno je izvesno, falus je važio i važi za univerzalan simbol u umetnosti i kulturi i nije mu odolela nijedna ljudska zajednica od praistorije do danas.
Drugim rečima, falus je arhetipski simbol čovečanstva u celom svetu. Čak i u primitivnoj formi, on je nešto više od pukog obožavanja muških genitalija. Obožavanje falusa razvilo se u religijski kult koji je bio rašireniji, dublji i lakši za razumevanje i prihvatanje od bilo koje druge religije ikada.
POČETAK: U praistorijsko vreme erotski i socijalni aspekt muškarca bili su veoma povezani. Otud su muškarci na zidovima pećina obično prikazivani iz profila sa penisom u erekciji, od španske Altamire do kamenih skloništa u Kakaduu, u severoistočnoj Australiji. U egipatskoj mitologiji falus je već bio institucija. Penis u erekciji predstavljao je za muškarca dobar znak i snagu kojom je mogao da prevaziđe čak i smrt pridružujući se veličanstvenom falusu boga Ozirisa u raju. Amon Ra, kreator sveg života, kralj svih bogova sa duplom krunom od perja i solarnog diska, često je prikazivan kao figura sa falusom još od doba Srednjeg kraljevstva. Oziris i Amon Ra nisu jedini bogovi za koje su stari Egipćani vezivali kult plodnosti. Bog Min obično je prikazivan bez krune, ali gotovo uvek kako daje spermu.
Falus je bio jedan od glavnih elemenata u grčkoj religiji. Blizu kuća i hramova podizani su stubovi sa glavama Hermesa, bez udova, ali sa penisom u erekciji, takozvane herme. Verovalo se da predstavljaju zaštitu od lopova i pljačkaša i da štite od uroka. Seksualno i erotsko ponašanje grčkih bogova bilo je vrlo slično ljudskom. Tokom cele mikenske ere održavale su se orgije u čast Dionisa, Zevsovog sina, a kako su te orgije izgledale možemo videti na vazama iz toga doba. Dionisov kult, ipak, nije bio prihvaćen tek tako. Aristofan piše da su stanovnici Atike u početku odbili Dionisov kult. Raskalašni bog im se navodno osvetio tako što im je poslao polne bolesti, koje su ih činile impotentnim i kojima nije bilo leka. Pošasti su se mogli otarasiti samo prihvatanjem Dionisa. Tako su počele orgije koje su održavane svake godine u proleće, imale su na hiljade učesnika i važile za važan događaj za porodice, sela i gradove.
Kult falusa u starom Rimu nije imao toliko oficijelnu ulogu. Tamo se Dionis slavio pod imenom Bahus. Međutim, za razliku od starih Grka, Rimljani su bahanalije praktikovali tajno sve do 186. p.n.e. kada ih je rimski Senat ozvaničio. Nakon toga sve se otrglo kontroli pa je festival ponovo bio zabranjen i zamenjen Liberalijama – procesijama tokom kojih je falus veličine čoveka bio nošen ulicama dok su se pevale bezobrazne pesme. Osim toga, retko koja starorimska bašta nije imala statuu boga Prijapa, grotesknog čovečuljka, sa crvenim penisom većim od njega samog. Verovalo se, naravno, da Prijap daje plodnost svemu što raste u toj bašti i da štiti od uroka.
OBOŽAVANJE I ANATEMISANJE: Običaj kačenja falusa na zidove zgrada datira iz starog Rima, ali je prisutan i u srednjem veku. Falusi su se često mogli videti čak i na zidovima crkava gde su kačeni iz verovanja da štite zgradu i sve u njoj od zlih čini. Falusni simboli u srednjovekovnoj Francuskoj obično su kačeni na trem, kao što je to slučaj sa katedralom u Tuluzu, brojnim crkvama u Bordou i mnogim drugim širom zemlje. Šokantno ili ne, tek u tom periodu postojao je i običaj obožavanja falusnih svetaca. Ginjol i Sveti Futrin bili su neki od njih i obično su prikazivani sa velikim falusima. Sveti Futrin je bio prvi i vrlo popularan biskup u Lionu, a protestanti koji su zarobili Embrun 1585. godine svedoče da lokalno stanovništvo falus Svetog Futrina redovno škropi vinom.
