Za „Vreme“ iz Tel Aviva
„Muslimani koji stižu ovde ne veruju čak ni da ova zemlja pripada nama, belom čoveku“, kaže početkom juna Eli Jišai, ministar unutrašnjih poslova Izraela za lokalni dnevnik „Maariv“. Ova izjava je samo delić mozaika mržnje koja se raspiruje sa samog vrha izraelske politike, a njena meta ovoga puta nisu Palestinci, već izbeglice iz afričkih zemalja koji poslednjih nekoliko godina u sve većem broju stižu u Izrael. Po službenim podacima, u toj zemlji nalazi se oko 60.000 izbeglica iz Afrike bez formalnog izbegličkog statusa. Samo prošle godine u zemlju je stiglo 17.000 izbeglica, a svaki mesec na taj način preko Sinaja stiže ih još oko 2000.
Izjava ministra Jišaija, vođe religiozne partije Šas, koja učestvuje u koalicionoj izraelskoj vladi, usledila je nakon rasističkih nereda protiv afričkih imigranata koji su krajem maja izbili u južnom Tel Avivu, siromašnijem predelu izraelskog drugog najvećeg grada po broju stanovnika, gde je skoncentrisana većina izbeglica. Stanovnici tog dela grada bune se protiv prisustva Afrikanaca koje optužuju za porast kriminala i sveopšti osećaj straha i nesigurnosti, iako zvanični podaci izraelske policije ukazuju da je stopa kriminala među strancima upola manja od one među Izraelcima. Izjave vodećih političkih figura i izveštavanje određenih medija stvorili su atmosferu mržnje prema Afrikancima, a neredi u južnom Tel Avivu samo su njihova prirodna posledica. Česti su fizički napadi na izbeglice, njihova boravišta, čak su i na jedan dečji vrtić bačeni molotovljevi kokteli. Preti se i izraelskim aktivistima organizacija koje pomažu afričkim izbeglicama.
„Svi aktivisti za ljudska prava bi trebalo da budu zatvoreni i prevezeni u kampove koje gradimo za izbeglice“, izjavila je krajem maja Julija Šamalov Berkovič, poslanica partije Kadima, koja je deo koalicione vlade. Alon Li Grin, jedan od vodećih aktivista izraelskog socijalnog pokreta u okviru koga je prošlog leta na ulice gradova širom Izraela izašlo skoro pola miliona ljudi, a protesti se ponavljaju i ove godine, upozorava da su izbeglice iz Afrike samo žrtveno jagnje. Grin ističe da, iako je prisustvo tolikog broja siromašnih izbeglica teret za zajednicu, oni nisu uzrok njenih poteškoća, jer su problemi postojali davno pre njihovog dolaska.
Od svih izbeglica oko 60 odsto je Eritrejaca, koji su većinom hrišćani, kao i izbeglice iz Južnog Sudana, kojih je tek nešto više od hiljadu. Druga veća grupa izbeglica, njih 25 odsto, dolazi iz Sudana, dok su ostali pobegli iz Konga, Somalije ili Obale Slonovače.
Ali pitanje da li su izbeglice muslimani ili hrišćani uopšte nije u prvom planu. Mnogo važniji je podatak da ti ljudi zapravo nisu ni imali mogućnost da u Izraelu zatraže azil. Činjenica da je Izrael bio jedan od inicijatora za usvajanje Konvencije o izbeglicama 1951. godine je ironična, jer vlada te države u aktuelnom slučaju afričkih izbeglica čini sve što može da se taj termin što manje ili uopšte ne koristi. Umesto toga popularan je termin „uljezi“. Izraelski parlament Kneset je već u januaru ove godine usvojio takozvani zakon protiv uljeza, koji je u stvari samo promena Zakona o sprečavanju infiltracije iz 1954. Taj zakon je bio prvobitno namenjen sprečavanju povratka oko 750.000 palestinskih izbeglica posle progona i bekstva pre i posle osnivanja Izraela 1948. godine, a to je samo jedna od sličnosti između višedecenijskog palestinskog pitanja i aktuelnog pitanja afričkih izbeglica.
Zakon protiv uljeza između ostalog državi omogućava da sve koji su nezakonito prešli izraelsku granicu zatvori na tri godine u pritvorne centre, i to bez optužnice ili suđenja, a državljani i deca takozvanih neprijateljskih država, kao što je Sudan, mogu čak da budu zatvoreni neograničeno. Ta politika je Palestincima dobro poznata. Izrael na okupiranim područjima, naime, redovno primenjuje takozvane administrativne pritvore, kafkijanski instrument koji omogućava neograničeno zatvaranje uhvaćenih Palestinaca bez suđenja ili čak optužnice. Ali na meti tog zakona nisu samo izbeglice. Zatvorskim i novčanim kaznama preti se i izraelskim državljanima koji im pomažu.
