Tajna prvog kadra

Kada se glumac Bart Rejnolds sredinom šezdesetih spremao za svoj prvi rediteljski poduhvat, zatražio je savete od trojice legendarnih američkih reditelja: Mela Bruksa, Džona Hjustona i Orsona Velsa. Bruks mu je rekao da prvog dana snimanja obavezno nekog otpusti. Hjuston ga je savetovao da pokuša da napravi što više rezova „na pokret“. Orson Vels mu je rekao da je prvi kadar najvažniji.

Da mu je Marko Glušac montirao taj prvi film, Rejnolds ne bi imao nikakvih problema prilikom odabira kadrova. Marko Glušac je sam po sebi bio taj „prvi kadar“, koji je umesto filma otvarao veliki svet filmskog zanata. Za poslednjih dvadeset godina bio je najproduktivniji i verovatno najbolji montažer srpske kinematografije. Bilo da se radilo o ambicioznim studentima, neiskusnim rediteljima ili već afirmisanim glumcima, Glušac je za sve njih predstavljao onaj čvrsti stub sigurnosti koji je tako potreban u komplikovanom procesu kinematografske proizvodnje. Svojim smirenim, razložnim i nenametljivim savetima iza kojih su se stidljivo krili visoka inteligencija, široko obrazovanje i veliki autoritet, Marko je davao nemerljiv doprinos u razvoju jednog filmskog stvaraoca. I to na jedan izuzetno neobičan način. Naime, on je potpuno demistifikovao i proces proizvodnje i samu filmsku umetnost. Posle kreativnog susreta sa Markom bilo je jasno da je pravljenje filma, iako težak, posao kao i svaki drugi. I svaki njegov pogled ili pokret govorio je: „Ma, sve će biti u redu.“

Da će od Glušca biti nešto, bilo je jasno još dok je studirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Tada, 1993, montirao je film Olega Novkovića Kaži zašto me ostavi. Kao talentovan, ostao je dve godine duže na FDU na mestu asistenta. Predavanja koja je tamo držao i danas se prepričavaju među ono malo montažera koji su imali sreću da studiraju kod Marka. Njegov metod rada je bio jednostavan: studente je odmah gurao u „vatru“. Da je bio plivački trener, on bi, verovatno, na prvom času najpre gurnuo učenike u bazen a onda im objašnjavao tehnike plivanja.

Od 1995. na FDU više za Glušca nije bilo mesta kao predavača. Zato jeste na Fakultetu za umetnost i dizajn. Međutim, za sve ove godine uspeo je da sarađuje na skoro svakom boljem srpskom filmu. Sarađivao je sa Srdanom Golubovićem, Radivojem Andrićem, Dejanom Zečevićem, Srđanom Dragojevićem i mnogim drugim. Među njegove najslavnije debitante spadaju Ljubiša Samardžić, Dušan Kovačević i Dragan Bjelogrlić.

Na komemoraciji povodom smrti Marka Glušca u Muzeju jugoslovenske kinoteke (mestu na kom je sve počelo, kako je rekao reditelj Ivan Živković), u potresnom i emotivnom govoru Dragan Bjelogrlić se prisetio jednog svog razgovora sa Markom. U mračnoj montažerskoj sobi Bjelogrlić i Glušac su pregledali jednu tek izmontiranu scenu iz filma Montevideo, bog te video. Bjelogrlić je nesigurno upitao Glušca: „Je li, šta misliš? Da nije sve ovo mnogo patetično?“ Marko mu je na to, kroz dim cigarete, odvratio: „Jeste, malo. Ali, to je dobro.“

Marko Glušac je iza sebe ostavio trideset i dva igrana filma i jednog sina.