Praksa obožavanja falusa nastavila se i po završetku srednjeg veka. Britanski ambasador u Napulju ser Vilijam Hamilton napisao je 1786. godine Kraljevskom savetu pismo u kome opisuje scenu obožavanja „velikog palca Svetog Kosmosa“ kojoj je prisustvovao u selu Isernija. Seljani su, piše, slavili tri dana, a žene su nosile voštane faluse i ljubile ih uzvikujući: „Santo Cosimo cosi lo voglio“ (O, sveti Kosmose, tako ja to volim!“), te voštanice nudile sveštenicima.
U kasnom srednjem veku falus je odigrao važnu ulogu i u modi. Leonardu da Vinčiju nije bilo jasno zašto se muškarci stide svojih genitalija i „zašto svog vršnjaka kriju od pogleda, umesto da ga istaknu i ukrase kao ministra„. Možda je upravo ova izjava lansirala i pomalo bizarnu modu koja je u prvi plan isticala muške genitalije. Osim možda najstarijih, svi muškarci su tada nosili jarkocrvene pantalone koje su isticale ono najbolje kod svog vlasnika. U tome su im pomagali specijalni asesoari sakriveni ispod pantalona i dizajnirani tako da i one manje obdarene prikažu kao prave srećnike.
Od 1250. do 1550. godine u Evropi su naročito popularni bili hodočasnici, a Santjago de Kompostela u Galiciji (Španija) bila im je jedna od omiljenih destinacija. Da bi bolje prošli na putu i mogli sigurno da računaju na gostoprimstvo i ljubaznost domaćina, hodočasnici toga doba nosili su specijalne insignije i broševe. Broševi (inače, prava mala umetnička dela) bili su falusoidni, jer se verovanje iz starih vremena da falus štiti od uroka u nekim krajevima Evrope održalo i u 16. veku.
Najomraženiji i najstrašniji falus srednjeg veka bio je, naravno, đavolji. Nekada je prikazivan sa bodljama, nekada kao trozubac, nekada kao zmijski jezik. Mnoge žene su dovođene u vezu s njim i zbog njega završile na lomači.
ZABRANJIVANJE I REHABILITACIJA: Prosto je neverovatno kako je falus naprasno nestao u čitavoj Evropi u 16. veku. I dok je u 15. veku bilo čak poželjno šetati okolo sa brošem u obliku falusa, u 17. veku seksualni simboli bili su dopušteni samo u spavaćoj sobi. Seksualnost i pokazivanje genitalija postali su tabu. Polni organi su iščezli sa slika, a oni koji su na njima već postojali bivali su sakrivani docrtavanjem detalja poput smokvinog i vinovog lista, ili pak glava ptica i grifona (vidi sliku). Novi trend nije poštedeo ni dela slavnog Mikelanđela čije su nage figure u grobnici Medičijevih u crkvi Svetog Lorenca u Firenci dobile „gaćice“ u vidu ogromnog gvozdenog lišća vinove loze. I u doba renesanse falus se kao motiv pojavljuje tek sporadično, uglavnom na satiričnim crtežima i karikaturama. Jedna od najpoznatijih karikatura 18. veka bila je ona sa francuskom kraljicom Marijom Antoanetom koja mazi falus na kome jaše general Lafajet.
Antifalusna kultura dostiže vrhunac od 1715. godine, kada prikaze falusa zamenjuju bizarna odmagala masturbacije, poput čeličnog prstena sa bodljama koji se navlači na penis i sličnih puritanskih izuma.
Napokon, u 19. veku falus i penis ponovo izlaze na svetlost kulturno-istorijske pozornice. Lotrek, Pikaso, kasnije Dali, Miro, Šile… predstavljaju falus na različite načine, sa različitom simbolikom. U 20. veku falus u nekim delovima sveta već gubi značenje simbola plodnosti i moći i svodi se na sredstvo za izražavanje humora i erotike.