OD DARFURA DO PARKA LEVINSKI: Pre dolaska u Izrael Sudanci su utočište tražili u Egiptu, gde su živeli u teškim uslovima, često trpeći i rasističke ispade. Kada je decembra 2005. godine egipatska policija odlučila da prekine višemesečni protest Sudanaca protiv nemogućih uslova za život i rasizma ispred zgrade Ujedinjenih nacija u Kairu i ubila više desetina ljudi, Sudanci su odlučili da odu.
„Ovo je za nas simbolička prilika“, kaže o dolasku u Izrael dvadesetpetogodišnji Azim, učitelj engleskog i arapskog jezika iz sudanske oblasti Darfur. Iz Sudana je otišao zbog potpune nemogućnosti nastavka školovanja i zapošljavanja, a razlog za to je, kako kaže, da jednostavno pripada pogrešnom plemenu. Režim predsednika Omara al Bašira drži sve konce u rukama i ako nisi na pravoj strani, nemaš mogućnosti za normalan život. Kako kaže Azim, mnogi Sudanci emigriraju u Saudijsku Arabiju, ali samo Arapi. „Ako si beo, ideš u Saudijsku Arabiju, ako si crn, dođeš tu“, kaže Azim.
U Izrael, gde je tek dve nedelje, stigao je posle nedelju dana dugog putovanja preko Egipta. Azim je potvrdio izveštaje medija i nevladinih organizacija za ljudska prava o opasnostima koje ih vrebaju na putu. Dešava se da beduini, koje za nekoliko hiljada dolara unajme kao vodiče kroz Sinajsku pustinju, neke od njih zarobe i ucenjuju njihove porodice, dok su neke izbeglice tokom puta žrtve silovanja, mučenja i svakakvog zlostavljanja. Ako preživiš put preko Sinaja, možda nećeš prelaženje granice sa Izraelom. Egipatska vojska puca na sve koji pokušaju da nezakonito pređu granicu.
Azim je imao sreću. Posle prelaska granice uhapsile su ga izraelske snage i prvo na nekoliko dana sa hiljadama izbeglica smestile u zatvor na jugu države, a onda ga stavile na autobus za Tel Aviva. Preciznije, do južnog Tel Aviva, jer autobus stane na tamošnjoj centralnoj autobuskoj stanici pored parka Levinski. Tamo su ti ljudi prepušteni sebi i mnogi, baš kao i Azim, spavaju u parku. Država im ne nudi informacije o njihovim pravima, ne vodi brigu o tome gde će da spavaju ni od čega će da žive. Uprkos tome, Azimu nije žao da je došao u Izrael. U Sudan se, kaže, neće vratiti sve dok je na vlasti Omar al Bašir.
Šezdeset odsto izbeglica u Izraelu je iz Eritreje. Kako saopštava organizacija za zaštitu ljudskih prava Amnesti internešenel, sloboda govora i okupljanja u Eritreji su veoma ograničeni, a opozicione političke partije, nezavisni mediji, organizacije civilnog društva ili neregistrovane verske zajednice nisu dopuštene. Služenje vojnog roka je obavezno i često produženo u nedogled. U pritvoru se nalaze hiljade političkih zatvorenika. Mučenje je česta pojava. Kidani, koji je studirao građevinu, i sam je bio pripadnik vojske. Zbog prekoračenja odsustva uhapšen je i smešten u zatvor. Posle bekstva iz zatvora ubrzo je ponovo uhvaćen, vraćen u zatvor na godinu i po dana i osuđen na prinudni rad na polju. Kidaniju je još jednom uspelo da pobegne i odlučio je da preko Egipta i Libije ode u Italiju. Kako mu to u nekoliko navrata nije uspelo, pošao je na drugu stranu, prema Izraelu. Od prelaženja granice na Sinaju njegova priča je identična Azimovoj, a iste su im i ambicije. U Izraelu obojica žele da nastave sa školovanjem, da nađu posao i vrate se kući kada prilike u njihovim državama budu to omogućavale.
Da bi izbegle priznavanje statusa izbeglica tolikom broju ljudi, izraelske vlasti odlučile su da zaobiđu međunarodne obaveze u vezi sa procesom priznavanja statusa izbeglica ljudima koji to zatraže. Kako objašnjava Shron Harel iz Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) u Izraelu, ta zemlja nema zakon o izbeglicama koji bi trebalo da ima, pa se problematika izbeglica nalazi u nekakvoj sivoj zoni. Vlasti su se tako poslužile lukavim priznavanjem takozvane „grupne zaštite“ Sudanaca i Eritrejaca, jer su prilike u tim državama preopasne za njihov povratak, a pored toga Izrael sa Sudanom i nema diplomatske odnose, pa je direktna deportacija nemoguća. Priznavanjem grupne zaštite tim ljudima Izrael je izbegao razmatranje njihovih molbi za azil, a time i odlučivanje o dodeli tog statusa, jer zbog tog administrativnog čina Sudanci i Eritrejci molbu za azil uopšte nisu ni imali priliku da podnesu. Grupna zaštita znači da ti ljudi imaju privremenu dozvolu boravka u Izraelu koju moraju da produžavaju svaka tri meseca, ali nemaju nikakva druga prava koja proizlaze iz priznatog statusa izbeglice. Kao izbeglice ti bi ljudi imali pravo na zdravstvenu negu i socijalnu zaštitu, delimično i pravo na obrazovanje, pa i pravo na rad. Na vizi koju su dobili jasno piše da to nije dozvola za rad. Da bi smanjila pritisak domaćih humanitarnih organizacija zbog te zabrane, vlada je poručila da je neće primenjivati, iako ostaje na snazi.
GRAD NACIJA: Majkl Aleksander iz Afričkog centra za razvoj izbeglica (African Center for Refugee Development), ističe da termin „uljezi“ ne samo da je uvredljiv za izbeglice već i potpuno pogrešan, jer im je država priznala pravo na boravak u zemlji. Da bi preživeli obavljaju svakojake poslove. Tokom dana u parku čekaju da dođe poslodavac i nekolicini ponudi posao, makar na nekoliko sati. Ti poslovi su loše plaćeni, ponekad za urađeni posao ni ne dobiju novac, jer poslodavac dobro zna da izbeglice ne mogu nikome da se žale.
Neki izraelski političari optužuju izbeglice iz Afrike da oduzimaju radna mesta Jevrejima, mada se bave teškim fizičkim poslovima koje Izraelci mahom ne žele da rade. Vladu Benjamina Netanijahua optuživali su da koristi konflikt sa Iranom ili Palestincima da bi preusmerila pažnju sa nepopularne socijalne politike, sada to čini sa afričkim izbeglicama.
Nijedna mera koju vlada donosi ne ide u smeru rešavanja problema u korist izbeglica. Vlada je, naprotiv, odlučila da napravi spektakl od deportacije Južnih Sudanaca, koji su isto tako bili zaštićeni kao Sudanci i Eritrejci, sve do odluke jerusalimskog okružnog suda 7. juna. Sud je tada presudio da u Južnom Sudanu više ne postoji opasnost po život ljudi koji bi se tamo vratili, a ministar unutrašnjih poslova Jišai izjavio je kako su te deportacije samo početak. Da vlasti nemaju nameru da integrišu izbeglice iz Afrike u društvo dokazuje i gradnja najvećeg pritvornog centra na svetu u pustinji Negev, na jugu države, koji će nositi cinično ime Ir Amim ili „Grad nacija“, a „ugostiće“ čak 10.000 do 15.000 ljudi. Pored toga vlasti su najavile i gradnju naselja sa 25.000 šatora za izbeglice u toj oblasti, a na granici sa Egiptom već se gradi kolosalna 240 kilometara duga ograda koja će koštati najmanje 320 miliona evra.
Jišai je izjavio da će „uljezi“ dostići obećanu zemlju, ali je neće videti – osim kroz rešetke. Izrael (zbog zatvaranja pred komšijama poznat i kao država ostrvo) ima iskustva u gradnji zidova i ograda. Palestinska područja Gaze i Zapadne obale u ime izraelske bezbednosti već su nekoliko godina potpuno odsečena od Izraela i ostatka sveta. Zid prema Zapadnoj obali Izrael nije gradio po takozvanoj Zelenoj crti, međunarodnoj demarkaciji između okupirane palestinske teritorije i Izraela, već duboko unutar Zapadne obale, čime je defakto prisvojio velike površine palestinske zemlje i brojne izvore vode, zbog čega je Međunarodni sud pravde taj zid u savetodavnom mišljenju 9. jula 2004. označio kao protivan međunarodnom pravu.
OD PALESTINACA DO AFRIKANACA: Mnogi se pitaju kako je moguće da se Izrael tako ponaša prema izbeglicama, kad su tu državu stvorili upravo izbeglice i imigranti iz celog sveta. Gde je razumevanje prema „Jevrejima današnjice“? Zašto Azima, Kidanija i ostale Izrael tretira kao uljeze, umesto kao ljude kojima je potrebna pomoć?