Od moderne umetnosti malo ko je očekivao da bude lepa. Imperativ je bio – šokirati. Falus se tako pojavljuje u bizarnim oblicima i veličinama, a najmonumentalniji, delo Huana (Đoan) Miroa, postavljen je na centralni trg u Barseloni. U međuvremenu, falus je izgubio na onom mitskom i arhetipskom, ali je ostao inspiracija. Danas je moguće zaprositi devojku prstenom ukrašenim falusom sa dragim kamenom, dok se pored vas puši tanjir ukusne paste u obliku penisa, izuzetno ukusni cazzeti tricolori.
U Africi su falus i seksualna simbolika sveprisutni. Mnogi svakodnevni predmeti, lule, stolice i bokali, ukrašeni su upravo ovim amblemom. Figurice sa falusima donose sreću i stanovnicima ostrva Bali. U Indoneziji muškarci i danas otkriju penis i upiru ga u određenom pravcu kako bi oterali zle duhove. U Koreji ispred sela stoje čuvari sa falusima od drveta, a u Indiji svako selo ima falusno kamenje. U ruralnim krajevima Butana ljudi i danas slikaju velike šarene faluse na fasadama svojih kuća radi blagoslova. Ta praksa je zabranjena u gradovima.
Cern Abas, šarmantno seoce u Dorsetu u dolini rečice između Dorčestera i Šerborna (Engleska), ima veliki razlog da bude ponosno. Na zaravni u brdima iznad seoceta bukvalno leži impresivni Div iz Cerna. Keltska figura uklesana je u stenju i formirana kao staza široka pola metra, u obliku primitivnog čoveka sa toljagom u ruci dugačkog 54 metra. Arheolozi veruju da je ovaj Div lokalna verzija rimskog boga Herkula i da je verovatno simbolizovao plodnost. Njegov falus, zajedno sa testisima, dugačak je 10 metara. Prvi put je snimljen 1893. godine, a lokalno stanovništvo je verovalo da je vođenje ljubavi na travi koja raste baš na falusu bio uspešan tretman protiv steriliteta kod žena. Druga legenda odnosi se na zavodničke sposobnosti žena i kaže – sve što jedna devojka treba da uradi da bi postala vanserijska zavodnica jeste da sedne na brdašce/testis Diva iz Cerna. Ko ne veruje, neka proba.
slika u foto galeriji
Uprkos danas raširenom uverenju da su orgije prvenstveno oblik grupnog promiskuitetnog ponašanja, reč (grč. orgia, orgion) izvorno označava versko okupljanje u kultovima za koje se, opet pogrešno, smatra da su tajni, misteriozni, a u stvari su jedan od oblika uvođenja u neki uži ili širi krug posvećenih.
Tako je i hrišćanski obred krštenja vrsta misterije, mada su to isto hrišćanstvo, odnosno hrišćanska versko-politička borba za primat, i prateća propaganda najzaslužniji za diskreditaciju starijih misterija i orgija. Kao i seksa uopšte, uostalom.
U misterijske kultove ubrajaju se oni posvećeni Demetri i Kori u Eleusini kod Atine, seoska i gradska slavlja posvećena Dionisu i sličnim božanstvima ili njihovim sledbenicima, kakav je bio otac svih pesnika, Orfej. Rimljani su svetskom jezičkom bogatstvu dodali i bahanalije, slavlja u čast Bahusa.
Ono što povezuje sve pomenute orgije jeste njihova posvećenost plodnosti – i to tek uzgredno plodnosti ljudi. Demetra i njena kći Kora/Persefona simbolizuju godišnji vegetativni ciklus, kao što to predstavljaju Dionis i Bahus kao božanstva vegetacije i pijanstva plodnosti. U Eleusinskim misterijama deo obreda inicijacije bilo je pokazivanje „tajni“ za koje se pretpostavlja da su, uz pšenicu i druge plodove, bile i modeli falusa i vulve kao ljudskih simbola plodnosti. Slavlja u Dionisovu čast održavana su delimično kao ženski noćni praznici zabranjeni za muškarce i u Grčkoj su direktno povezana s nastankom tragedije. Dok su Rimljani, zbog tog simboličnog pokušaja žena da bar za dva-tri prolećna dana budu „na vlasti“ – bahanalije zabranili.
A. Ć.