Razlog za neprimanje izbeglica iz Sudana, Južnog Sudana, Eritreje i ostalih afričkih zemalja od strane Izraela nije odstupanje od njegovih ideala, dapače. Izrael je osnovan na ideji cionizma, jevrejskog nacionalističkog pokreta s kraja XIX veka koji je predviđao državu za Jevreje u kojoj bi oni imali većinu i potpunu kontrolu. Afričke izbeglice su tako samo poslednje žrtve više od sto godina starog političkog pokreta koji je još tako živ, kao u vreme njegovog nastanka. Ko može prognane Sudance i Eritrejce danas da razume bolje od Palestinaca, koji su bili i sami prognani sa njihove zemlje, a oni koji su ostali u Izraelu označeni su kao „demografska pretnja“, neka vrsta „uljeza“?
Razlozi za kalvariju afričkih izbeglica u Izraelu ne mogu u potpunosti da se shvate, ako se ne uzme u obzir sintagma koja je izvor konflikta između Izraela i Palestinaca. Izrael se, naime, predstavlja kao „jevrejska i demokratska država“, pa ne čudi izjava premijera Benjamina Netanijahua da „60.000 uljeza može da preraste u 600.000 i dovede do iskorenjivanja Izraela kao jevrejske i demokratske države“.
Izraelske vlasti, nezavisno od boje koalicija, trude se da smanje ili potpuno ukinu priliv nejevreja u državu. Žrtve takve, često nehumane politike, jesu i migrantski radnici. Izrael, naime, od stranih radnica, pretežno iz Filipina i Tajlanda, zahteva da, ukoliko rode dete, napuste zemlju u roku od tri meseca ili pošalju dete u inostranstvo ako žele da zadrže radnu dozvolu. Ministarstvo unutrašnjih poslova ima politiku poništavanja radnih dozvola stranim radnicima koji stupaju u brak ili imaju vanbračnu vezu. Koliko je Izrael zatvorena zemlja pokazuje i podatak UNHCR-a koji u svom izveštaju o ljudskim pravima za 2011. godinu prenosi američki Stejt department: Izrael je u celoj prošloj godini od 4603 molbe za azil odobrio samo jednu.
„Sudanci su rak u našem telu“, izjavila je poslanica vladajuće partije Likud Miri Regev na protestima protiv afričkih izbeglica u južnom Tel Avivu. Dok je takva retorika na političkoj sceni u zapadnim zemljama, u čiji kulturni krug se Izrael rado smešta, rezervisana uglavnom za političke marginalce sa krajnje desnice, u Izraelu se takvim rečnikom služi sam politički vrh. Na pitanje da li je izraelska politika prema afričkim izbeglicama rasistička Majkl Aleksander iz ARDC odgovora: „Da, jer svojoj populaciji ne želi da pridoda nejevrejske državljane.“ A osoba sa zvaničnim statusom izbeglice s vremenom bi mogla da stekne i pravo na državljanstvo.
Iako Sudanci, Eritrejci i ostale izbeglice koji su po cenu dugogodišnjeg razdvajanja od svojih porodica pobegli iz svojih zemlja i zaštitu te bolji život potražili u Izraelu, možda jesu na boljem u poređenju sa tretmanom kojem su bili izloženi u Egiptu, Sudanu ili Libiji, od „jedine demokratije na Bliskom istoku“ sigurno nisu očekivali spavanje u parku, robovlasničke odnose i pretnje, te fizičke napade. U pomenutom intervjuu ministar unutrašnjih poslova Eli Jišai kaže: „Nema te zemlje koja je tako osetljiva na ljudska prava kao mi.“
Prošle godine je prema podacima UNHCR-a najmanje 1500 izbeglica iz Afrike umrlo, udavilo se ili je ubijeno u Sredozemnom moru, dok je pokušavalo da se domogne Evrope. To je „najsmrtonosnija“ godina od kako UNHCR vodi statistiku o stradanju afričkih izbeglica u Sredozemlju. Pretpostavlja se, međutim, da je broj mnogo veći. Katolička zajednica „Sveti Egidio“ još u avgustu 2011. govorila je o 1820 Afrikanaca stradalih u Sredozemnom moru na putu do „boljeg života“. Preživeli govore o nehumanim uslovima na brodovima, kako su ih tukli i mučili.
Prošle godine je, prema UNHCR-u, najmanje 58.000 izbeglica morskim putem ilegalno ušlo u Evropu, dok pogranična agencija Evropske unije Fronteks još u septembru 2011. govori o ilegalnom prelasku oko 70.000 ljudi preko Sredozemnog mora, uglavnom u Italiju. UNHCR govori o oko 55.000 afričkih izbeglica koje su samo prošle godine kopnenim putem preko Turske ušle u Grčku.
